Nove političke tendencije na Kosovu (SveSrpski Poltronski Sabor)

Ana Radmilović

Ne bih da kvarim praznični, vidovdanski tekst pričom o pokretu Srba koji se protive svemu, i sporazumu i Beogradu i svetu i Prištini – neka to bude o nekom drugom crvenom slovu
(foto, Prošle godine na Vidovdan kosovska policija oduzimala je zastave i majice Srbima koji su pošli na Gazimestan)

Budimo realni! Nestanimo! – glasi slogan novonastajuće stranke Srba na Kosovu. Ne smem da kažem o kome se tačno radi, ko su osnivači stranke SSPS  (SveSrpski Poltronski Sabor) jer je stvar još uvek veoma konspirativna. Ali, računam, Vidovdan je, dan je kada se sve vidi – pa što se ne bi videlo kud idu Srbi s Kosova. Moram da napomenem da je reč o ekstremistima i ne bih da im se zameram. Zato ću o njima pisati sve najbolje.

Pođimo od naziva. SveSrpski Poltronski Sabor objedinjuje u svom nazivu motive svih srpskih stranaka od kada je stranačkog sveta i veka u Srbiji. Zatim, prefiks sve – Svespska stranka je jedna ujediniteljska stranka, ona poziva sve da joj se priključe. Načula sam da članovi čak i ne moraju da budu Srbi, dovoljno je da se tako osete u nekom trenutku, iznerviraju se i učlane se kod ovih ekstremista.

Dalje, pridev poltronski – ima li lepše (stare srpske) reči, koja opisuje jednu divnu osobinu ulizivanja do besvesti a koja je tako neophodna za ući u politiku. Zapravo u lanac ishrane, a da se ne nađeš u loncu nego kao zvanica za luksuznim stolom. I na kraju reč „sabor“, kao sabornost, kao ono na što smo žalili da ga nema a tako nam je potrebno. E pa evo ga – sabor poltrona na sve spremnih, i mislim da im na kosovskim izborima, ako izađu, neće biti ravnih. Neće biti te konkurencije među srpskim strankama koje će se dosetiti da na jedan vrlo efektan način pokažu odanost Kosovu kao republici i Tačiju, kao premijeru. Svi će se zalagati za borbu za prava Srba, lagaće ko psi, uvijaće i lupetaće koješta, onako smešni i polupismeni. Ali ćemo zato imati SSPS, poltronski sabor koji će im se svima narugati.

Evo, na primer - militantno krilo ove stranke paliće i rušiti svoje (srpske) kuće, a umereniji će se zalagati za to da se sruše sva srpska groblja te da se od njih naprave arheološke iskopine. Koji bi se đuvegija među dosadašnjim dosadnjakovićima u parlamentu Kosova usudio to da kaže? Javno? Na privatnim večerama i na uvo, svaki će rado šaputati svom gazdi Albancu, „More sve to treba dovesti u red“, al gde će javno? 

Himna ove iskrene stranke obraća se Hašimu s molbom da nas makne ili makar albanizuje, da nas blagosilja i dotakne.

Sve smo to gledali, nisu ovi junaci ništa novo smislili, ali nekako je bilo zatajno. Niko da izađe i lepo otpeva Hašimu pesmicu, kao čuveno pozorište Jevreja u nacističkom logoru, koji su pevali, igrali predstave i služili da se stekne utisak kako neki život postoji. Zatim su završavali u komorama.

Koliko  je samo aluzija na ovaj čin onih kojih se matična država odrekla a nova ih neće osim kao ukras – kad dođu gosti iz inostranstva. Pevao je Leonar Cohen o tome u pesmi koja zvuči kao ljubavna a zapravo je pesma o logoru „Dance me to the end of love“. Igraj za svoju lepotu s violinom koja gori, igraj kroz paniku...  Daj da vidim tvoju lepotu kada su svedoci otišli, daj da osetim kako su to čilili u Babilonu...“ Zamislite jednu Jevrejku koja u logoru igra za nacistu, možda je čak i voli u tom trenutku. After the and of love –  nestaće kao njeni sunarodnici.

Zamislite sada Srbe koji u parlametnu polažu zakletvu republici Kosova, nastaloj na njihovom proterivanju, ubijanju, rušenju tragova njihovog postojanja. Kraj te ljubavi biće tamo gde je bio početak. U velikoj strasti paljenja, rušenja počela - ta će se ljubav ugasiti tiho i pretvoriti u prah. Baš kao u logoru. Tamo gde su izgoreli, od ljubavi, i oni što su igrali za naciste i oni koji to nisu umeli. A hteli bi, kako ne bi hteli?

Ili Jaroslav Hašek, poznat po „Dobrom vojniku Švejku“ i jedan od onih koji su imali čast da im za Hitlerova vakta knjiga bude spaljena. Osim što je predvideo sve užase Prvog svetskog rata, osnovao je pokret „Stranka umerenog progresa u okvirima režima“, u kojoj je okupio uglavnom svoje kafanske drugare i umalo prešao cenzus.  Zatim je ostavio svoju ženu – Jarmilu. O Jaroslavu Hašeku mogla bi se pisati ne jedna knjiga, ali vratimo se Kosovu.

Gde i kada mogu da nastanu ovako sulude ideje osim na mestima gde je umarširalo nešto koje deluje nepobedivo, i kojem se većina povinuje? Da li je to Prag u koji umarširava nacizam ili su to već bez uvijanja napravljeni logori ili je to tužni Balkan gde je fašizam nacrtao svoje stare granice, uz pomoć liberala i demokrata. Svet je apsurdan, poprilično. Istorija varljiva. Srbi na Kosovu koji su se branili puškama, pa držanjem za skute svoje nesigurne i lažljive matice, pa pokušajem da se bodljikavim ružama samoizoluju i pokušaju da pokažu okupatoru sav besmisao njegovog boravka, sve bez uspeha. Na kraju ostaje vrhunac samoironije. Molimo vas primite nas – bićemo najbolji poltroni na svetu! Nema veze što ste nam sve uzeli, pobili nas i proterali. Mi smo to odavno zaboravili.

Bez pretenzije ovog Svesrpskog poltronskog sabora da udara šamare Beogradu (kako bi, kada je Beograd nedostupniji od Brisela za te ljude), bez ambicija da iznervira Albance (može samo da ih nasmeje) to je poruga sapatnicima koji su postali profesionalni poltroni. I to im je, uglavnom, jedino zvanje.

Eto, toliko o Vidovdanu. Ne bih da kvarim praznični tekst pričom o pokretu Srba koji se protive svemu, i sporazumu i Beogradu i svetu i Prištini – neka to bude o nekom drugom crvenom slovu. Ovo je najveći srpski praznik najvećih srpskih izdaja i prikladno je pohvaliti srpski sabor poltrona, koji u duhu tradicije i sakriven od očiju javnosti kuje svoje konspirativne planove.

 


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...