OD ''MATUŠKE'' DO MAĆEHE

Na Badnji dan 1916. godine, iznureni srpski vojnici izbegli iz Srbije oproravljali su se od albanske golgote po obalama grčkih ostrva, kada je regent Aleksandar Karađorđević u očajanju napisao pismo ruskom caru Nikolaju Drugom:

 

“U najtežem trenutku obraćam se Vašem imperatorskom veličanstvu, u koje sam uvek polagao svoje poslednje nade, s molbom za Vašu visoku intervenciju, da spasem vojsku od sigurne propasti”.

 

Iz Petrogada je brzo odgovoreno. Ruski car je, primivši apel, odmah uputio ultimatum Engleskoj i Francuskoj: “Ukoliko se srpska vojska ne izbavi iz Albanije, i to odmah, Rusija raskida savez sa Antantom i sklapa separatni mir sa Nemačkom”.

 

 

Moskva uoči 2008. godine  (foto: Moskva)

 

Bitka za Putinovu naklonost

Devedeset godina kasnije, na Svetog Vasilija Velikog, ruski predsednik Vladimir Putin pismeno je čestitao rođendan predsedniku Srbije Borisu Tadiću. Iz Tadićevog izbornog štaba to je protumačeno kao otvorena podrška Vladimira Vladimiroviča kandidatu Demokratske stranke na izborima za predsednika Srbije. Već sutradan, u Beogradskoj areni govornici na mitingu Tadićevog protivkandidata Tomislava Nikolića tvrdili su da to nije nikakva podrška. Ubeđivali su okupljene da su oni pravi favoriti Rusije. Njihov lider se dan ranije ispravio po pitanju svog predloga da Srbija postane ''ruska gubernija''. Rekao je da se samo šalio, što ne umanjuje njegovu veru u pomoć ''bratske Rusije''.

 

Sve je to sa strane posmatrao još jedan kandidat, Čedomir Jovanović. On je čak i u predizborne spotove ugradio rečenicu: ''Da Srbija ne postane ruska gubernija, gasovod ili vojna baza''. Jovanović je glavni ideolog otvorene rusofobije u Srbiji. Iako se čini da je rusofilija prisutnija u poslednje vreme, neretko se u javnosti zapaža zgražavanje nad svim što je vezano za veliku slovensku zemlju sa kojom je Srbija kroz istoriju imala mnogo više prijateljskih, nego neprijateljskih veza.

     

Nas i Rusa trista miliona, pevalo se još u vreme Drugog svetskog rata, a posle je neko dodao: ''A bez Rusa pola kamiona''. Daleko pre Drugog svetskog rata Rusi i Srbi znali su da zajedno ratuju, da jedni druge podrže i ohrabre ali se to, najčešće u periodima kada su i jedni i drugi stradali pod diktatorskim režimima, znalo pretvoriti i u odijum.

 

Zašto se ne uči ruski

U julu 2006. kada je srpski publicista iz Berlina Nikola Živković putovao po Rusiji sreo je Dimitrija, Rusa koji je poslom često boravio u Beogradu. Dimitrij mu je tada rekao nešto, kako je opisao u svom putopisu, što bi se moglo shvatiti kao rusko viđenje srpske rusofobije:

 

''Ono što mi je odmah upalo u oči u Beogradu: kod vas skoro niko ne zna ruski jezik. Dobro, nije strašno. Ruski ne govore ni u drugim zemljama. Ono što meni smeta je što sam često čuo u Beogradu kako smo mi, Rusi, ostavili Srbe na cedilu tokom bombardovanja. To nije tačno. Vi sami znate da smo ušli u Prvi svetski rat nespremni, i to zbog Srbije. Oktobra 1917. izvršen je državni udar, kojim je uništena ruska država. Sve rusko bilo je brisano, uništavano. Tek sa Putinom počela je polaka, mukotrpna obnova. To je sve poznato. Pa zašto Srbija onda očekuje od nas da vam 1999. pomognemo? U to vreme je bio Jeljcin, a ta vlast nije vodila računa ni o ruskim interesima. I još nešto. Kada vam je teško, Srbi i ostali Sloveni se sete ‘matuške Rusije'. To je razumljivo. No, šta ste vi Srbi uradili da dođe do jačanja veza sa Rusijom? Da vam odmah dam i odgovor. Ništa! Svi uče engleski, nemački, španski. Tako je i u ostalim zemljama. Ali zašto tako malo ljudi u Srbiji zna ruski? Kada se u nekoj srpskoj školi pojavi predmet ‘ruski', roditelji pišu peticije Ministarstvu obrazovanja jer ne žele da im deca uče ruski. Traže engleski. Koliko Beograđana ode na odmor u Rusiju? U medijima Srbije prisutna je u priličnoj meri i izvesna rusofobija. Znam da tako ne misli običan, prosečan Srbin. Pa ipak, to nas Ruse boli, vređa. Zar smo vas mi bombardovali u aprilu 1941, na Uskrs 1944, ili 1999.?’’

 

Ksenija Tošić, novinarka radio stanice Glas Rusije iz Moskve, rođena je u Sovjetskom Savezu, ali je  provela  25  godina  u  nekadašnjoj Jugoslaviji.

 

"U rodnu Rusiju vratila sam se tek '94. godine. Tokom celog svog detinjstva slušala sam kako se Rusi prodaju za žvake i farmerice. Zatim, devedestih su sve Ruskinje - izvinjavam se na izrazu - bile kurve, a svi Rusi kriminalci. A  onda je krenulo 'Rusijo, pomagaj!'. Naravno, Srbi su mali  narod, i velika Rusija ne obraća pažnju na sve te sitne ubode. Čak do te mere da nikada javno nije zamerila Srbiji želju da stupi u NATO - u stilu, to nam je mlađi brat, 'ajde da ga ne grdimo još i mi. Ali sva ova sitna prepotencija dostigla je vhunac kada je neki smešan tip, zvao se Goran Svilanović i bio je tada ministar spoljnih poslova, na konferenciji za štampu sa svojim ruskim kolegom - tada je to bio Igor Ivanov - krenuo da priča o tome kako će odnosi naših zemalja zavisiti od izručenja članova porodice Milošević. Nikad nisam volela Slobodana, zbog njega sam i otišla iz Srbije, ali me je ovaj vid bezobrazluka brzo otreznio. Ko mu je došao na smenu? Nedoučeni đaci, sitni politički šverceri? Katastrofa! Isto je i slučaju sa Branislavom Lečićem koji u svojstvu ministra kulture nije našao za shodno da se pojavi na otvaranju dana Srbije u Rusiji - bili su mu preči izbori u to vreme. Oni su i formirali određeni odnos prema Rusiji pa i ruskom jeziku, pošto  se u Srbiji još uvek smatra da je sve što je vezano za Rusiju, nazadno", kaže Ksenija Tošić za Balkanmagazin.

 

Ruski veto i obnova (protivrečnih) emocija

Aktuelna rusofilska, a samim tim i rusofobska priča počela je kada je Rusija obećala da će uložiti veto na eventualnu odluku Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija o nezavisnosti Kosova i Metohije. Usledilo je nešto što je dosta podsetilo na vreme kada je Hrvatska u zahvalnost Nemačkoj postala da biva smešna zbog vrlo kičerajske germanofilije, oličene u pesmi "Danke Dojčland". Slično je i na Kosmetu, gde postoji ulica Bila Klintona, čak i njegov spomenik, a na krov prištinkog hotela "Viktorija" neki "dovitljivi" albanski arhitekta postavio je kopiju Kipa slobode. U Srbiji je ruski predsednik Vladimir Putin počeo da dostiže Josipa Broza Tita po broju gradova koji su ga proglasili za počasnog građanina.

 

Usledila je ponuda Gasproma, ruskog giganta, za kupovinu Naftne industrije Srbije, tako što bi izbegli tender energetskim sporazumom između dve države. Zauzvrat, Rusi su ponudili da krak gasovoda "Južni tok" prođe kroz Srbiju. Prodaji NIS-a Rusima na takav način prvi se usprotivio ministar ekonomije Mlađan Dinkić, a deo javnosti i nekoliko eminentnih ekonomskih analitačara o toj ideji govorili su sa izvesnom dozom zgroženosti. Isticali su se komentari na sajtu B92, u kojima se primećivao rusofobski ton. Ksenija Tošić je i sama bila iznenađena kada je pročitala komentar osobe pod nadimskom EU citizen: "Novac obično ne smrdi, ali vaš da, jer uvek dolazi sa nekakvim danajskim darom, koji donese toliko štete da je korist od investicije smešna. To jest, gospodine Medvedev, nove kolonije tražite u Aziji gde pripadate i gde takve priče mogu da vam progutaju jer o svemu odlučuje nekakav diktator ili uska oligarhija i koje je jednostavno potplatiti na štetu naroda. Možda Srbija na prvi pogled i izgleda tako, ali ovo je Evropa i pre ili kasnije ćete shvatiti da ovde, dok se totalitarna i agresivna priroda vašeg režima i vašeg odnosa prema svim drugim državama radikalno ne izmeni, niste dobrodošli. 1948. ste već dobili vrlo jasan odgovor na vaše imperijalne ambicije na Balkanu, a sada, uprkos kliki ruskih agenata koji trenutno uz podršku obaveštajnih službi i plaćeničkih medija uzurpiraju vlast u Srbiji, treba opet jasno i glasno ponoviti da ne bude da se nismo razumeli: Ivan, go home".

 

"Taj tekst najbolje pokazuje stepen pojave rusofobije u Srbiji. Ako pojedini 'evropski građani' tako reaguju na potencijalnu izgradnju kraka gasovoda i direktne investicije u privredu zemlje, kako možemo da govorimo o 'tradicionalnom prijateljstvu' i  'slovenskim vezama'. Ti građani imaju svoju parlamentarnu stranku, svoje medije i, kako mi se čini, solidnu podršku na Zapadu. Uzgred, i proglašenje Putina za počasnog građanina širom Srbije, tera vodu na njihovu vodenicu. Niti naš predsednik s tim ima veze, niti mu sve to treba. Ja razumem građane Srbije koji se u ovom trenutku otimačine i opšte bahatosti Zapada hvataju za slamku i vide Putina kao svetlo na kraju tunela, ali njihove akcije više štete zajedničkoj stvari, nego što joj pomažu", kaže Tošićeva.

 

Nije samo slovensko bratstvo

Komentatorka "Glasa Rusije" smatra da njena zemlja nema bog-zna-kakve interese u Srbiji, više ih ima u Crnoj Gori i Republici Srpskoj koje se i uz svoju prozapadnu politiku ipak nisu "uplašile" ruskog kapitala.

 

"Srbija bi, kako mi se čini, više volela da joj rusku naftu prodaju Shell ili BP. Rezultat takve ekonomske politike može još više smanjiti interese Rusije u Srbiji. Ipak, ostaje politička komponenta. U njenoj osnovi nije tako imaginarna stvar kao što je slovensko bratstvo. U odbrani teritorijalne celovitosti Srbije istorijske veze naših naroda čine zadatak daleko prijatnijim, ali je pravi razlog ovakvog stava Rusije pokušaj očuvanja postojećih pravila igre u svetu. Ako prevedemo to sa diplomatskog na običan jezik, to izgleda ovako: ukoliko Rusija dozvoli Zapadu da bez odluke SB UN rasparča jednu zemlju, sutra će pokušati i njoj da otmu nešto. Ako dozvoli da u svetu vlada jedna zemlja - konkretno Amerika - pre ili kasnije doći će do velikog rata, kako je to bivalo kroz istoriju. Ako dozvoli raspad OUN i SB, Rusija će ostati bez prava glasa u svetu. Ta situacija prelama se na Kosmetu. Priznaćete, sve to deluje nekako fundamentalnije u poređenju sa 'tradicionalnim prijateljstvom'. Ali, ako Kosovo dobije državnost, onu pravu, međunarodno priznatu, i za Rusiju i za Srbiju biće to tek početak problema", objašnjava Ksenija Tošić.

 

Teret Miloševićevog nasledja

U intervjuu koji je dao 8. oktobra 2000. bivši potpredsednik Vlade Srbije Žarko Korać, danas jedan od onih rusofobičnih "jastrebova" Liberalno demokratske partije, zapitao se zašto je ministar Igor Ivanov posle posete Koštunici, posetio i poraženog Miloševića. Rekao je: "Kakva je to strast prema Miloševiću?". I u Miloševićevoj i u postpetooktobarskoj Srbiji smatralo se da je Rusija podržavala bivši režim. Takav utisak stvorio je vrlo antirusko raspoloženje među onima koji su se deset godina borili sa svim "čarima" Miloševićeve Srbije.

 

Kasnije su Mirjana Marković i Marko Milošević uspeli da se sakriju u Moskvi od kada je za njima raspisana centralna poternica srpske policije, a Vojislav Šešelj je u svom testamentu iz Ševeningena poručio da se "ima u svemu pratiti Rusija".

 

Kada je Milošević umro u pritvoru Haškog tribunala, od ruskih zvaničnika čule su se izjave da je on tamo ubijen. Utisak je da to od Rusije odbija bivše zadrte "opozicionare", sklonije da veruju u Zapad. Uz to, nekoliko srpskih medija reemituje program Glasa Amerike i Slobodne Evrope, dok je Glas Rusije svoje mesto našao jedino na kontroverznom Radiju Fokus, često optuživanom da preko svoje frekvencije širi govor mržnje i veliča kriminalce (recimo Legiju) i optužene za ratne zločine. U jednoj kolumni u beogradskom Kuriru, svoj žal za Glasom Rusije izrazio je i poznati književnik Brana Crnčević, danas promoter ideja Srpske radikalne stranke, a u bivšem režimu čak i poslanik vladajućeg SPS-a.

 

"Isčitavanje" medija

Međutim, Ksenija Tošić objašnjava da to ne bi svrstala u rusofobiju.

 

"Što se tiče emitovanja naših programa samo na jednom radiju, to je čisto poslovni  aranžman. Da pojasnim  - u medijima nema volim - ne volim. Daj pare, i emitovaću sve što hoćeš. Mogli smo da se dogovorimo i sa B92, da su jeftiniji. Ali Fokus je ponudio najbolje uslove i to je jedini razlog zašto se čujemo upravo na njihovim talasima. Moram dodati da ljudi koji finansiraju Fokus iskreno vole Rusiju i to nam je jako pomoglo", kaže Tošićeva. Ipak, ona primećuje da B92 prednjači u rusofobičnosti. U julu prošle godine, kada je cela nacija navijala za 'iljušin'- ruski avion dopremljen da bi gasio požare po Srbiji - B92 je počeo da emituje etički veoma spornu seriju 'Sašina ekipa', koja Rusiju prikazuje kao banditsku državu u kojoj ima mesta samo za loše momke, snimljenu pre 15 godina, kada se ruska vlast još borila sa tranzicionim nedaćama."

 

"B92 se odlikuje, blago rečeno, skeptičkim odnosom prema Rusiji. Njihovi prikazi dešavanja unutar naše zemlje su takvi da o njima nema smisla ni govoriti. Politiku kolega mogla bih kratko formulisati: 'Sa kim ćete u budućnost građani Srbije - sa Amerikom i Evropom ili sa Rusijom i Kubom?' Ima i sitnih pakosti, recimo pominjanje 'ruskog dizajna' kao dokaza njegovog nepostojanja", objašnjava Tošićeva.

 

Čini se, međutim, da većina Srba i dalje veruje u Rusiju kao većeg brata. Ali, kako to uvek biva na brdovitom Balkanu, ima i onih koji "matušku" vide kao maćehu iz raznoraznih razloga. Utisak je pak da ogromni plaćeni oglasi u dnevnoj štampi sa kompletnim pismom Putina Tadiću poslednjeg dana izborne kampanje, koje je objavila Demokratska stranka, polako Rusiji približavaju i onim Srbima kojima je mnogo miliji Zapad. Uprošteno - dobar je viski, ali "hvata" i votka.