Leonard Koen još ubija...

Treba mi kaubojski naslov…razmišljam dok otvaram flašu bermeta iz crkve u Sremskim Karlovcima. Nikada ne pijem sam, ali večeras mi je u duhovnim gostima stari prijatelj. Leonard Koen (Cohen) i "Popular Problems". On je pre nedelju dana napunio osamdeset, ja sutra punim četrdeset. Pola puta. Sa njim me pre četvrt veka upoznala draga počivša ujna Miša, slikarka savršenih anđela, kada sam je naivno pitao šta sluša. Vinil "Best of" i sepia omot sa odrazom pesnika u crnom odelu koji popravlja kravatu u okruglom hotelskom ogledalu. Onda kasete, pa CD "I’m Your Man", pa "Future" sa plavim srcem i pticom... Romani, pesme, jedan duh kome se radujem, sa kojim delim. Sve je uvek bilo lično, zato i opšte. 8 banki iskustva sa planetom. I stvara i dalje za ljude. Ne prosipa mudrosti već stvara sada i opšta kulturološka simbolika je deo atmosfere. Od globalnih vesti, klimavog carstva, Bliskog Istoka, do nežnosti na jednu noć, pogleda na železničkoj stanici, daha na grudima i duhovne krize... Razmišlja o prolaznosti, ali se vitalno duhovito šali i sa svojom snagom. Snaga koautorskih pratećih vokala (Sharon Robinson, Anjani Thomas) i cela majstorska banda u crnim odelima kao iz naftalina, a potpuno živa i životna. Uostalom, stalno na turi. Začuđujuće pitak i harmoničan album za Koena. Nekakv retro eho, iz boljeg sveta bluza, soula, sint roka osamdesetih... Kao da je album ambijenta, pozornice sveta koji se samo vrti oko svoje ose. Tu smo...

Slow - Tebi je važno da se desi, meni je važno da traje... Polako otvara pesmu Hamond i duvačka linija dubokog bluza sa prizvukom soula. Kao na pločama is 1970ih. I to ne zato što sam mator, blizina smrti ne usporava... U spavaćoj sobi. Od početka iz petnih žila, glasom na granici pucanja, is dubine težine bivstvovanja...kao zahtev svetu da uspori, razmisli ili oseti dodir, vetar, dah i ukus. Vikend na njenim usnama. Mislio sam da imamo celu noć. Postoji ta basna o zecu i kornjači. A to što te grad čeka...neka.

Almost Like A Blues - A onda, skoro kao bluz, uz đembe u drugom planu, i organe is progresiv roka, pojednostavljene skroz u pitkoj harmoniji sa pratećim vokalima koji daju himničnost, čujem nedeljni komentar, koji bih objavio svaki dan na naslovnoj strani globalnih vesti, uz objašnjenje Radovana III da mogu i samo datum da menjaju. Svedočanstvo stvarnosti, strašno kao pogled kroz prozor surove realnosti, tragedije... Pesnička slika iz prošlosti, sela gore, smrt, silovanje...Kako da ih pogledam u oči? Personalno preživaljavanje opštih problema, u koje duhovito dodaje i loše kritike. Samo je stradanje i nesreća zajednička u istoriji svakoga naroda i čoveka, tu smo isti, no da li znamo da delimo... Prvi postpesimista ipak ne može da ne stvara u beznadežnom svetu, i dalje verujući u potop... A opet, umire od svake pomisli na zlo koje očigledno vlada...ostaje da polako đuskamo nesrećnu Afriku, kolevku ritma...ili da zamrznemo srce, da ne istruli...jer nema boga u raju, ni pakla ispod nas.

Samson In New Orleans - Hamond je toliko prirodan, samo je kontrabas baza, čuje se okidanje. Da li je grad neprijatelj, da li je ona bila bolja od Amerike, tako mi reče, reče i da je prijatelj... Nju Orlins je ženskog roda. Katarina je bila ubistvena snaga Prirode. Da li je Američka vlada izdala grad toliko da Samson mora da se sveti i ruši stubove hrama? Postoje bolji načini da se osvetiš...i ta violina, koja svira na jidišu...krvava kruna i hram. Teškaš. Pisaću ti kada sve prođe...sada rušim hram.Sakupi sve ubice iz grada. Žena s prozora, krevet u Holivudu...i Staro Pismo uvek pored kreveta, u svim Koenovim hotelima strasti i samoće. Ima li rušilački bes prirode opravdanje? Smeju li službenici naše države da nas izdaju i ostave u nevolji? Pitajmo Obrenovčane.

A Street - I evo nas na ćosku pored srušenih Blizanki u Njujorku... Soul šarm.Nekada tvoj omiljeni pijanac. Noćna vožnja...samo smo sreću imali. Nije važno na kojoj si strani, toliko ti dobro stoji uniforma... Građanski rat. Htedoh da se pridružim, ali nikome nije odgovaralo ono za šta se ja borim. Duh kulture sa tetoviranim brojevima na zglobu i brass minimalistički sa promenom harme koji vozi kroz noć... Da li je „rat race“, „svakidašnja jadikovka“, zapravo građanski rat? Jedinka protiv civilizacije, pravila materijalne kulture. Ili besmisao rata polova, religija, rasa, rodoljublja? Izdaja je ista i u ratu i u ljubavi. Žurka je gotova, nekada je ovde bila ulica... Nazdravimo, Leonarde. Na nogama smo. Nije se lako suočiti da besom protiv carstva. Jesmo li statisti? Biti trezan? Zapamtiti grad? Koje smo zaključke propustili? Gde je ona otišla? Nazdraviti? Kraju čega? Problemi su popularni.

Did I Ever - Da li sam te ikada voleo, želeo, trebao, hteo? Urlik zapitanosti, pa promena, i ops, kreće uverljivi kaubojac, akustična džitra preuzima lid od klasičnog klavira, brejkuju violine, pevaju u glas anđeli pored šanka - da li još kiši? Pitanja srca i seoski vašar... Kako se to završilo? Ja bio sposoban da te ostavim? Žuti limunovi Grčke? Badem u cvetu? Da li sam ja bio taj, pravi? Vredan vere, ljubavi? Zauvek zima?

My Oh My - Tebe je bilo lako voleti...my, oh, may...bluz može da zvuči kao molitva.Iako ti svi momci mašu na stanici, samo da ih pogledaš, u mom si zagrljaju bila. Na kratko. Da li se nadam večitom zagrljaju ili znam da će proći? Kao voz... Šta ćeš ti na štajgi, nisam ni pitao. Svi ti momci... Posedovanje, nežnost ili ljubav... Nije bilo teško... Oh, soul brasss... Samo na čas.

Nevermind - Disko bas, minimalizam, đavo neprijatelj je medju nama, živ, iako je rat izgubljen, primirje potpisano... Dejton i nasmejana lica krvnika koji su stavili svoje parafe... Ili one engleske pravougane granice Afrike...čujem divotan ženski glas Bliskog Istoka, peva „Salaam“ (Mir), dok đembe vozi... Iskopah grobove koji nikad neće biti nađeni... Nije važno. Neophodan je dijalog civilizacija. Ili je ovaj rat to? Razumemo li običaje, da li je ista strast, ljubav, način života? Šta je za mene pitanje krvi, za tebe je prašina... Dosije naših malih života, šaputavo, mi smo imali intimnija imena, jeste važno ili ne, istina je mrtva ili ne? Kome si služila i zašto čujem tugu Hladnog rata dok čujem anđeoski glas Trećeg sveta, kome po svemu pripadam? Činjenice i laži zvanične verzije istorije. Akcioni film iz sedamdesetih, vidim Hekmena, mladog Volkena, film „Z“... Taj disko bas i fraza na organama. Nije važno... Bitno je. Zločinac je pod maskom, u ogledalu. Još jedan čovek sa prtljagom prošlosti.

Born in Chains - Preacher man, orgulje, lanci i katanci... Gospel. Rođen u lancima... Blagosloveno je ime njegovo. Ispotiha pesma, ali kristalno jasan zvuk odjeka hrama... Biblijske slike ličnog iskušenja... Na ivici moćnog mora patnje, progonjen, kad se voda razdvoji... Faraon, njegov san i režim... Koja je reč nad rečima, mera svih mera... Ovako sam rođen... Dok ne videh rane tvoje... I nije igra sa formom i žanrom, već pesma, duhovna inkantacija. U šta čovek današnjice veruje, u filozofiju, nauku, novac, levo - desno, ili u snagu priče, bes prirode? Može li ta duhovna ljubav biti zbunjujuća, dok sam putem hodiš? Na srcu je gorućim slovima zapisano. To je sve što znam, ostalo ne mogu da pročitam. Gde se duša odvija? Koga blagoslovim? Ima li smisla čitati do kraja? Blagosloven bio! Koga drugog da krivim? Hoće li tama oterati čežnju?

You Got Me Singing - Ajmo violine...nežno samo, flaša vina je pri kraju. A pleše mi se uz ovaj setni pesmuljak sa južnjačkog bala. Ti me natera da pevam, iako svet nestade. Šta me pokreće, odakle snaga drugo može doći? Gde se možemo sakriti? Mislim li sada o bogu ili ženi? Prošlosti? Verujem li u višu silu nežnosti i dalje?Haleluja! Pevam kao zatvorenik u ćeliji, kao starinski čovek... Verujem.

Objavljeno 5. oktobra 2014. na Nocturne, on lajn muzičkom magazinu

http://nocturnemagazine.net/recenzije/1884/leonard-cohen-popular-problems