Zadivljujući rekord našeg pravosuđa

Kosta Čavoški

Zahvaljujući početnom ubrzanju, drugostepeno veće Višeg suda u Beogradu, koje su činili predsednik Milan Londrović i članovi Života Đojinčević i Snežana Petričić, postiglo je neverovatan rekord koji bi mogao biti upisan i u Ginisovu knjigu rekorda
(foto, sudnica)

Za razliku od drevnih vremena kada su se beležili i pamtili izraziti primeri hrabrosti ili neke druge vrline, u modernom vremenu smatraju se vrednim pomena i neobični, pa čak i bizarni podvizi koji ulaze u Ginisovu knjigu rekorda. Naši ljudi izgleda još uvek nemaju neku veću sklonost da se nadmeću u takvim stvarima, ali će izgleda po svojim podvizima u oblasti pravosuđa bar neki od nas ući u tu knjigu rekorda.

karik kocic politika

(karikatura, Kocić, Politika)

Nedopustiva sporost Haškog tribunala

Prvi je Vojislav Šešelj koji već više od jedanaest godina čami u haškom kazamatu, a da mu nije izrečena ni prvostepena presuda. Čak se i ne zna kad će se ona izreći, pošto je umesto diskvalifikovanog sudije imenovan novi koji, doduše, uopšte nije učestvovao u sudskom postupku, ali će se upoznati sa predmetom tako što će pročitati nekoliko desetina hiljada stranica raznih podnesaka, zapisnika, izveštaja i drugih dokumenata, a da uopšte nije učestvovao u saslušanju i unakrsnom ispitivanju svedoka i veštaka. I što je još gore, za razliku od naših dičnih sudija, o čemu će kasnije biti reči, on nije završio kurs ubrzanog čitanja i pamćenja, pa zbog toga još nije u stanju da učestvuje u raspravama sudećeg veća.

Svako će se odmah upitati kakvo je to teško i složeno krivično delo Vojislav Šešelj počinio, kad se ni posle jedanaest godina ne može utvrditi njegova navodna krivica i izreći prvostepena presuda. Posredi je delikt mišljenja, odnosno takozvani govor mržnje i ništa više od toga. Sve ostalo što mu tužilaštvo stavlja na teret jesu dela drugih koja mu se u okviru konstrukcije združenog zločinačkog poduhvata (joint criminal enterprise), a shodno načelu objektivne odgovornosti, potpuno proizvoljno pripisuju. Čak je i Karla Del Ponte, tužilac koji ga je optužio i izveo pred Haški tribunal, javno priznala da je to učinila na usrdnu molbu Zorana Đinđića. U međuvremenu je Vojislav Šešelj, izložen ogromnim naporima u vlastitoj odbrani i velikim patnjama, teško oboleo, pa nije isključeno da će – ne daj Bože! – nad njim biti izvršeno sudsko ubistvo, kao što je to već učinjeno u slučaju Slobodana Miloševića.

Zanimljivo je da nijedna nevladina organizacija, koja prima pare iz Brisela ili Vašingtona, nije protestvovala zbog tako drastičnog kršenja elementarnih ljudskih prava Vojislava Šešelja, čime nam se i na takav način stavlja do znanja da je on izvan svakog zakona, pa da se na njega i poslednja ništarija može ostrviti.

gola pravda

Zaprepašćujuća brzina našeg suda

A sada ćemo tom odurnom oklevanju i zlonamernom odugovlaćenju Haškog tribunala suprotstaviti blistavi primer iz naše sudske prakse, koji će sigurno zlatnim slovima biti upisan u anale našeg pravosuđa. Reč je takođe o deliktu mišljenja koji se goni po privatnoj tužbi i za koji se može izreći samo novčana kazna, a koji se u Prvom osnovnom sudu u Beogradu vodi pod oznakom K. br. 23600/10. Posle više od tri godine sudija Snežana Đokanović, kojoj je to izgleda bio jedan od poslednjih krivičnih predmeta, 27. novembra 2013. godine izrekla je prvostepenu presudu. Od tog trenutka došlo je do neverovatnog ubrzanja postupka, što je velika zasluga novog sudije u ovom slučaju, čije nam ime još nije poznato, inače bismo ga rado pohvalili. Kada je 10. marta 2014. godine u sudskoj pisarnici predat odgovor na žalbu okrivljenog, koji je na njegovom stolu mogao biti tek sutradan, on je bez ikakvog oklevanja ceo predmet uputio Višem sudu u Beogradu, koji je najranije 13. marta 2014. godine mogao stići u pisarnicu ovog Suda.

Pri tom je ovaj sudija počinio, za njega verovatno beznačajnu, povredu Zakonika o krivičnom postupku tako što žalbu branioca okrivljenog, koja je pristigla u Sud 8. marta 2014. godine, nije dostavio tužiocu i njegovom zastupniku na odgovor, što je inače bio dužan da učini, pa da tek po prispeću ovog drugog odgovora ili proteka utvrđenog roka, ceo predmet uputi drugostepenom sudu. Kako je znao po čijem je nalogu postupio i tako ubrzao okončanje ovog postupka, a zahvaljujući tome i predvideo kakva će biti drugostepena presuda, s pravom je očekivao da tužilac neće tražiti obnovu postupka zbog povrede njegovog prava na odgovor na žalbu okrivljenog, a da okrivljeni ne može dokazati da je tim propuštanjem na bilo koji način povređen njegov na zakonu zasnovani interes.

Zahvaljujući ovom početnom ubrzanju, drugostepeno veće Višeg suda u Beogradu, koje su činili predsednik Milan Londrović i članovi Života Đojinčević i Snežana Petričić, postiglo je neverovatan rekord koji bi mogao biti upisan i u Ginisovu knjigu rekorda. Pretpostavljamo da je već 14. marta 2014. godine ovo veće održalo prvi sastanak i jednog od svojih članova odredilo za izvestioca, koji je za samo tri radna dana, pored redovnih poslova, uspeo da pročita oko 300 stranica sudskih spisa. Ne bi to naravno postigao da prethodno nije završio kratak kurs brzog čitanja i pouzdanog pamćenja. Zahvaljujući tome ovom veću je pošlo za rukom da za samo šest dana, počev od 14. marta kada su iz pisarnice na sto predsednika veća stigli sudski spisi, pa do 20. marta 2014. godine, kada je izrečena drugostepena presuda Kž1. br. 151/14, reši ovaj krivični predmet. Kako su u tom periodu bila i dva neradna dana (subota 15. i nedelja 16. marta), to samo znači da je ovo veće uspelo da za samo četiri radna dana prouči i analizira sudske spise, a zatim promisli i izvede odgovarajući zaključak. Pa zar ima i jednog suda u Srbiji, pa i šire, koji je za tako kratko vreme okončao drugostepeni postupak?

Blagotvorna pomoć sa strane

Nema nikakve sumnje da je ovo bio zadivljujući podvig bez premca u našem pravosuđu. Ovo utoliko pre što se u tom istom Višem sudu u Beogradu na potvrdu ili poništenje običnog rešenja čeka i po šest meseci, dok se u drugostepenom postupku o žalbi po pravilu odlučuje tek po proteku jedne godine. Oni koji su upućeniji u pravosuđe odmah će uzvratiti da se to nije moglo postići bez „debele“ veze, a da je ta veza bio – a ko bi drugi? – ministar pravde i državne uprave Nikola Selaković. Čini nam se da je pomenuta pretpostavka vrlo verovatna, ali da je upotrebljen kolokvijalni izraz („debela“ veza) koji je za uvaženog ministra Selakovića uvredljiv. Nije on naravno bio ni tanka ni debela veza niti se umešao (najverovatnije preko predsednika Višeg suda) da bi uticao na sam ishod ovog sudskog spora, nego je kao ministar pravde pružio blagotvornu pomoć sa strane i silno ubrzao okončanje drugostepenog postupka, ne bi li tako stvorio primer za ugled i za sve ostale sudije.

Zanimljivo je, međutim, da sve sudije nisu sklone takvoj „pomoći“ sa strane. To je, pored ostalog, bio razlog koji je 8. decembra 2013. godine, baš posle Selakovićeve blagotvorne pomoći prvostepenom sudiji u ovom slučaju, naveo kolegijum Vrhovnog kasacionog suda da izda sledeće saopštenje:

„Povodom učestalih napada na sudove od strane predstavnika zakonodavne i izvršne vlasti i istupanja preko sredstava javnog informisanja kojima se daju nepotpune i netačne informacije o radu sudova, kolegijum Vrhovnog kasacionog suda ponovo ukazuje da je sudska vlast nepristrasna, nezavisna i samostalna od zakonodavne i izvršne vlasti, pa stoga neprimerene izjave pojedinih nosilaca javnih funkcija kojima se čini pokušaj uticaja na tok i ishod sudskih postupaka, predstavljaju nedozvoljeno uplitanje politike i urušavanje ugleda sudske vlasti, a time i statusa sudova.“

Ova vremenska koincidencija između Selakovićeve pomoći prvostepenom sudiji i potonjeg saopštenja kolegijuma Vrhovnog kasacionog suda možda i nije slučajna, pošto predsednici sudova imaju običaj da sa svojim kolegama razmenjuju obaveštenja o tome ko je i na kakav način uticao na presuđivanje suda. A kada pomoć sa strane pruža ministar pravde, to se od sudija ne može sakriti, čak i kad ovaj, kao da je zaverenik ili – ne daj Bože! – neki prestupnik, čini u potaji.

karik tragovi borkovic

(karikatura, Tošo Borković)

Primer za ugled

Iako su pravnici, naročiti krivičari, skloni da samo pretnjom i kaznama podstiču ljude na ispravno postupanje čini nam se da u slučaju sudija i njihovog nadasve odgovornog posla treba koristiti i druge podsticajne mere, pa izuzetne podvige nagrađivati i izuzetnim unapređenjem. Smatramo da bi sudije Životu Đojinčevića i Snežanu Petričić ubrzo trebalo izabrati za sudije Apelacionog suda u Beogradu, dok bi predsednika drugostepenog veća Milana Londrovića odmah trebalo izabrati za predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Jer, ako je Nata Mesarević, kao prvostepeni sudija u čuvenom slučaju okrivljenih za ubistvo Zorana Đinčića, prvom kosmičkom brzinom unapređena za predsednika Vrhovnog suda, zašto to ne bi mogao i Milan Londrović, koji sigurno nije gori od Nate Mesarević, pošto je od nje, imajući u vidu čistku koju je kao predsednik Visokog saveta sudstva provodila među sudijama, teško biti gori.

Pored unapređenja ovih podvižnika, valjalo bi razmisliti i o podsticanju svih ostalih sudija kako bi se ubrzali postupci i rešio veliki broj zaostalih predmeta. Pri tom valja imati na umu da pisana uputstva, zahtevi i molbe visokih zvaničnika nisu dovoljni, a da slike, kao svojevrsni simboli, i te kako mogu da podstaknu ljude da čine ono što se od njih očekuje. Toga radi valjalo bi uramljene slike Milana Londrovića, Živote Đojinčevića i Snežane Petričić postaviti na zidove svih sudnica i radnih soba sudija, a ispod njih velikim slovima ispisati sledeće poruke: „Ugledaj se na njih!“ Ako su oni mogli, možeš i ti!“

Jedva da treba reći da bi to bila velika promena u odnosu na ranija tmurna vremena. Ako nas pamćenje dobro služi, sve do samog kraja XX veka na zidovima svih sudnica i drugih sudskih prostorija nalazile su se slike Josipa Broza, koji je pravnicima poznat i po zlokobnoj izjavi da se ne treba držati zakona kao pijan plota. Sada bi, međutim, svakog sudiju koji bi sa katedre ili radnog stola podigao pogled susrela ozarena lica njegovih vrlih i uspešnih kolega. Pa zar ima lepšeg i podsticajnijeg primera od toga?

Primer za osudu

Da nam se, međutim, ne bi zamerilo da previše hvalimo jednog ministra i ističemo njegovu neprolaznu zaslugu zbog pružanja sudijama pomoći sa strane, pokušaćemo da posle ove blistave navedeno i tamniju stranu našeg pravosuđa. Kako je primer koji smo naveli imao za predmet javnu stručnu kritiku knjige jednog univerzitetskog profesora, poslužićemo se takođe na daleko čuvenim univerzitetskim primerom iz Kragujevca. Februara i marta 2007. godine veći broj profesora Pravnog fakulteta u Kragujevcu uhapšen je zbog primanja mita od studenata i u javnosti okvalifikovan kao „prosvetna  mafija“. Tom prilikom, prema pisanju štampe, uhapšenim profesorima stavljeno je na teret da su ispite prodavali po ceni od 500 do 800 evra, a diplome po ceni od 12 do 16  hiljada evra, dok je jedan profesor od nekog siromašnijeg studenta uzeo samo pet metara drva za ogrev.

Na dvema optužnicama od 17. avgusta 2007. i 31. marta 2008. godine bilo je 86 optuženih (od toga 23 profesora pravnih fakulteta u Kragujevcu, Nišu i Beogradu) za 120 krivičnih dela: primanje mita, falsifikovanje službene isprave i zloupotrebe službenog položaja. Kako su potom usledili brojni zahtevi za izuzeće, glavni pretres je započeo u smederevskom Okružnom sudu tek 16. septembra 2009. godine, godinu i po dana od podizanja optužnice, da bi posle početka rada nove mreže sudova (takozvane reforme pravosuđa) 1. januara 2010. godine, zbog izmene porotnika u sastavu veća, glavni pretres iznova počeo.

A zatim je, uz dopuštenje sudije Slađane Bojković, započelo nedopustivo odugovlačenje ovog postupka pod raznim, najčešće neubedljivim pa i nedopustivim izgovorima: zbog nedolaska advokata ili njihovog napuštanja suđenja posle prekida za odmor, učestale „bolesti“ optuženih, navodne operacije jednog optuženog na kičmi, a potom intervencije na srcu, nedolaska prvooptuženog na suđenje i izostanka „iz verskih razloga“, ne samo zbog slave nego i Kurban Bajrama, iako niko od profesora nije islamske veroispovesti. Sudija Slađana Bojković je uvažavala čak i takve izgovore za nedolazak optuženih na suđenje, kao što su učešće na kongresu u Oksfordu i odlazak u Zagreb na postdoktorski kolokvijum za privatno pravo u svojstvu mentora jednog doktoranta. A da i ne pominjemo činjenicu da je tokom 2010. godine bilo samo 27 sudećih dana, iako sudija Slađana Bojković od kraja 2009. godine nije dobijala nove predmete da bi se potpuno posvetila ovom suđenju.

Pa do čega je dovelo ovo nedopustivo oklevanje i odugovlačenje? Nije moglo biti gore: zastarelo je krivično gonjenje osam krivičnih dela zloupotrebe službenog položaja, od kojih je tri dela izvršio Sveto Purić, a po jedno Predrag Stojanović, Branislav Marković, Emilija Stanković, Milena Petrović i Radoje Brković. A sada će ovi okrivljeni, čiji suđenje nije okončano u razumnom roku, moći da traže naknadu materijalne i nematerijalne štete, koju neće platiti iz svog džepa sudija Slađana Bojković nego Republika Sudija iz državnog budžeta.

Prava je šteta što budno oko Nikole Selakovića nije zapazilo ovaj sudski slučaj, inače bi on sigurno pružio blagotvornu pomoć sa strane i time otklonio tu veliku bruku i sramotu našeg pravosuđa, a sigurno bi otkrio i one koji su sa strane usporavali umesto da ubrzaju ovaj postupak i da time nastupi zastarelost za čak osam teških krivičnih dela.

Nama jedino preostaje da mlađanom Nikoli Selakoviću, koji je u svojoj trideset i prvoj godini po drugi put izabran za ministar pravde, što je znak velikog poverenja i priznanja, damo promišljeni kolegijalni savet. Kad već pruža blagotvornu pomoć sudijama zarad ubrzanja postupka, neka to najpre čini u slučajevima težih krivičnih dela gde zbog razvlačenja postupka preti nastupanje zastarelosti, naravno pod uslovom da veruje da kao ministar pravde može i sme da utiče na presuđivanje sudija.


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...