NOVA GODINA U RUSIJI

Od 20. decembra radni učinak u Rusiji smanjen je za polovinu. Uzrok tome je očekivanje Nove godine i sve što je s tim vezano. Sve počinje takozvanim “korporativnim proslavama” za koje se mesta u restoranima rezervišu mesecima ranije.

Zapadnjački običaj da radni kolektivi zajedno proslavljaju praznike preneo se i na Rusiju - direktori plaćaju a zaposleni se vesele, alkohol se toči potocima, stolovi se prolamaju od hrane, igra se, peva kao da dolazi smak sveta a ne novi radni dan. Kako se radi posle toga - lako je pretpostaviti. Čak i kad prođe mamurluk, dolazi diskusija o tome ko je kako izgledao, kako se ponašao i - kuda za Novu godinu.

Kupovina poklona započeta bar mesec dana ranije ulazi u završnu fazu - ulicama praznično okićenih gradova gotovo je nemoguće proći a ispred kabina za isprobavanje odeće u prodavnicama su beskrajni redovi. I to je, naravno, zapadnjački običaj kao što su i brojni drugi koji se danas u raznim delovima Rusije smatraju tradicijom. Razlog je prost - sa  primanjem hrišćanstva slovenska Rusija u potpunosti se odrekla paganskih običaja dočekivanja Nove i ispraćanja stare godine. Mnogo kasnije, rusko plemstvo počelo je da donosi sa Zapada običaje koji su vremenom postajali narodni. Pogotovu nakon što je Petar Veliki izdao ukaz da se Nova godina dočekuje 31. decembra (dotle se slavila 1. septembra) i da svako u svojoj kući mora da okiti granu četinara.

Ipak, iz paganskih vremena ostali su maskare, lakrdijaši i dvorske budale. Oni se svake godine mogu videti na gradskim trgovima kako igraju oko jelke. Sa epohom Petra prvog, osim jelke, stigla je i salata olivije (“ruska salata”) a zemlja Sovjeta donela je Deda Mraza i njegovu unuku Sneguročku, obavezan šampanjac i mandarine. Tako su se izmešale epohe i stvoren praznik koji, za razliku od zapadnog sveta gde se daje prednost Božiću, za Ruse predstavlja glavni zimski praznik. Gotovo je zaboravljeno da nije uvek bilo tako. Prva Nova godina koja je u Rusiji obeležena jelkama i vatrometima bila je 31. decembra 1700. godine. Pošto Peterburg nije bio sagrađen, slavilo se na Crvenom trgu. Posle četiri godine - 1704. glavna proslava preneta je u Petrograd (tako se tada zvao).

Petar Veliki

Tadašnje proslave razlikovale su se od današnjih pre svega po tome što nije bilo najvažnije bančenje za prebogatim novogodišnjim stolom, već masovne manifestacije po ulicama i trgovima. Na Petropavlovskoj tvrđavi u Petrogradu održavani su maskenbali u kojima je učestvovao sam car i, po njegovom naređenju, sve velmože. Onome ko ne bi došao zbog bolesti, poslali bi lekara - i ako bi on rekao da je razog izmišljen, sledila je kazna. Posle maskenbala, neumoljivi car pozivao je u svoj dvorac najuži krug posebno bliskih ljudi (80-100) i praznovanje se nastavljalo. Vrata su bila zaključana i niko nije mogao da izađe tri dana. Većina gostiju završila bi na kraju ispod stola.

Sam Petar spadao je u najizdržljivije i malo ko je mogao s njim da se meri po količini ispijene votke. On je lično kontrolisao da svi za novi praznik okite grančice jele, bora ili kleke. Kitili su ih voćem, uglavnom suvim, orasima, povrćem, čak i jajima. Svako voće imalo je svoju simboliku. Jabuke su značile plodnost, orasi nedostižnost božje volje, jaja simbol života, harmonije i potpunog blagostanja.

Kad su se na jelku naselile igračke, voće i povrće preselilo se na novogodišnji sto - pojavilo se verovanje koje je ostalo do dana današnjeg - sve što čovek želi da ima u predstojećoj godni treba da se nađe na stolu - obilan sto bio je garancija bogatstva cele porodice. Glavno na stolu bilo je pečeno prase koje se doživljava, zbog svoje plodnosti, kao simbol lepote. Postojalo je verovanje da na meniju ne sme da bude pernatih životinja ili divljači, ili zeca - kako iz kuće ne bi odletela ili pobegla sreća.

Tradiciju koju je ustanovio njen otac, nastavila je i carica Jelisaveta I koja je volela balove i maskembale i obavezno u njima učestvovala.

Njena naslednica Jelisaveta II posvećivala je veću pažnju hrani. Na stolu se uvek moralo naći što više neobičnih specijaliteta koje su spremali francuski kuvari. Jedan je zapamćen do dana današnjeg: u veliku maslinu stavlja se inčun, maslinom se potom puni ševa a ona se stavlja u masnu jarebicu, ova u fazana. Kao poslednja obloga služilo je prase. Recept koji je dugo čuvan kao najveća tajna dobio je naziv “imperatorka” i uskoro postao obavezan u svim boljim kućama.

 

Tradicija davanja novogodišnjih poklona pojavila se za vreme Katarine II.

 

Početkom 19. veka u Rusiji je postao popularan šampanjac bez koga se danas ne može zamisliti ni jedna značajnija proslava. Legenda kaže da se to desilo 1813,  posle pobede nad Napoleonom, kada je ruska vojska ušla u Rems a vojnici opustošili poznate vinske podrume “Madam Liko”. Vlasnica nije ni pokušavala da ih zaustavi. Verovala je da će “gubitke pokriti Rusija”. I zaista, vojnici su slavu njenog vina proneli po celoj zemlji pa je posle tri godine imala više narudžbina iz ruske imperije nego iz Francuske.

 

Dve godine posle revolucije, 1919,  vlasti ukidaju i Božić i Novu godinu a jelku nazivaju popovskim običajem. Ipak, mnogi su nastavili da je proslavljaju tajno, iza debelih zavesa navučenih na prozore, i tiho, da susedi ne čuju. Tako se Nova godina pretvorila u porodični praznik. Tek 1935. pojavila se nova direktiva po kojoj je Nova godina - prekrasan praznik koji svedoči o dostignućima zemlje Sovjeta. Od 1947. godine 1. januar postaje neradni dan a s obzirom da je to vreme siromaštva, proslavlja se uz votku, kuvani krompir i haringu ukrašenu lukom. S dolaskom blagostanja, bogati se i novogodišnji sto - vraća se salata olivije, a vrhunac slavlja predstavlja otvaranje boce “Sovjetskog šampanjca” tačno u ponoć. Pojava televizije konačno je učvrstila običaj čekanja Nove godine u kući - svi su sedeli za prepunim stolom i gedali novogodišnji program.

 

Sedamdesete godine su doba deficita. U prodavnicama se samo periodično moglo ponešto kupiti, pa su domaćice bukvalno cele godine priklupljale namirnice za novogodišnje praznike - kupovalo se onda kad ima i, uglavnom, konzerve koje mogu da traju - riba, konzervirana paprika, vino, a pred praznik bi se u prodaji pojavila kobasica, sir i majonez. Salata olivije morala je biti u svakoj kući. Bilo je to paradoksalno - prodavnice prazne a stolovi pretrpani. Tako je bilo i za vreme Gorbačova…

 

I danas je Nova godina praznik koji se najradije dočekuje kod kuće ili na dači. Porodica se okuplja za bogatim stolom, kao i uvek, uz rusku salatu koju domaćice uglavnom kupuju gotovu, kao i sve što će izneti na sto. Poslastičarnica hotela “Prag” u Moskvi, u kojoj se tradicionalno prave najbolje torte, poslednjih dana decembra radi bez prestanka i, uprkos tome, ne može da zadovolji potrebe kupaca - 30. decembra u redu ispred hotela izbrojali smo 180 ljudi. I tako je danima. Šampanjac, jelka, vatrometi, obilje hrane i obavezne mandarine. A u ponoć, tradicionalno se prekida novogodišnji program na svim televizijama i kamere prikazuju sat na Spaskoj kuli Kremlja koji odbrojava poslednje sekunde stare godine. Istovremeno, predsednik Rusije obraća se naciji čestitajući joj praznik. Posle toga, zapušači sa boca šampanjca lete u vazduh, a nad gradom se razliva vatromet koji traje veoma dugo.

 

Naravno, Moskva i drugi ruski gradovi prepuni su restorana i klubova koji takođe organizuju doček Nove godine ali po svim statistikama gotovo 80 posto građana više voli da ostane kod kuće. A preostalih 20 posto su, uglavnom, mladi - između 17 i 25 godina. Jedan broj, nekoliko hiljada građana, Novu godinu obično sačeka na Crvenom trgu ili na trgovima drugih gradova ali to je, prema statistici, manje od jednog procenta.

 

Moskovske porodice koje imaju malu decu često “naručuju Deda Mraza” koji zajedno sa Sneguročkom dolazi da deci ispriča bajku i podeli poklone. Taj stari običaj obogaćen je poslednjih godina veoma raznovrsnom ponudom - danas se može naručiti da u ponoć dođu glumci koji će obučeni u likove iz bajki svirati, pevati, igrati, izvesti akrobatske ili mađioničarske tačke. A može da se pozove i sam Putin. Doći će, doduše, njegov dvojnik, jedan od brojnih glumaca koji veoma vešto oponašaju njegove pokrete, glas i govor. To zadovoljstvo košta 40.000 rubalja (oko 1.600 dolara) ali, kažu, vredi.

 

Glumački tim za kućne priredbe

 

Ruski oligarsi, takozvani “novi Rusi”, stvorili su nove običaje. Tih dana oni se sele u svetska mondenska mesta kao što su francuski Kurševel ili austrijski skijaški centri ili na egzotična ostrva koja obično zakupe cela. Često ih zabavljaju najpoznatije svetske zvezde i za nekoliko dana potroše nekoliko desetina ili stotina hiljada dolara.

 

Od 2006. godine praznici su produženi, ne radi se od Nove godine sve do pravoslavnog Božića. Za tih desetak dana ne izlaze novine, televizijske vesti su svedene na jedne dnevno, ide se u goste, dočekuju se gosti… i traje igranka bez prestanka, koja se vrlo često završava tragično - nekad trovanjem alkoholom, nekad i požarom jer se u Rusiji svi greju na gas i dovoljno je nepažljivo rukovati cigaretom ili pirotehnikom, pa da kuća plane. A kakva je pažnja kada se krene na posao posle nedelju dana takvog praznovanja, nije teško pogoditi.

 

 

Deda Mraz i - problem

 

Psiholozi već upozoravaju na negativan uticaj praznika na ljude, kažu da, ako su sami, padaju u depresiju jer nemaju s kim da se druže, a ako su u braku, opet ne valja - ne mogu da izdrže da deset dana neprekidno budu dobri supružnici. Zato su mediji prepuni uputstava o tome kako i koliko piti da bi se izbegle neprijatne, pa i tragične posledice. Posle otrežnjenja, kaže statistika, broj razvoda brakova se povećava.

 

A za rad punom parom, potrebno je bar još nekoliko dana oporavka.