DŽEZ U DUŠI, BALKAN U SRCU

"U stvaranju albuma "Xenophonia" reči 'strano' i 'stranac' bile su mi prve ideje, jer se ja ni u Francuskoj, ni u Beogradu ne osećam potpuno kod kuće. Međutim, kada se bolje zagleda u sopstveni duh, može da se preokrene to predubeđenje i da se čovek oseća kod kuće gde god da je... Biti stranac, to je čitava profesija – kaže beogradski džez pijanista Bojan Zulfikarpašić, koji živi u Francuskoj skoro dve decenije. Da se u Francuskoj ipak oseća kao kod kuće, potvrdio je ovogodišnji žiri najvažnije džez manifestacije "Victoires du Jazz", proglasivši, juna meseca, Bojanov album za najbolje ostvarenje godine. Naviknut na priznanja i nagrade ("Zlatni Đango" 2002 , evropska "Džez nagrada" 2005) , Bojan Zulfikarpašić i dalje ima samo jedan cilj – stvarati, ne samo dobar džez, nego dobru muziku.

Poznat po svojim izlaženjima iz okvira džeza i stalnim istraživanjem oblika, on upotrebljava istovremeno klasično nasleđe, tradicionalnu muziku, popularnu muziku i dodaje svoj pečat. "Xenophonia" (Label Bleu, 2006) je neobičan album, jednostavan i udaljen od klasičnog džeza, nalik pristupu Frenka Zape. Zvuk Bojanovog električnog klavira, Fender Rhodesa, je neočekivan - u jednom trenutku sirov, potom potpuno čist, da bi onda postao melodičan. Muzičari na novom albumu su kontrabasista Remi Vinjolo i bubnjar Ari Henig, Bojanovi partneri sa koncertnih nastupa, pojačani "rokerskim" zvukom džez bubnjara Bena Perovskog i bugarskim kavalistom Krasenom Luckanovim. "Ovaj album je razmišljanje o značajnoj godini na ličnom planu. Istovremeno, on je deo celine, iako se razlikuje od ostalih, već po dužem periodu snimanja – od decembra 2004. do jula 2005. godine. Takođe, za ovaj album sam najveći deo posla uradio kod kuće – kaže poznati pijanista.

Album otvara "Ulaz", kompozicija mistične atmosfere, a na nju se nadovezuje "Zeven", bluz-rok strukture nalik repertoaru Led Cepelina. "Biggus D" je omaž monti-pajtonovskom liku iz filma "Brajanov život". "Wheels", kompozicija u kojoj Bojanov Fender Rhodes više zvuči kao Fender Stratocaster, posvećena je čačanskom geniju gitare, Radomiru Mihajloviću Točku. "Xenos Blues", izvornog i rustičnog zvuka, kao i "Točkovi", ima zasićen zvuk nalik Hendriksovoj gitari. "Ashes to Ashes", poznata kompozicija  Dejvida Bovija, čiji je tekst počinjao rečenicom "Da li se sećate kakav je to momak bio" posvećena je,  kao i čitav album, Bojanovom ocu Eminu koji je umro nedavno. “Meanwhile, at the General’s” je kolektivna improvizacija, a "The Mohican and The Great Spirit" Horasa Silvera zasnovana je na dijalogu klavijatura i kontrabasa i lepoj melodiji na bubnjevima. Album se završava "CD Romom", već snimljenom na "Korenima", brzom etno kompozicijom, posvećenoj romskim preprodavcima CD-a u Beogradu, i "Izlazom"  koji zaokružuje celinu.

"Prilikom snimanja, nismo išli ka prvoj verziji, nego smo pustili traku da se vrti i snimali smo materijal. Hteli smo da dobijemo energiju koja dolazi sa ravnotežom, magičnim trenutkom kada su muzičari zaista opušteni, bez pritiska. Stvarali smo zvuk – objašnjava Bojan. Inače, skoro svih deset kompozicija, našle su se na ploči bez ikakve dorade, onako kako su zaista bile odsvirane. Razradivši "prljav" zvuk klavijatura sa svojih početaka, Bojan je najveću pažnju posvetio harmonijama i melodijskim linijama. "Xenophonia" nije demonstrativni džez album, nego opuštena saradnja muzičara. Jedan od najvećih džez pijanista Evrope, potvrdio je i svoje mesto vrsnog kompozitora.

Majstor ritma i melodije

Otvorenost duha i želja za otkrivanjem, dovela je ovog velikog muzičara u Francusku 1988. godine. Šira francuska publika upoznala ga je četiri godine kasnije, kao člana "Azur kvarteta" čuvenog kontrabasiste Anrija Teksijea. Potom je Bojan svirao i snimao sa najvećim francuskim džezistima - Mišelom Portalom, Luisom Sklavisom, Aldom Romanom, Tonijem Rabesonom, Brunom Ševijonom… Uporedo, on je snimao ploče na kojima je za nadahnuće uzimao našu narodnu muziku. "Na samom početku, ja nisam mnogo razmišljao o sopstvenoj muzici, nego sam svirajući sa bendom video da publika dobro reaguje na naše folklorne boje i kompozicije. Međutim, nikada me nije zanimalo da se bavim world muzikom, folk ili etno džezom, jer se ti spojevi uobičajeno rade na vrlo plitkom nivou. Želeo sam da to spojim sa dubinama džeza, koji u stvari nije muzika, nego odnos prema muzici."

Na prvoj ploči, "Bojan Z Kvartet" (Label Bleu, 1994), on je pored "Niške banje" i "Grane od bora", snimio četiri svoje kompozicije. "Prva ploča, kao i većina prvih ploča, bila je napravljena stidljivo i na sigurno – deo balkanskog repertoara i deo bibapa. Dok sam živeo u Beogradu, nisam mario za narodnu muziku, nego sam slušao Koltrejna, Majlsa i Orneta Kolmana. Takođe sam slusao "Leb i sol" i "Bijelo dugme", koji su već koristili elemente našeg folklora, ali na pametan način. Dosađujući se u vojsci, razmišljao sam kako bi bilo dobro spojiti te folk elemente sa džez nasleđem."

Druga samostalna ploča "Yopla" (Label Bleu, 1995), dovela je u njegov kvartet i turskog muzičara Kudsija Ergunera, virtuoza na duvačkom instrumentu nej. Pored klavirske obrade "Zajdi, zajdi", Bojan je komponovao pet kompozicija. "Kada sam francuskim muzičarima predložio da improvizuju na naše ritmove, oni su tome pristupili vrlo ozbiljno. To me je ohrabrilo, što se naročito oseća na drugoj ploči. Razlika između prve i druge ploče je u tome što lepa melodija ili jaka emocija traju kratko, dok je mnogo bitnija forma u koju će se to ubaciti, kao i šta ćemo od toga da napravimo. Prvu ploču smo snimili za devet sati, jer je sve već bilo spremljeno, dok je druga bila samo delimično pripremljena. Muzički gledano, postoji odredjeni napredak, pre svega u stvaralačkoj slobodi, a potom i u otvaranju ka afričkoj i azijskoj muzici."

Meditacija vulkanske snage

Narednih nekoliko godina Bojan se posvetio brojnim koncertima u džez klubovima i na festivalima. "Volim da sviram živu muziku, jer mi je vrlo važna ta teatralna strana gde je samo deo predviđen, dok se srž odvija neposredno na sceni. Na taj način ni jedan koncert ne nalikuje na prethodni. Postoji određeni duhovni ideal u kome je medjusobna komunikacija savršena, kao i komunikacija sa publikom od koje dobijamo povratnu energiju. Radeći tako, nastojim da se prilagodjavam, a da u isto vreme ostanem prepoznatljiv." Pripremajući treću ploču, Bojan se upravo opredelio za pristup kao na koncertu. Za razliku od prethodnih, ova je bez ikakvih priprema u celini bila stvorena u studiju. Pored postave sa druge ploče, on je pozvao i stare drugare – Vlatka Stefanovskog, Predraga Revisina i Vojina Draškocija. Kada se pojavila, ploča "Koreni" (Label Bleu, 1999), vrlo brzo je dobila ne samo dobre profesionalne kritike, nego je imala veliki uspeh i kod publike. Od deset kompozicija ove odlične ploče, Bojanove su šest, a samo je "Cigančica" obrada narodne kompozicije.

Za "Solopsesiju" (Label Bleu, 2001), četvrtu Bojanovu samostalnu ploču, slobodno se može reći da je njegov najzreliji rad. Ploča je očarala publiku i profesionalce, tako da je Bojan bio finalista dveju najvećih džez nagrada Francuske: "Django Rajnard" za najboljeg muzičara godine i "Boris Vijan" za najbolju ploču godine. Opredelivši se za jedan čas solo muzike, on se pre svega tematski udaljio od balkanskih motiva, ali je sačuvao određen sonorni i ritmički pečat koji mu je postao "lična karta". Od deset kompozicija, Bojan je napisao šest, jednu je preuzeo od Teksijea, jednu od Soni Rolinsa i jednu od svog starog uzora Orneta Kolemana. Balkanski ritam ostao je prisutan u "Zulfikar Paši" i sasvim malo u makedonskoj narodnoj pesmi "Uči me majko, karaj me".

Ton albuma može da se pronađe u džaretovskom pristupu klavirskom koncertu nalik na kamernu muziku gde se zvuk, intenzitet i ritam savršeno uklapaju. Bojanovo izvođenje kreće se od dinamičnog i tehnički savršenog (Multi Don Kulti), preko opsesivnog i ekspresivnog (Solopsesija), do meditativnog i statičnog (Tout neuf). U potpunosti očisćen od ornamenata, Bojanov zvuk ima jednostavnost i određeni minimalizam, koji često prikriva čitavu skalu nijansi. Svirajući, Bojan ne upotrebljava samo harmonije iz svog klavira, nego ga koristi i mehanički, svirajući direktno na žicama, ili udarajući po neki takt na drvetu. Taj se način u potpunosti uklapa u snagu i kolorit Bojanovog muzičkog jezika koji se upravo nalazi na razmeđi napisanog i sasvim improvizovanog, prepunog trenutnih osećanja.

Džez komunikacija

"Većina džez pijanista je počela u triju, jer ih tu najviše možemo da čujemo. Ja sam se oprobao od kvarteta do okteta, a tek onda sam se odlučio za trio – kazao je Bojan Zulfikarpašić povodom izlaska "Transpacifika" (Label Bleu, 2003). Ploča je snimljena u Njujorku, zbog Bojanove želje da saradjuje sa dvojicom izuzetnih američkih muzičara – Skotom Kolejem, Henkokovim basistom i bubnjarom Nešitom Veitsom. Od deset kompozicija, osam su Bojanove, jedna je Elingtonova, a jedna tema je pozajmljena iz bugarske narodne muzike.

Album otvara "Set it up", kompozicija prepuna svinga u kojoj Bojan pored akustičnog klavira svira i električni Fender, kupljen pre dve decenije u Pančevu. "Joker", složena i Balkanom nadahnuta kompozicija sa albuma "Koreni", ovoga puta pored brzog tempa, nosi sve odlike klasičnog džeza. Jednostavna i poetična elegija "Flasback" predstavlja Bojana kao izvanrednog kompozitora, dok "Run Rene, Run", na ivici "free" džeza, i dramatični "Z Rays", podsećaju da je beogradski pijanista u džez stigao iz klasične muzike. "Bulgarska", "Grožnjan blue" i "Sepia" zasnovani su na kristalnom zvuku klavira,  melodioznim bas linijama i profinjenoj pratnjom bubnjeva.

"Transpacifik", peti album Bojana Zulfikarpašića potvrdio je uzlaznu liniju kojom ovaj mladi muzičar ide tokom zadnje decenije. Očistivši svoj zvuk od folklornih uticaja, ali sačuvavši snažan pečat balkanskog nasleđa, njegove kompozicije imaju vrednost transmuzikalnog doživljaja. Osećaj za melodiju i dramatičnost, kao i vrlo izražena emotivnost čine okosnicu njegovog pristupa. "Volim da naglašavam osećanja i da na taj način komuniciram sa slušaocima – kaže Bojan. Pun i zaokružen zvuk, savršena tehnika, moć improvizacije, smisao za ritam i razbijanje džez struktura leže u osnovi njegove muzike.

Francuski džez

"Mnoštvo elemenata je učestvovalo u stvaranju mog zvuka i imidža. Verovatno najvažnije bilo je prilagođavanje i razumevanja prilika u kojim sam se pronašao. Kada sam progovorio francuski, počeo sam bolje da razumevam Francuze, njihovu kulturu, način života i njihovu džez scenu. Od američke, ona se razlikuje po muzičarima koji stvaraju muziku koja ne bi mogla da se nazove džezom. Oni ne samo što ne sviraju standarde, oni ih i ne znaju. Međutim, njihova vizija improvizacije ima elemente džeza. Došavši iz američke tradicije, ja sam u početku imao otpor prema takvoj muzici, a potom sam susreo Teksijea. Pored francuske kulture, on poseduje i američku, jer je svirao sa Deksterom Gordonom, Badom Pauelom, Don Čerijem, Čet Bejkerom i drugim velikana džeza, tako da razume obe strane, što može i da se čuje u njegovoj muzici. On mi je bio i ostao vrlo bitan za razumevanje scene i onoga što može da se predloži."

Neću kliše

"Ne želim da mi stave etiketu Dr Balkan, te se trudim da ne udjem u zamku sviranja iste muzike i da ne upadnem u kliše. Čak je i Kusturica napravio kliše od Cigana koji trče i sviraju, mada je ta ista muzika vrlo slojevita i nije isključivo vesela, napravljena za pijanke sa jurnjavom i pucanjem. Sa muzičke strane želeo bih da još više otvorim situaciju i da ubacim neiskorišćene elemente koji mi odavno leže na srcu. Osećam da to želi i publika koja dolazi na moje koncerte."

Besni klavirštimer

"Pred kraj solo koncerta u prepunoj Operi slovačkog grada Košice, usred kompozicije koja u jednom delu iziskuje sviranje prstima po žicama klavira, začuo sam korake na sceni. Otvorio sam oči, osvrnuo se i ugledao klavir-štimera, crvenog lica i iskolačenih očiju kako mi se preteći približava vičući – dozvoljeno je samo standardno sviranje. Iznenađen, seo sam na stolicu, pustio štimera da se istutnji i sačekao njegov odlazak ispraćen zvižducima i povicima negodovanja, te sam nastavio koncert. Po završetku, pokušao sam da ga nađem i da razgovaram sa njim, ali ga nigde nije bilo. Čuo sam da ga je sutradan šef filharmonije zvao na raport, i jedino se nadam da ga nisu otpustili zbog ovog incidenta."