Poreklo Badnjaka

Gledajući TV program na Badnji dan, ne može a da se ne primeti jedna prilično dosadna stvar. To je edukacija građanstva šta je Badnjak, kako se propisno slavi i zašto je Božić važan praznik. Edukativni sadržaji su, tu i tamo, protkani narodnom (pseudoizvornom) muzikom, te prilozima sa pijaca gde neki narod kupuje badnjake, zatim ukrašenim kućama i slično.

Tuzla, 06.01.2013 - paljenje badnjaka na Badnje veče ispred pravoslavne crkve u Tuzli

Možda je potrebno svake godine obučavati stanovnike Srbije kako (i zašto) da pravilno slave najsrećniji hrišćanski praznik i pričati im o roždestvu Hristovom i pevati pesme sa Šar planine. Dugo smo bili ateističko društvo, i onda je ovom svečanom prigodom jedna od omiljenih tema i to kako sada smemo da slavimo verske praznike.

Do sada, kako nekih dvadesetak godina više nismo obavezno ateisti, mogli smo doduše i da naučimo šta je pravoslavni Božić, ko ga slavi, šta katolički, te ko njega slavi i slično. Deca uveliko slobodno idu na časove veronauke – ukoliko su im roditelji tako raspoloženi, a i cela ta stvar sa rođenjem Hrista spada u domen opšte kulture, tako da bi i nevernici trebalo da su uveliko edukovani po ovim pitanjima.  A ako se neki verujući i zbuni, pobrka nešto pa proslavi praznik nepropisno -  oprostiće Bog. Verujući treba da zna da Bog prašta i da je zato Bog, a ljudi ne praštaju i zato su samo ljudi. I umeju da budu dosta dosadni.

Zašto ovo pišem? Zato što bi me kao konzumenta sadržaja tv programa (koji je sve gori i jeftiniji, kao i druge stvari u Srbiji uostalom) zanimalo da čujem nešto o poreklu tog praznika koji zovemo Badnje veče, a koji seže do prehrišćanskog doba u Slovena, ide čak i do Indije, vraća se odande malo izmenjenog imena (ali i dalje sličnog), putuje do Kelta i svraća čak do starogrčkog Pitona.

Kod Grka je Piton hteo da uništi ceo svet i u tome ga je sprečilo sunce. Kod Indijaca, pak, istu stvar pokušava da uradi Ahi Budhna (zmija dubine –  ahi je zmija, budhna dubina, a na staroslovenskom dubhn) a spaljivanje drveta je ritual koji doziva sunce da pobedi tamu, ili dobro da pobedi zlo.

On je raširen svuda po Evropi. Više autora tvrdi da je poznato da su Kelti palili hrast kao deo kulta čekanja sledećeg leta. Od njih je to ostalo prisutno dugo na britanskim ostrvima a poznato je među mnogim evropskim narodima – piše na svom blogu, 2011. godine bivša predsednica skupštine, Gordana Čomić (http://blog.b92.net/text/16964/Paganske-price-o-danasnjem-danu/).

Konsultujući Google u potrazi za paganizmima vezanim za Badnjak, naletela sam na ovaj koncizan, dajdžestirani prikaz Badnjaka kroz vekove i krajeve sveta i, priznajem, prestala da tražim dalje. Zašto? Zato što me više od toga nije zanimalo. Nisam želela da saznam sve o paganizmima vezanim za Badnjak nego samo odakle (sve) dolaze i kako su gde i kada, otprilike, izgledali. Mislim da je to, ujedno, prava mera koju bi žiteljima Srbije, među kojima mnogi veruju da je Badnjak eksluzivno srpski ili makar pravoslavni ili makar hrišćanski motiv, trebalo prikazivati na današnji dan, a u okviru obrazovnog programa – koji, nažalost, nemamo. Na Našem pravu da znamo sve imamo kvizove i zaglupljujuće ukrštenice lišene sadržaja, a o drugim stanicama koje mahnito jure takozvani rejting da ne govorim.  

Bog se neće naljutiti ako, pripremajući se za proslavu dana kada je Sin njegov rođen, uzmemo pa se zainteresujemo odakle potiču svi ti naši običaji koje smo implementirali u hristoslavljeničke, a postoje od vremena kada se za Hrista u našem plemenu nije ni znalo. I pretpostavljam da se neće naljutiti ako prestanemo da ga zazivamo (on upravo preporučuje da se to ne radi) dok izgovaramo svoje svakidašnje političke i druge  jadikovke i slične gluposti, od starih praznika pravimo opela ili seoske vašare i pozivamo na vraćanje pravim vrednostima. U vidu sedenja kod kuće i gledanja obnaženih pevačica kako izražajno pričaju o svom verništvu, neukusnih trpeza punih tona hrane koja je možda posna ali svakako ne liči na podvižničku i onu koja bi s Hristom imala neke veze i da ne nabrajam – svako ko o praznicima baci pogled na TV zna o čemu pričam.

Ko nije zainteresovan da se priseća svih nepočinstava stranke kojoj pomenuta autorka pripada, u ovim danima kada bi svi trebalo da misle dobro jedni drugima,  može (slobodno) da pročita linkovani tekst koji nije ni politički ni  (anti)kleroangažovan, samo je i dovoljno jednostavan i dovoljno studiozan da čovek iz njega može da se informiše, pa da – ukoliko ga stvar oko Badnjaka zainteresuje – tragom informacija ponuđenih u njemu pođe dalje i sazna mnogo o tome kako je planeta puna naroda koji su daleki ali međusobno povezani snažnim atavističkim nitima, i o tome kako kao što onaj sanskrit govori sve jezike sveta tako i starozavetna priča o Vavilonu i zbrci jezika  govore jednu te istu stvar, koju današnji Internetom povezani svet naziva globalnim selom.

Ustvari, ova priča ima samo jednu poruku. Umesto vulgarnosti bi se, makar na državnoj televiziji, moglo (valjda) sebi dopustiti da se vrati malo obrazovnog programa, kako radoznali ne bi morali da za svaku božju stvar koja im padne na pamet pitaju Google. TV pretplata je obavezna, Internet mnogima postaje skup, a narod nema para i ružno je prikazivati mu nepristojno mnogo hrane na TV trpezama, nije ni hrišćanski, na kraju krajeva, i tretira se kao jedan od smrtnih grehova  -  zove se proždrljivost, a izaziva drugi greh poput zavisti i uopšte, ne ide na dobro.

Kad smo već siromašni, hajde da pokušamo da budemo umereni i da se tu i tamo obrazujemo.