Kako je epidemija korona virusa oživela smrt

Epidemija korona virusa, započeta marta prošle godine, u zapadnim civilizacijama oživela je smrt. Smrt, nekada prisutna u životima ljudi, nestala je, ne iz prirode, nego iz društvenog života - da ne bi ljudima kvarila sreću. Međutim, pandemija je učinila da se, posle dosta vremena, zapadnjačka tehnološka i materijalistička civilizacija suočila sa smrću i počela da razmišlja o sopstvenoj smrtnosti. Tako su građani opet postali svesni da je smrt sastavni deo njihovih života.

Breme ljudske slobode

Tokom epidemije, da bi se izbegla smrt, stvoren je čitav niz zabrana i granica. Naravno, ne treba zaboraviti da se čovečanstvo konstruisalo kroz stvaranje granica i pragova. Postoji kućni prag gde se dočekuje gost, postoje granice tela koji drugi bez dozvole ne smeju da pređu. Postoji granica između privatnog i javnog, između svetovnog i sakralnog.

Međutim, danas su granice i barijere postavljene svuda u javnom, pa čak i u privatnom prostoru. Na ulicama su metalne ograde, plastične trake i barijere, plaća se kreditnim karticama bez kontakta... Zakonom propisane platnene i sintetičke maske na licima brišu individualnost, te bilo koje ljudsko biće može da bude zamenjeno bilo kojim drugim. Nema rukovanja, zagrljaja i poljubaca, nema okupljanja, nema proslava...

Svi ovi znaci zabrane i pretnje novčanim i zatvorskim kaznama infantilizuju građane.

Političari objašnjavaju da je u pitanju samo otvaranje zagrade. Međutim, otvaranje i zatvaranje zagrada postoji samo u gramatici, dok u istoriji mnoge zagrade nikada nisu bile zatvorene o čemu nam svedoči nuklearna zagrada otvorena još u Hirošimi. U isto vreme, postavlja se i pitanje ljudske slobode i njene percepcije. I naša epoha, nalik poemi o Velikom Inkvizitoru koju Ivan Karamazov govori svome bratu Aljoši, ljudsku slobodu smatra bremenom.

"Mi smo se petnaest vekova mučili s tom slobodom, ali sada je to svršeno, i to zauvek svršeno. Ti ne veruješ da je svršeno zauvek? Ti gledaš smireno i čak nećeš ni da me udostojiš svojim negodovanjem. Ali znaj da su sad, baš sad, ti ljudi uvereni više nego ikad da su potpuno slobodni, a, međutim, oni su nam sami doneli svoju slobodu i ponizno je položili pod naše noge", kaže Veliki Inkvizitor Hristu, utamničenom u seviljskom zatvoru.

Dostojevski je kroz poemu o Velikom Inkvizitoru koju Ivan govori svome bratu Aljoši, ukazao da sloboda ljudima predstavlja breme

Suština smrti

Prema zvaničnim statistikama, u Francuskoj, svake godine umre 600 hiljada ljudi, što predstavlja oko jedan odsto stanovništva. Isto tako, svake godine u svetu umre skoro 70 miliona ljudi, što predstavlja čitavu francusku populaciju. Do epidemije, ovi podaci su bili puke statistike o kojima su govorili stručnjaci i naučnici. U novim prilikama, mrtvi su brojani svakoga dana, a brojevi su objavljivani u medijima. Izvlačeni su procenti između zaraženih, priključenih na aparate, vakcinisanih i umrlih, da bi se dobio što bolji utisak da je epidemija pod kontrolom i da se uspešno spasavaju životi.

Sasvim prirodno, postavlja se pitanje da li je neophodno braniti život po svaku cenu? Boriti se protiv bolesti i patnje je neophodno, ali boriti se protiv smrti je borba unapred izgubljena. Montenj je pisao: "Ne umireš ti od onoga od čega si bolestan, nego umireš od onoga od čega si živ". Znači da život po svaku cenu može da dovede do toga da život izgubi smisao. Istovremeno, strah od smrti u našem vremenu, takođe, ubija smisao života.

Hajdeger je rekao: "Smrt, sama po sebi, svakoga puta je suštinski moja." O suštini smrti može da se govori kao i o suštini ljubavi, znači isključivo kroz lično razmišljanje i lično iskustvo. Niko ne može da ih izbegne i niko ne može da prozre njihovu tajnovitost. Mistici, lekari i psiholozi slažu se da su, u svakom trenutku ljudskog postojanja i na svim nivoima, prisutni život i smrt, stvarajući tenziju između dveju antagonističkih snaga.

Zajednica živih i mrtvih - indonežanska porodica u pokrajini Sulavesi fotografisala se sa rođakom kome su posle tri godine upokojenja promenili odelo

Smrt kao sastavni deo života

Život i smrt su nespojivi antipodi, večiti protivnici u borbi koju, na kraju, dobija smrt. Život je radost, uživanje, množenje, stvaranje i briga o sâmom životu. Smrt je obesmišljavanje svih napora i zato je moderni čovek prognao smrt iz svoje okoline i iz svojih misli. Većinom, ljudi odbijaju razgovori o smrti, a kad se to ne može izbeći, onda se smrt zaodeva u šarenilo. Nauka, sve češće, čoveku sugeriše da će uskoro svako moći da kontroliše svoj život. Na taj način, savremeni čovek biva utvrđen u svom hedonizmu i u ideji da je on sopstveni demijurg koji može da kontroliše i udalji smrt.

S druge strane, nezaziranje od sveprisutne smrti ukazuje da je čovek na putu, u prolazu i da je njegovo konačno odredište s one strane smrti. Tek iz takve perspektive dobija značenje i sve što se nalazi sa ove strane, za života. Život koji je postao sâm sebi svrha već jeste neka vrsta smrti, duhovne smrti.

Međutim, postoje još uvek skupine ljudi koje imaju rasterećen odnos prema smrti. U Indoneziji, u provinciji Sulavesi, svake treće godine porodice se okupljaju i iz grobnica iznose svoje mrtve, te ih preoblače u nova odela. Ponekad, tako obučene prošetaju ih kroz selo, slikaju se sa njima, a potom ih vrate u grobnicu. Za uzvrat, pokojni preci bdiju nad sudbinama svojih živih bližnjih.

Da je smrt u potpunosti deo života, podučava nas i pravoslavno hrišćanstvo koje objašnjava da je čitav život priprema za smrt kako bi se zadnji čas dočekao u miru i radosti duše.