OMILJENA PROFESIJA BOMŽ

Odlukom moskovske vlade u gradu je pred Novu godinu otvoreno nekoliko specijalnih ustanova koje bi se najadekvatnije mogle nazvati - treznilišta. Policija skuplja po ulici beskućnike, odvodi ih u treznilište gde ih okupaju, nahrane i - ponovo pošalju na ulicu. Ruski mediji su taj dogadjaj vrlo detaljno ispratili pa su pred Novu godinu, ravnopravno s najznačajnijim dogadjajima proteklog perioda - pred očima gledalaca svakodnevno promicale gole zadnjice, a često i “prednjice”, upravo okupanih beskućnika. Zanimljivo je da je ruska televizija vrlo obazriva prema optuženima raznih vrsta - iako se često na ekranima može pratiti kako policija upada u neku “tajnu” javnu kuću ili hapsi nekog kriminalca, oči prestupnika su obično pokrivene ili je slika iskrivljena, da im se ne vide lica. Tu vrstu obzira apsolutno nema prema beskućnicima - ne samo lica, već i ostale delove tela, bez ustručavanja pokazuje.

 

Oni koji su pre dvadesetak godina, u vreme Sovjetskog Saveza, prolazili noću po mračnim ulicama Moskve sigurno se sećaju ljudi koji stoje na ulicama i grle bandere. Bili su to pijanci koji su se tako držali da policija ne vidi da se teturaju ili da, ne daj Bože, padnu jer bi ih vodili direktno na višegodišnji prinudni rad.

 

 

Danas toga nema. Moskva blješti kao Njujork a današnji pijanci slobodno se valjaju po ulicama, metroima, pijacama. Najstrašnije što im se može dogoditi, to je dobro kupanje i dobar doručak u nekom od brojnih treznilišta. U Rusiju je stigla demokratija a s njom i pravo svakoga da živi kako hoće. A oni baš hoće da prose, kopaju po kontejnerima, opijaju se... znaju i za društveni život - u Beču se redovno održava Međunarodno takmičenje klošara u raznim sportskim disciplinama. Najveći broj medalja ove godine dobili su ruski klošari - “bomži” (skraćenica od Bez Određenog Mesta Života), kako ih ovde nazivaju.

 

Klošari, naravno, nisu autentična ruska pojava. Njih ima po svim svetskim prestonicama. Pariske beskućnike opisao je i veliki Viktor Igo. Ali odnos prema njima tamo je drugačiji. Teško da bi neko u Njujorku smeo da ispije bocu votke (ili viskija) na ulici ili da u Berlinu prespava na ulazu u metro. A u Moskvi je to sasvim normalna pojava.

 

Ruski “bomži” postoje poslednjih desetak godina - među njih ne ubrajamo one koji su se u toj kategoriji našli sticajem nesrećnih okolnosti - razvod, duga bolest, neka druga nesreća. Oni se trude da promene način života i najčešće uspevaju.

 

Ovde je reč o onim ljudima koji prosto vole da žive tako - na ulicama, u metrou, proseći i žestoko se opijajući od dobijenog novca. Zimi, i sve do prvih letnjih dana, svake noći se po njih nekoliko smrzne - pijani, ne osećaju hladnoću... gotovo svakodnevno se sazna da je zaustavljen saobraćaj na ovoj ili onoj liniji metroa jer je “bomž” pao na šine.

 

Nailazimo na njih svakodnevno, preskačemo ih u podzemnim prolazima, u autobusima, metrou... Prljavi, bolesni od svih mogućih bolesti, od njih se širi neopisivi zadah a izgledaju kao da su preživeli u najmanju ruku atomski rat. Posle susreta s njima, čovek dugo nema potrebu za jelom, zato vapije za kupanjem. Kao da ga je sam pogled na te nesrećnike uprljao.

 

Da bi živeli, oni moraju nešto i da zarade. A pošto su proizvod ili prateća pojava tržišne ekonomije, i kod njih postoji tržište rada a cilj je - preživeti. Jedni prose milostinju, drugi skupljaju i prodaju prazne flaše iz kontejnera, treći se iz njih hrane. Kako ne bi vređali ukus “normalnih” građana, oni “rade” uglavnom noću. Često se tuku za pravo da kontrolišu obližnje kontejnere. Obično zarađuju dovoljno da iznajme sebi stan, ali to ne čine. Po pravilu, što noću zarade, danju popiju.

 

 

Socijalna struktura ovih ljudi odgovara strukturi društva - prema statistici poslednjih godina koju su napravili "Lekari bez granica", među ruskim skitnicama 70 posto ima srednje obrazovanje, 20 do 22 više, a 8 do 10 posto visoko.

 

Samo u Moskvi ima od 4 do 5 miliona beskućnika ali nisu svi bomži. Koliko je njih, ne zna niko. Prema nedavno objavljenim podacima, moskovska policija zbog skitnje i prosjačenja uhapsi najmanje 60 hiljada ljudi godišnje. Praksa je da ih okupaju, otrezne, nahrane i puste. Ne retko susrešće se s njima ponovo već za dan dva. I najmanje je pravih Moskovljana, mnogo više je došljaka koji u svojim malim i siromašnim gradovima ne mogu da zarade ni deo onoga što dobiju u megapolisu sa 14 miliona stanovnika.

 

Dajući milostinju klošarima, mi obično verujemo da se skitnica i beskućnik ne postaje dobrovoljno. Istraživanja, međutim, govore drugačije. Čak 96 posto moskovskih beskućnika su radno sposobni ljudi koji ne žele da rade. Biti bomž, za njih je željena “profesija”. Najveći broj njih je i ostao bez krova nad glavom upravo zbog alkoholizma i potpuno su zadovoljni svojim položajem.

 

U Moskvi vlada nestašica nekvalifikovane radne snage - nema prodavnice na kojoj nije istaknut oglas da se traži prodavac ili spremačica, gradski saobraćaj stalno traži konduktere, a giganti automobilske industrije su prinuđeni da “uvoze” radnu snagu iz provincije i bivših zemalja SSSR - bomžima ne pada napamet da se jave. Njima se definitvno dopada uloga profesionalnog bomža. Možda i zato što se prosjačenjem i prekopavanjem kontejnera zaradi više nego na bilo kom od pomenutih poslova. A onda se, uveče, sve zarađeno - popije.

 

Takođe nije tačno da svi oni nemaju gde da spavaju. U prestonici Rusije postoji 12 instituta socijalne pomoći koje mogu da prime 1.600 ljudi na prenoćište - uglavnom zvrje prazni. Postoji i niz stanica za dezinfekciju gde im čak daju besplatnu odeću i obuću. Ali bomži više vole da prespavaju na tezgama, u podrumima i na tavanima, grejući se alkoholom. U socijalne ustanove stižu samo ako ih milicija odvede. Ne vole ni da budu okupani i čisti, jer se na takve retko ko sažali. Što su prljaviji i jadniji, to će bolje proći. Među njima nije malo vlasnika stanova. Dosadno im je da piju sami, pa se spuštaju u metro, na pijace i železničke stanice u potrazi za društvom. Po spoljašnjem izgledu se ne razlikuju od svojih kolega-beskućnika.

 

 

Uz navedene kategorije skitnica, u poslednje vreme se pojavljuje još jedna - besprizorni koji su preplavili prestonicu. Ta deca koja su se iz različitih razloga našla na ulici postaju pravi profesionalni bomži. Za njih ne postoji drugi način zarađivanja novca osim prosjačenja i krađe. Prema policijskim  podacima samo u prvoj polovini ove godine oni su izvršili 1040 zločina, uključujući i 36 ubistava.

 

I nema više razloga da pijanci grle bandere - milicija nije previše zainteresovana za njih - prema sadašnjim zakonima ne može im ništa. Pošto nemaju para, ne mogu biti ni novčano kažnjeni. A vući prljavo i smrdljivo telo u treznilište, nije baš privlačan posao. U zatvor ih ne mogu poslati ako nisu učinili krivično delo a pijanstvo to, po ruskom zakonu, nije. Rusija je ratifikovala i svetsku medicinsku konvenciju po kojoj čak ne može ni da budu podvrgnuti lečenju bez njihovog pristanka.

 

Zato se mnogi s nostalgijom sećaju sovjetskih vremena, kada u najsrećnijoj zemlji na svetu nije bilo prosjaka, beskućnika, prostitucije, alkoholizma... a i jagode su bile velike kao jabuke.