USKOMEŠANOST ZBOG NEZAVISNOSTI KOSOVA U NJUJORŠKOJ ENKLAVI

U Evropi je prošle nedelje okončano poslednje poglavlje hiljadu godina duge istorije verskih i etničkih sukoba, koji su doveli do krvavih ratova devedesetih godina prošlog veka. Kosovo je jednostrano proglasilo nezavisnost od Srbije.

 

Nekoliko sati kasnije na Tajms skveru su Amerikanci-Albanci, čija etnička grupa čini ogromnu većinu stanovništva na Kosovu, slavili s razvijenim američkim zastavama i pevali "Thank you, U.S.A". SAD su predvodile vojnu kampanju 1999. godine protiv srpskih snaga pod predsednikom Slobodanom Miloševićem i veoma brzo prošle nedelje priznali nezavisno Kosovo.

 

U četvrtak je u Beogradu, prestonici Srbije, nekoliko stotina ljudi napalo američku ambasadu. Niko od službenika ambasade nije povređen, ali je nakon smirivanja nereda otkriveno ugljenisano telo jedne osobe.

 

 

Dan kasnije u mesari Munćan u Ridžvudu, Kvins, to svakako nije ličilo na udaljenu grmljavinu.

 

Mesara Munćan je tipičan komšijski dućan u kojem kupci prstima pokazuju koliko tanko žele da im bude isečena šunka ili pršuta, a zatim razmenjuju pozdrave i izreke iz otadžbine uz glasan smeh. Na izlogu mesare je slogan: "Pružamo vam ukus starog sveta".

 

Kristijan Tuti (30), šef prodavnice inače rumunskog porekla, kaže da je njegova mesara neka vrsta demilitarizovane zone. "Mi smo obični ljudi, mi jedni druge ne mrzimo", kaže on. "Nevolje stvaraju političari. Albanci, Srbi, Mađari, Rumuni, Poljaci - niko nije imao problema ovde."

 

Ipak Majk Sofranin (29), rukovalac kranom srpskog porekla, vatreno govori o Kosovu. "Kako biste se vi osećali kada bi neka druga zemlja dala nezavisnost Kvinsu?", pita se on. "Dobili su nezavisnost", priseća se Sofranin razgovora u svom domu. "Rečeno je to tužnim glasom. Zatim sam ja bio vrlo tužan. Svi su u prvom momentu bili tužni u mojoj kući. Bes nas je obuzeo kasnije."

 

Bio je to još jedan trenutak izolacije za malu srpsko-američku zajednicu u SAD. Mnogi od njih - ne postoje pouzdani podaci koliko ih zapravo ima - napustili su Centralnu Evropu krajem devedesetih godina prošlog veka nakon rata u Bosni.

 

Otac Đokan Majstorović, paroh pravoslavne crkve Svetog Save u Čelsiju,  procenjuje da na području Njujorku ima oko 20.000 Srba. Mnogi žive u Ridžvudu. S druge strane, Abdulah Hodža, član Albansko-američkog islamskog centra u Bruklinu, kaže da članova njegove zajednice ima više od pola miliona.

 

S obzirom da su u manjini, mnogi Srbi-Amerikanci tvrde da je se njihovo stanovište zanemaruje i potcenjuje. Otac Đokan kaže da novinari nisu tražili njegovu izjavu kada su "Albanci palili crkve na Kosovu". Srbi za nedelju 2. mart planiraju održavanje demonstracija ispred sedišta UN u Njujorku.

 

"Kosovo je bilo poprište nekoliko istorijskih bitaka, ali i srce srpske kulture", kaže otac Đokan. On kao primer navodi Pećku patrijaršiju, sagrađenu oko 1250. godine, koja je bila sedište srpskog patrijarha vekovima.

 

Abdulah Hodža kaže da je nezavisnost Kosova "dugo čekana i više nego zaslužena". "Progon Albanaca je tokom ovih godina bio dobro dokumentovan. Najeklatantniji primer je kada su Milošević i njegove paravojne snage počele da ubijaju ljude i da ih iseljavaju u Albaniju. Bio je to neskriveni genocid."

 

 

Zorica Pantić (33), stomatološka sestra, koja kupuje u mesari Munćan, kaže da bi Amerikanci bili uzbuđeni i uznemireni kada bi neka od izvornih trinaest kolonija iznenada sebe proglasila nezavisnom državom. "Šta bi bilo kada nazivi i imena u sporu ne bi bila tako teška za izgovaranje i kada bi umesto njih bile Filadelfija i Pensilvanija?", pita se ona.

 

Ipak, priznaje ona, etničke grupe iz razbijene Jugoslavije žive i rade u relativnom miru u Njujorku. "U Ridžvudu živi mnogo Albanaca", kaže Pantićeva, inače srpskog porekla. "Razumem da su danas oni srećni. Došli smo sa svih strana i u Ridžvudu se dobro slažemo u jednoj vrlo maloj zajednici. Među ljudima nema nesuglasica i problema. Naša deca idu u iste škole. Živimo u miru jedni pored drugih."

 

Zašto? "Tamo odakle dolazimo mnogo ljudi je nezaposleno", kaže ona. "Ovde, međutim, možete naći posao, pa su ljudi zaokupljeni obavezama i klone se nevolja."

 

Međutim, napetost samo što nije izbila na površinu. Sredovečna žena, srpskog porekla, bez ustručavanja je govorila s nama u mesari Munćan. Otkrila nam je svoje ime i dozvolila da je fotografišeno. "Albanci", istakla je ona, "su oteli Kosovo i ono ne pripada njima. To je srpska zemlja. Ako čitate istoriju, videćete da je Kosovo srpska zemlja već stotinama godina. Oni su jednostavno objavili da su sada nezavisni - tako se ne radi".

 

Međutim, nekoliko sati kasnije ta žena nas je pozvala i rekla da je o intervjuu razgovarala sa svojim sinom. On je insistirao da se ne objavljuju ni njeno ime niti fotografija, jer se plaši osvete Albanaca.