Pešaci i vozači, čuvajte se slepih vozača na našim ulicama

I tako je, reklo bi se jedna obična tribina o bezbednosti u saobraćaju osoba sa invaliditetom, otvorila pandorinu kutiju i naterala nas da se upustimo u riskantnu i skandaloznu priču o slepim vozačima.

Sredinom prošle nedelje na opštini Stari grad Dea Đurđević, tragično nastradala voditeljka kojoj je autobus gotovo otkinuo ruku, kao predsednica udruženja Budimo bezbedni, organizovala je projektom odobrenu tribinu kojoj je prisustvovala i novinarka Balkanmagazina.

Otkrivanje slepog vozača

Jedva primetni detalj, međutim, na toj tribini otvorio je mnoga pitanja i pokrenuo istraživanje na veoma nezahvalnu temu o slepim vozačima.

Naime, predstavnica Saveza slepih Srbije Branka Brkić, zadužena za marketing u tom udruženju, sedela je u publici tokom postavljanja samo jednog pitanja učesnicima tribine, kako bi bila verodostojnija: naglasila je da se ona često vozi i da, u kontekstu priče zbog koje je postavila pitanje, nikako ne bi valjalo da njen suprug - koji ima urednu vozačku dozvolu - napusti vozilo ako policija to zahteva, a da ona slepa sa dvoje male dece ostane u vozilu.

Balkanmagazin će sve vezano i za tribinu i o izlaganju gospođe Brkić objaviti u narednom članku. Ali, saznanje o tome da suprug službenice Saveza slepih Srbije ima vozačku dozvolu i vozi, podstaklo nas je da uđemo u koštac sa istraživanjem na temu slepih vozača. Istog dana smo definitivno utvrdili da je suprug gospođe Brkić i vlasnik vozačke dozvole, a istovremeno i kao član gradske organizacije slepih i slabovidih Beograd, prema medicinskom kartonu - koji je kao dokument uslov za učlanjivanje – vlasnik je treće grupe iz definicije slepoće, te ima status slepog lica.

Prema članu 10 statuta beogradske organizacije slepih, slepim licem se u smislu alineje dva stava 1. ovog člana smatra lice koje na boljem oku sa korekcijom ima oštrinu vida 0,05 ili manju, i lice sa vidnim poljem svedenim na centralni deo manji od 10 stepeni. Slabovidim licem se smatra lice koje na boljem oku sa korekcijom ima oštrinu vida manju od 0,30.

Neukusno je što se ovakva anomalija, kada je reč o slepim vozačima, uočava čak i u vrhu udruženja o kome između ostalog i pišemo. Nameće se pitanje kako gospođa Brkić, na tribini o bezbednosti u saobraćaju osoba sa invaliditetom, nije sebi postavila pitanje o sopstvenoj bezbednosti i o bezbednosti drugih ljudi, jer njen suprug sa procentima vida i vidnim poljem iz definicije slepoće za treću grupu, jedino može – kao vozač - da bude opasnost u saobraćaju.

Svako ko veoma slabo vidi, potencijalni je ubica i samoubica, ukoliko ima vozačku dozvolu i vozi. Među članstvom, kako saznajemo iz najpoverljivijih izvora, ima četvoro aktivnih vozača sa legalnom vozačkom dozvolom ali to verovatno nije i konačan broj. Proverom smo utvrdili da ih je troje učlanjeno u Gradskoj organizaciji slepih i slabovidih Beograd, dok jedno takvo lice ima boravište u Kosjeriću. Zanimljivo je da svi ti vozači, o kojima imamo dovoljno informacija, pripadaju trećoj ili četvrtoj grupi slepoće. Neki čak primaju i naknadu za tuđu negu i pomoć.

U ovom tekstu nećemo otkrivati njihova imena ali će ona biti predočena na primeren način na nekoj od konferencija za medije gde će se polemisati o ovoj temi.

Slabovidi čovek koji – dobro vidi?

Povodom teme kojom se u ovom tekstu bavimo, obratili smo se, u nameri da na što objektivniji način ovu situaciju predstavimo široj javnosti, Savezu slepih Srbije i sada čitaocima stavljamo na uvid pitanja koja smo postavili sekretaru Jeleni Stojanović, diplomiranoj pravnici. Iako smo dva puta zamolili za saradnju i verovali u profesionalan rad rukovodstva ove organizacije, odgovore nismo dobili. Evo tih pitanja:

1. Da li Vam je poznato da među članstvom Vaše organizacije koja ima svoje opštinske i međuopštinske zajednice slepih, ima onih sa statusom slepog lica, a u isto vreme su i vlasnici vozačkih dozvola?

2. Kakav je Vaš stav o pojavi da neki, pored vozačke dozvole, čak primaju naknadu za tuđu negu i pomoć i boli li Vas to s obzirom da ste i Vi slepa osoba?

3. Imate li ideju kako bi takvi slučajevi mogli da se eliminišu iz članstva SSS ili, još konkretnije, kako bi im se moglo onemogućiti da budu i slepi i da budu u isto vreme vozači?

4. Da li se iz Vašeg ugla posmatranja, zbog ovakvih pojava težak hendikep kakav je slepoća - izvrgava podsmehu?

U prepisci s direktorkom sektora za odnose sa javnošću PIO fonda, gospođom Jelicom Timotijević, jedva smo uspeli da na naša brojna i jasna pitanja dobijemo ovakvu konstataciju:

“U Fondu PIO obavlja se veštačenje po zahtevima za ostvarivanje prava na invalidsku penziju, prava na pomoć i negu drugog lica i utvrđivanje stepena telesnog oštećenja, na osnovu medicinske dokumentacije koju podnosilac zahteva prilaže i na osnovu neposrednog pregleda lekara veštaka. Lekarski pregled lica koje je u postupku za izdavanje ili produženje vozačke dozvole nije u nadležnosti Fonda PIO.”

Kako se naš napor - da ukažemo na teške zloupotrebe mnogih ljudi i institucija koje slepi gorko osećaju na svojoj koži - ne bi pretvorio u presipanje iz šupljeg u prazno, nećemo se baviti onim što smo čuli od nekih koji su želeli da ostanu anonimni, „sa medicine rada”. Stiče se jasan utisak da svi u istom tonu i na isti način peru ruke od odgovornosti ali je evidentno da ima slučajeva gde lekari jedne ustanove za istog čoveka donesu rešenje da je visoko slabovid, slep, dok lekari iz druge ustanove odluče da dobro vidi.

Đuro Šurlan

Stavovi slabovidih aktivista

Daleko draže i korisnije nam je bilo da razgovaramo s autentičnim i veoma iskrenim licima bez vida, kao i sa onima koji su visoko slabovidi, a toliko ih je bilo raspoloženo da nam izađe u susret da smo izjave mnogih morali da ovoga puta izostavimo.

Jedan od hrabrijih sagovornika je bio profesor srpskog jezika i magistar sociologije u penziji Đuro Šurlan. On nam je ovo ispričao:

“Predsednik SSS siguran sam da zna da suprug njegove službenice vozi auto iako ima status slepog lica. Ne bih pomenuo predsednikovo ime pošto nisam (drukara), kao što i on nije (drukara). Ne odaje svoje bliske saradnike radi mira u kući. Ali je ipak on (drukara), pošto je pozvao policiju da sa skupa slepih udalji akreditovanu slepu novinarku Balkanmagazina. Zato ću biti i ja (drukara). Predsednik SSS se zove Milan Stošić. Kao što čuva mir u kući, tako kupuje društveni mir: sa srpskim političarima se slikuje, a mi slepi možemo da se slikamo s time. Gura nam ono što nam ne treba, recimo priču da biti slep i živeti u Srbiji, to i nije tako teško, a ne bori se za ono što nam treba, za sigurnost od slepih vozača ubica i samoubica.”

Na pitanje koliko je bitan dobar vid za sigurnost pešaka i vozača, profesor Šurlan kaže:

“Mi, slepi pri samostalnom kretanju u gradu uvek nosimo glavu u torbi. Npr: U jeku školskih predavanja, na trotoaru, pored osnovne škole “Stevan Dukić”, u vreme kad je najviše dece u školi, oborila me jedna žena automobilom. Na moj žestoki protest pravdala se da me nije videla. I sad sve više verujem da je možda i ona primala naknadu za tuđu negu i pomoć kao slepo lice.”

Daleko najznačajniji sagovornik nam je zbog funkcija koje je obavljao u SSS i zbog stručnog znanja koje poseduje bio Novak Ražnatović koji je  u Savezu preko četrdeset godina aktivista, a osamnaest godina je bio sekretar u ovom udruženju. On kaže da je velika zloupotreba ako u članstvu SSS ima vozača, a veruje da ih ima, a mnoge zloupotrebe postoje i u svim ostalim invalidskim zajednicama. Te zloupotrebe idu isključivo na štetu slepog lica i ostalih teških invalida kojima su kompenzaciona prava ionako ugrožena.

„Bio sam tokom svog aktivnog rada u situaciji da po hitnom postupku jednog člana koji me je lično vozio, isključim iz organizacije slepih iako on nije bio korisnik naknade za tuđu negu i pomoć.“ Novak zatim kaže: „Ono što kao čovek sa ogromnim iskustvom tvrdim je da nikako nije moguće da neko ko ne samo da je slep, nego i slabovid po svetskoj definiciji slepoće koju smo i mi prihvatili i koja je prilično restriktivna, nikako ne može da bude vozač. Biti vozač i imati status slepog lica jednostavno nije moguće i jedno drugo isključuje.“ Zatim dodaje Novak: “SSS nije stručna ustanova koja može da vrši procenu vida ali bi valjalo da signalizuje PIO fondu, policiji i ostalim relevantnim činiocima ukoliko posumnja da negde ima zloupotreba u ostvarivanju i dobijanju prava koja slepima pripadaju”.

Pitanja smo postavili i predsedniku saveza slepih i slabovidih Beograd, Nikoli Đorđeviću koji je, kako bez ustezanja kaže, rođen bez očiju. Pitali smo Nikolu da li mu je poznato da među članovima organizacije kojom rukovodi ima i onih sa statusom slepog lica, dok u isto vreme poseduju vozačku dozvolu - Nikola kaže:
„U internim razgovorima sa članovima često čujem, takve tvrdnje. Do sada nisam imao priliku da čujem od nekog člana da ima vozačku dozvolu, a takvu dozvolu nisam ni video. Predsednik organizacije sam više od 6 godina. Do sada nisam video člana koji je kod nas došao ili otišao automobilom koji vozi."
Na pitanje šta misli o toj pojavi i koliko se i da li se ikada govorilo na skupovima organizacije čiji je i on član, o toj privilegiji, on odgovara:
"Mislim da je to skandalozno za populaciju slepih kojoj i sam pripadam. Takve pojave ugrožavaju teško stečena prava koja su iz godine u godinu sve manja. To bi trebalo da služi na čast članovima koji uspeju da dođu do takvog lekarskog nalaza koji im omogući da sa jedne strane dobiju vozačku dozvolu, a sa druge strane da dođu do lekarskog nalaza koji im omogući da dobiju tuđu negu i pomoć. Kada toga ne bi bilo", nastavlja ljutito Nikola, "slepe osobe bi sigurno imale više prostora da dobiju veću tuđu negu i pomoć ali i da ostvare neka druga prava u državnim ustanovama i preduzećima.“
„Na skupovima se o ovoj temi nije razgovaralo. Mi nismo adresa na kojoj bi mogao da se reši ovaj problem. Odgovor bi, pre svega, trebalo tražiti na klinikama koje su nadležne da izdaju prvenstveno lekarske nalaze koji omogućavaju da se ostvari dobijanje vozačke dozvole ili tuđa nega i pomoć. Ono što mi možemo da uradimo, a nema nekog smisla, je da ukažemo klinikama na ovaj problem ali će se sigurno dobiti odgovor da lekari savesno izdaju lekarska uverenja“, objašnjava Nikola.
Nikolu smo pitali ima li po njegovom mišljenju logike da onaj ko dobro vozi uz legalnu vozačku dozvolu, bude u isto vreme uživalac statusa slepog lica bez obzira na grupu kojoj pripada i može li vozač biti slep i to po zakonom utvrđenoj definiciji slepoće?
"Po statutu organizacije", nastavlja Nikola, "osobe koje postaju naši članovi sigurno ne mogu da voze automobil. Samim tim je i besmisleno da bilo koji naš član može da vozi."

Međutim, predsednik beogradske organizacije slepih i slabovidih je, sa podsmehom, objasnio i zašto je vozačima koji su u isto vreme slepi, bilo potrebno da imaju status slepog lica tj. koje pogodnosti su im u takvoj situaciji omogućene.

„Znate, imaju ti slepi vozači pravo na popust pri registrovanju automobila, pravo na bus-plus karticu, neki imaju verovatno i naknadu za tuđu negu i pomoć ali“, smejući se do suza završava Nikola, „oni imaju pravo na besplatnu putarinu, a uslov je da se ta pogodnost dobije kada se slepo lice nalazi u kolima, tako da oni, kada voze, uvek su u vozilu i tako i lepo voze i ne plate pomenutu putarinu."

Miodrag Nikolić iz Šapca koji nam je objasnio da pripada najtežoj grupi slepoće "amaurozis“, još je bio oštriji.

"Govorim u svoje lično ime i nikoga se ne plašim i sve mi se to smučilo; to da ima onih koji su po medicinskoj definiciji slepoće sa statusom slepog lica, a da su i vlasnici legalnih vozačkih dozvola – tačno je i ne krivim toliko te koji su izvrdali zakon i koji farbaju sve nas koji smo zaista slepi, već zameram lekarima, pitam se gde im je ta lekarska etika ili oni nisu u stanju da otkriju da neko ko odlično vidi nije slep i suprotno; krivim takođe i krovnu organizaciju Savez slepih Srbije, koja snažnije treba da utiče preko svojih predstavnika u relevantnim ustanovama da se napokon izvrši oštra i sveobuhvatna revizija. Međutim“, nastavlja tužnim glasom Miodrag, „kako da rukovodioci Saveza slepih Srbije pomognu da se slepoća ne izvrgava ruglu, kad svi oni jedni druge štite i ćute jedni drugima o ’puteru na glavi’ koji imaju“, žargonski otkriva Miodrag i dalje kaže: „čudno je da Savez slepih Srbije raspolaže ozbiljnim dokumentima kakvi su medicinski kartoni koje mora da potpiše troje stručnih lekara, a u isto vreme rukovodstvo skriva ove čudotvorce koji su, ako je verovati lekarima iz PIO fonda koji ih veštače, potencijalna opasnost i za vozače i za pešake jer, stručni lekari su potpisima dokazali da su u pitanju slepi vozači.“

Verica Živadinović iz Kragujevca smatra da dokument kakav je medicinski karton koji poseduje SSS za svakog člana, Savezu treba oduzeti.

„Dajte molim Vas, ako je uslov da ste član SSS tako ozbiljna dokumentacija, kako to da neretko rukovodeće persone u Savezu slepih Srbije mnoge savetuju na koji način da izmanipulišu lekare i da, pored odličnog vida, ostvare kompenzaciono pravo koje stvarno slepoj osobi treba da olakša život; gde je tih 12 hiljada lica bez vida kojima su u rukovodstvu krovne organizacije slepih puna usta, gde su, ko ih je video; daj bože da potpuno slepih lica ima više od hiljadu. Malo sutra će“, kaže Verica, „neko da vozi sa visokom slabovidošću, pa makar sa korekcijom video i duplo bolje. Ali, vrag će ga znati, možda za slepe vozače u Srbiji

postoji neko elektronsko oko, sve je ovde moguće“, završava Verica.

Kako protiv lažiranja slepoće?

Prateći istraživanja, saznali smo da je život slepe osobe tri do četiri puta skuplji od života ljudi koji nemaju invaliditet, pa zato i ne čudi gnev i sarkazam slepih sa kojima smo razgovarali.

Belodano je da se bit pravljenja cirkusa od teškog hendikepa kakav je slepoća, pre svega mora tražiti u lekarskoj branši, među veštacima PIO fonda, kod stručnjaka na Medicini rada...

Takođe smo uočili da naši slepi sagovornici ističu veoma bitan detalj, a to je da na reviziju najčešće budu pozivani najteži slučajevi, potpuno slepa lica i nameće se pitanje, nakon svega što smo čuli, zašto je to tako. Takva lica nemaju potrebu da traže vezu za lažiranje slepoće, te su samim tim i bez zaštite i dovedena su u situaciju da se izmaltretiraju zbog besmislenih revizija kojima se samo ispunjava statistika i forma. Nekako je logično da lažirane slepoće koje onda za sobom povuku možda mogućnost da se dobije i vozačka dozvola - nikada nikome među očnim lekarima nisu sumnjive i ne podvrgavaju se dodatnim proverama.

I da zaključimo: Sva ova pitanja treba postavljati javno, objavljivati ih u medijima a naročito kroz pitanja o slepim vozačima treba prozivati lekarsku branšu tamo gde se utvrđuje zdravstveno stanje osobe која podnese zahtev za takvo utvrđivanje.