Novac bez rada - nemački eksperiment

Predstavite sebi da svakog meseca dobijate od države 1.000 evra. Ne biste morali da radite, nemate nikakve obaveze ni zadatke. Jednostavno, mesec za mesecom imali biste obezbeđeno to primanje bez ikakvog rada. Mladi, 29-godišnji berlinski preduzimač Mihael Bohmajer (Michael Bohmeyer) počinje da ispituje šta bi bilo s takvim čovekom i društvom koje bi uvelo ovu revolucionarnu novinu.

On je, naravno, najpre pokrenuo na Internetu takozvanu kraudsorsing akciju prikupljanja potrebnih sredstava u kojoj je dosta brzo uspeo da dobije potrebnih 12 hiljada evra za godinu finansiranja života jednog čoveka - njemu bi ta suma pokrila uobičajene troškove, a on bio oslobođen rada tj slobodan da živi život kakav želi. Između velikog broja kandidata odlučiće se kockom ko će biti taj “pokusni kunić”. 

Šta bi radili ako ne bi morali da rade?

Bezuslovno primanje - pravo svakog čoveka?

Projekt, koji ima za cilj da uđe dublje u funkcionisanje ekonomije i životna opredeljivanja ljudi, izazvao je veliko interesovanje u Nemačkoj. Iako je stopa nezaposlenosti rekordno niska, statistika, ipak, ne kazuje celu istinu. Veliku ulogu u toj, prividno, skoro punoj zaposlenosti igraju zaposleni sa skraćenim radnim vremenom i “minidžobsi” na čemu ljudi ne mogu zaraditi dovoljno novca za životne troškove. Zbog toga se u Nemačkoj poslednjih meseci sve više javno debatuje na temu tzv osnovnog bezuslovnog primanja. To, međutim, nije nova ideja, za osnovno bezuslovno primanje zalagali su neki ljudi "još pre 100 godina". A među pristalicama je bio i guru liberalne ekonomije, nobelovac od 1976. (rođen 1912, umro 2006) Milton Fridman (Friedman).  

Ideja vodilja počiva na tome da je osnovno primanje ljudsko pravo i da bi trebalo da bude obezbeđeno za svakog čoveka. Preciznije, kako za onog ko je nezaposlen, tako i za direktora velike banke sa godišnjim primanjima od više desetina ili stotina miliona dolara. Ta suma bi morala biti tolika da njome svako može da pokrije svoje osnovne potrebe i ne bi morao da brine oko toga gde i kako će zaraditi novac za svoje izdržavanje. 

U Nemačkoj se sada operiše s tim da bi ta suma iznosila okruglo 1.000 evra mesečno (nešto više od toga iznosi prosečna plata u EU ali o njoj mogu samo da sanjaju žitelji niza siromašnijih postkomunističkih zemalja-članica, a da se i ne govori o onima koji čekaju u predvorju Unije kakav je slučaj Srbije). 

Nemci decenijama raspravljaju da li svakom čoveku treba platiti da živi kako hoće

Živeti slobodnije

Svako onda s tom sumom može da živi svoj život kako hoće. Može se više posvetiti porodici, raditi u neprofitnim organizacijama i pomagati bližnjima, biti kreativan u raznim oblastima, igrati kompjuterske igrice... A može da ostane i u svojoj profesiji. Druga varijanta je manje idealistička, ali svakako privlačna, možda i za većinu ljudi: moguće je, takođe, da se ništa ne čini, lenstvuje, krckajući apanažu iz “razvoda od obaveze zarađivanja novca”. 

Debata o ovome u Nemačkoj se vodi već nekoliko decenija. Među pristalicama ove ideje nisu samo levičari, a ni Fridman nije neki veliki izuzetak među ekonomistima. Među njima je, na primer, i osnivač trgovinskog lanca DM Gec Verner (Goetz Werner). On tvrdi da bi ljudi tako bili slobodniji i mogli bi se posvetiti onome što zaista žele. 

Za uvođenje ove revolucionarne mere u ekonomju i društvo postoji nekoliko različitih modela a prema njima se razlikuju i troškovi. U Nemačkoj bi se troškovi kretali oko 800 milijardi evra.  To je bez sumnje veliki novac, ali istovremeno bi izostala sva druga socijalna davanja. A, takođe, ne bi bio potreban glomazni i skupi birokratski sistem koji sada razdeljuje ta davanja.