Stil i moda kao sredstvo komunikacije francuskih političara

Francuska, u popularnoj kulturi, ne simboliše samo dobra vina i kvalitetnu kuhinju, nego i vrhunsku modu. Biti obučen lepo, elegantno i raskošno, pre svega je u u Francuskoj bio znak materijalnog bogatstva i estetske rafiniranosti. Kraljevi, carevi i vladajuća, dvorska aristokratija, uvek su prednjačili u raskoši i pažljivo odabranim materijama, bojama, kroju i nakitu koje su kombinovali na razne načine da bi ukazali, ne samo na svoje materijalno bogatstvo, nego i na visoki estetski nivo.

Današnji francuski političari vrlo su daleko po eleganiciji od francuske tradicije iz više razloga. Nekada je odeća vladara i političara trebalo da fascinira narod i ojača pozicije vldajuće strukture. U današnjem sistemu političari moraju da, pre svega, ukažu na određenu "normalnost" i bliskost narodu. Međutim, glamurizacija vlasti i politike, postavila je nove zahteve pred političare.

Loša politička komunikacija kroz neprilagodjen izgled i demodiranu odeću: Rozlin Bašlo, bivša ministarka zdravlja; Marin Le Pen, predsednica desničarske stranke Nacionalni front; Segolen Rojal, ministarka ekologije i energetike

Neukusno umesto lepo i skromno

Nekada se u Francuskoj smatralo da lični život političara ne bi trebao da se iznosi u javnost da se time ne bi bespotrebno zamaglila njegova profesionalna uloga. Danas, masovne komunikacije i nove tehnologije omogućile su svakom građaninu da bude foto izveštač sa bilo kog mesta na planeti. Na taj način, lični životi francuskih političara, nalik američkim običajima, postao je domen zanimanja široke publike. Tako je i njihov stil oblačenja dospeo u žižu interesovanja.

Ovakve prilike izrodile su suprotnost između ličnih želja političara i saveta njihovih stručnjaka za komunikaciju. Političari se trude da ne izgledaju neobično, ekscentrično ili luksuzno, smatrajući da time šalju loše poruke glasačima. Istovremeno, oni su u obavezi da pronađu nešto što bi ih razlikovalo od konkurenata i privuklo glasače na njihovu stranu. Lični izgled i način oblačenja spadaju u jedan od bitnijih elemenata, jer se to zapaža na prvi pogled.

Međutim, uprkos brojnim savetnicima i profesionalcima koji se brinu o njihovom izgledu, većina francuskih političara uspeva da izgleda bezlično ili, još gore, neukusno. Lako je primetiti da njihov problem nije nedostatak novca, nego nedostatak ukusa i estetskih merila.

Dobra politička komunikacija kroz osmišljen izgled i garderobu: Makron, ministar ekonomije; Kaznev, ministar unutrašnjih poslova i Vals, šef vlade

Bezlični Oland i hipsterizovani Makron

Na čelu najlošije obučenih francuskih političara nalazi se čelni čovek, predsednik Fransoa Oland. Već sâm njegov morfotip, oniži debeljko, sa stomakom i bez kukova, nije ni malo zahvalan za modne zahvate. Da bi prilike bile još gore, Oland se oblači u bezlična i ne baš dobro skrojena konfekcijska odela firmi Smuggler i Agnes B. Njegov stil oblačenja, upravo nalikuje i njegovim političkim porukama čiji su osnovni elementi sivilo i nečitkost.

Manuel Vals, prvi čovek Olandove vlade, uspeo je da poboljša svoj izgled u odnosu na 2012. godinu kada se pojavljivao u narandžastoj košulji i narandžastoj kravati. Takođe, njegovo ovogodišnje pojavljivanje bilo je okrenuto ka jednostavnosti. U televizijskom studiju BFM, on se pojavio u solidno skrojenom odelu, modernih linija, sa belom košuljom i jednostavnom kravatom. U svojoj kancelariji u Matinjonskoj palati, Vals je bio fotografisan u košulji, bez sakoa, što prethodni premijeri nikada nisu uradili. Na taj način on pokušava da pošalje poruku glasačima o jednostavnosti i skromnosti, što bi trebalo da bude u skladu sa njegovim političkim diskursom.

Bernar Kaznev, ministar unutrašnjih poslova, odlikuje se dobro skrojenim odelima koja redovno upotpunjava elegantnim svilenim maramicama, šeširima i ešarpama. Ipak, verovatno najbolju komunikaciju kroz odeću ima Emanuel Makron, mladi ministar ekonomije. Nedavno, on se pojavio sa trodnevnom bradom i time, zasluženo, pridobio novi značaj u medijima. Naime, mladi ministar je tako stvorio savršenu komunikaciju kojom se približio ljudima, hipsterizovao se i pokazao da živi sa svojim vremenom. Istovremeno, na taj način, on je izbrisao svoju nekadašnju sliku poslovnog bankara kod Rotšilda.

Rašida Dati (u sredini), bivša ministarka pravosuđa svojim preterano estradnim izgledom nije uspela da pošalje dobru poruku glasačima. Natali Kosciusko-Morize (levo), bivša ministarka ekologije, i Valeri Pekres (desno), bivša ministarka visokog obrazovanja, kroz odmerenu eleganciju uspešno komuniciraju sa glasačkom bazom

Vulgarna desnica

U opoziciji prilike nisu mnogo bolje. Marin Le Pen, predsednica ultra-desničarskog Nacionalnog fronta, oblači se bez ikakvog stila i neprekidno izgleda demodirano. Među republikancima (bivši UMP), po neukusu se istakla Nadin Morano, nekadašnja Sarkozijeva ministarka rada, prilično vulgarnog izgleda, posebno u kratkoj suknji i čizmama koje su se završavale na sredini butina. Njen vulgaran izgled bio je dopunjen i vulgarnim ponašanjem, te joj je politička uloga u vrhu bila kratka.

Bivša ministarka zdravstva, Rozlin Bašlo, pojavila na jednom savetu ministara, pred odlazak na godišnji odmor, u roze papučama Croc. Ministarka pravosuđa, Rašida Dati, željna estradnog glamura, redovno se oblačila u Diorove komplete ali joj je to donelo samo nemilost građana koji su to videli kao nepotreban luksuz, posebno što su računi za njenu garderobu bili plaćani narodnim novcem. Njen skorojevićevski stil, u oblačenju i ponašanju, učinio je da je postala persona non grata u vrhu klasične desnice.

Svetli primeri među desničarima su, pre svih, Natali Kosciusko-Morize, bivša ministarka ekologije, i Valeri Pekres, bivša ministarka visokog obrazovanja, koje spadaju u najbolje obučene žene politike. One neguju stil alternativnih buržujki, vešto kombinujući komplete visoke mode i poznatih marki (Lancel, Longćamp) i time vrlo uspešno komuniciraju sa različitim društvenim slojevima glasača.

Od muškaraca, nekadašnji državni sekretar Žorž Tron imao je probranu garderobu Etro, Pal Zileri, cipele Lobb i kašmirske kapute - u Parizu, ali je prilikom obilaska svoje izborne poslaničke baze van prestonice, uvek bio obučen u jeftinu konfekciju. Njegova dvoličnost u komunikaciji, koštala ga je mesta u vladi u jednom seksualnom skandalu. Bruno Lemer, bivši ministar poljoprivrede, vrlo je elegantan u lepim kašmirskim džemperima i dobro krojenim odelima Brioni. Međutim, njemu nedostaje neki detalj kojim bi razbio uglancanu ujednačenost svog stila, kako u oblačenju, tako i u njegovim političkim porukama glasačima.

Kontroverzni slučaj Sarkozija

Poseban slučaj desnice je Nikola Sarkozi koji, pre dolaska na predsedničku funkciju, nije pokazivao veliko interesovanje za modu i stil. Uticaj njegove bivše žene Sesilije i, posebno, sadašnje, Karle Bruni, nekadašnje manekenke, učinio je da je Sarkozi naučio sve osnovne principe oblačenja koje većina francuskih političara ne poznaje.

Tako on alternativno oblači sako italijanskog stila sa tri dugmeta i mekanim ramenima i strukturisani sako pariskog stila sa dva dugmeta. Odela su mu, uobičajeno, crna ili teget, nošena sa svetlo plavim ili roze košuljama, dok su mu kravate klasične, crvene ili plave. Često nosi cipele Tod's, simbol rafinirane "zapuštene" elegancije. Tokom vikenda, on nosi sakoe od tvida i somotske pantalone. Povremeno, prilikom odlaska na teren, među glasače, Sarkozi nosi džemper sa rol kragnom u kombinaciji sa crnim ili sivim sakoom.

Po Karlinom savetu, Sarkozi se oblači u konfekciji, najčešće Nina Ricci, Franck Namani i Prada, a kod Diora kupuje odela urađena delimično po meri (demi-mesure). Takođe, bivši predsednik sa zadovoljstvom pokazuje svoje skupocene ručne časovnike od zlata (Rolex, Breiling, Patek Philippe, Breguet).

Međutim, u većini slučajeva, Sarkozi izgleda loše obučen. Niskog rasta, on nosi preširoke i predugačke sakoe i pantalone kojima, ima se utisak, on pokušava da prikrije svoje telo. On zaboravlja da lepo skrojeno odelo treba da istakne ramena i kukove, i zato bi trebalo da izabere uže i kraće sakoe, a možda i pantalone sa faltama. Posebna greška u komunikaciji Sarkozija je isticanje luksuznih detalja njegove garderobe – skupoceni satovi, naliv pera, naočare za sunce – što mu je među glasačima donelo imidž vulgarnog skorojevića i demagoga.

Nikola Sarkozi, nizak u neodgovarajućem odelu i Dominik de Vilpen, bivši šef vlade, visok i elegantan

U dobro skrojenom odelu, čovek se oseća nepobedivim

Svi će potvrditi istinitost izreke da odelo ne čini čoveka ali kada idu u bolnicu, biće osigurani ako lekare vide obučene u bele mantile. Slično je i sa političarima – odelo ukazuje na ozbiljnost osobe i zbog toga je obavezno. Da se ne bi ostalo u sivilu uniformizacije, neohodno je dopuniti izgled nekim od detalja kao znak razumevanja vremena ili ličnih stremljenja. Ipak, Sesil Diflo, predsednica jedne od frakcija Zelenih i bivša ministarka, došla je na prvi ministarski savet obučena u izlizane farmerke, što je bilo nepotrebno narušavanje kodova oblačenja.

Sve do Valeri Žiskar D'Estena, francuski predsednici i ministri, oblačili su se vrlo formalno. Žiskar je bio prvi predsednik koji je počeo da se oblači shodno svom ličnom ukusu, a odela su mu bila šivena, po meri, u Londonu. Fransoa Miteran je imao svog krojača u Parizu (Cifonelli), a Žak Širak je bio elegantan samo u mladosti, da bi se sa godinama oblačio izuzetno loše.

U starijoj generaciji francuskih političara, po eleganciji uvek se isticao Eduar Baladir, nekadašnji šef francuske vlade u Miteranovoj koabitacionoj vladi, koji se oblačio u Londonu (atelje Henry Poole). Žak Lang, ministar kulture, smelo je menjao kodove oblačenja, posebno kada se sredinom 80-ih godina pojavio u Skupštini u "Mao" sakou francuskog modnog kreatora Tjerija Miglera. Takođe, Dominik de Vilpen, Širakov ministar inostranih poslova i šef vlade, visok, vitak i atletski građen, uvek je bio obučen elegantno i rafinirano.

Odeća i stil oblačenja iziskuju razmišljanje, strpljenje i ukus koji su sinonimi inetligencije izražavanja i mere. Vrlo je verovatno da većini francuskih političara nedostaju, upravo, ove osobine. Istovremeno, oni su zaboravili ili nikada nisu ni čuli šta je odgovorio industrijalac Džon Rokfeler na pitanje novinara, posle ekonomske katastrofe 1929. godine – šta bi ste uradili da vam je ostalo samo hiljadu dolara. Milijarder je odgovorio:

"Kupio bih sebi dobro skrojeno odelo, jer se u takvom odelu čovek oseća nepobedivim i kredibilnim kako naspram običnog radnika, tako i naspram predsednika Amerike."