MUZEJ PREKINUTIH VEZA

Šta zajedničko imaju sekira, ružičaste "lisice", medvedić i venčanica? To su eksponati putujuće izložbe posvećene ljubavnim vezama kojima je već došao kraj.

Na prašnjavom poslednjem spratu jednog bivšeg skvota u (istočnom) Berlinu kolekcija raste iz nedelje u nedelju. Na prvi pogled se čini kao da je neko prikupio ostatke buvlje pijace. Na zidu visi bicikl, dok se na postamentima nalaze prstenovi, plišani medvedići, čarape, ružičaste "lisice" obložene krznom i razni drugi ukrasi.

Ipak, to "smeće", ma koliko nepotrebno i neželjeno, daleko od je toga da bude besmislena gomila stvari. Svi predmeti, među kojima ima i mnogo banalnih, nekada su mnogo značili nekim ljudima. To su ostaci emotivnih veza u kojima nisu cvetale ruže.

Eksponati pripadaju "Muzeju prekinutih veza", putujućoj izložbi čiji autori apeluju na stanovnike gradova u kojima je ona postavljena da poklone uspomene na svoje veze - od mladalačke zaluđenosti do bolnog razvoda. Na put je izložba krenula iz Hrvatske, a zatim je bila postavljena u Sarajevu, Mariboru i Ljubljani. Trenutno je u "muzeju" više od 200 eksponata. Zvonimir Dobrović, organizator izložbe, je u Berlinu izabrao umetnički centar Taheles, nekadašnji šestospratni skvot u samom srcu grada. Sada je ta zgrada važno mesto umetničke scene u Berlinu zbog međunarodne prepoznatljivosti i velikog broja publike, s obzirom da u sklopu te institucije deluje nekoliko galerija, bioskop i pozorište. Berlinci su već poklonili 20 novih objekata", rekao je Dobrović, uključujući jednu venčanicu i sekiru koja je poslužila za razbijanje nameštaja bivše devojke.

Dobrović objašnjava da je ideja začeta kada su se zagrebački umetnici Olinka Vištica i Dražen Grubišić rastali ali su želeli da učine nešto kreativno s materijalnim uspomenama na svoju vezu. "Nakon što su sami prvi izabrali eksponate buduće izložbe, zamolili su i svoje prijatelje da to isto urade. Uskoro su se zainteresovali i mediji i vrlo brzo izložba je počela da raste", kaže Dobrović. Vrlo brzo Vištica i Grubišić su imali punu prikolicu predmeta i tako je nastao Muzej prekinutih veza.

"Razvili smo ideju 'Muzeja prekinutih veza' da bismo negde mogli da postavimo predmete, s jedne strane ih se rešimo i prekinemo kontakt s negativnom energijom a s druge da ih sačuvamo i spasimo od zaborava", rekla je u jednom intervjuu Olinka Vištica.

Izložba bi trebalo da posluži kao neka vrsta terapije, pa umesto da predmeti budu uništeni mogu biti smešteni u muzej i učestvovati u "kolektivnoj emocionalnoj istoriji".

Veliki uspeh je izložba postigla možda jer otkriva koliko univerzalna može da bude tema gubitka ljubavi ili voljene osobe. "Što je ličnija, to je uspešnija. To dokazuje odziv posetilaca i onih koji nam poklanjaju svoje predmete. Oni prepoznaju ovu izložbu kao nešto krajnje iskreno", izjavila je Vištica.

Katarzični efekat je očigledan u nekim objašnjenjima koja prate eksponate. Veštačka noga ratnog veterana koji se zaljubio u svoju socijalnu radnicu opisana je rečima: "Trajala je duže od naše ljubavi. Napravljena je od boljeg materijala". Tu je i olovka kojim su nekada pisana "romantične koještarije koje nije zaslužio". Međutim, nije sve bilo propast i tuga. Jedan Sarajlija je poklonio "bokserice" koje je dobio od virtuelne devojke koju nikada nije video u stvarnosti, pa zato "nikada nisu bile skinute".

Umetnici imaju i Web lokaciju na kojoj svi posetioci slomljenog srca mogu da postave SMS poruke, fotografije i e-poruke stare od tri meseca do četiri godine i, ako pristanu, da komuniciraju sa sebi sličnima ali i sa običnim posetiocima lokacije.

Muzej prekinutih veza” predstavljen je prvi put na Zagrebačkom salonu mladih 2006. godine, a u međuvremenu je gostovao u Ljubljani, Mariboru, Splitu i Sarajevu. Izložba će u Berlinu biti do kraja oktobra, tačnije do 27. ovog meseca. Sledeća stanica je Beograd, zatim slede Skoplje i Stokholm a postoje i planovi za izlaganje u Tokiju, Njujorku i Sao Paolu.

Sekira

Berlin, 1995: Bila je prva žena kojoj sam dozvolio da se preseli u moj stan. Moji prijatelji su smatrali da to nije u redu. Nakon nekoliko meseci... pružila mi se prilika da otputujem u SAD. Ona nije mogla da krene sa mnom. Rastali smo se u suzama na aerodromu a ona me je uveravala da bez mene neće moći da preživi tri sedmice. Kada sam se vratio saopštila mi je: "Zaljubila sam se. Poznajem je samo četiri dana ali znam da mi daje sve što mi ti nikada nećeš dati."

Isterao sam je iz stana. Trenutno je otputovala sa svojom novom devojkom, ali je njen nameštaj ostao kod mene. Ne znajući kako da isteram bes iz sebe, kupio sam ovu sekiru da bih se izduvao i da bih joj barem malo dao osećaj gubitka. Počeo sam da razbijam po jedan komad nameštaja dnevno. Što je njena soba bivala punija iscepkanim nameštajem, to sam se ja osećao bolje. Dve sedmice nakon što je izbačena iz stana, došla je po nameštaj. Bio je uredno složen u gomile komadića.

Venčanica

Berlin, 1994-1997: Venčali smo smo u Grčkoj i Japanu kada smo imali samo dvadeset godina. Ovu venčanicu sam nosila 20. avgusta 1994. godine u Kavali u Grčkoj... Naš san je bio srećna porodica s mnogo dece. Međutim, majka priroda nije tako htela. A zar deca nisu mogla da sačekaju do kraja naših studija? To mu je bilo veoma važno - da srećan mladi čovek postane mladi otac... Polako ali sigurno, okrenuo je list - nestrpljenje je prešlo sve granice.

Veštačka noga

Zagreb, 1992: U zagrebačkoj bolnici upoznao sam lepu, mladu i ambicioznu socijalnu radnicu iz Ministarstva odbrane. Kada mi je pomogla da dobijem određene materijale koji su mi, kao ratnom invalidu, bili potrebni za protezu potkolenice, ljubav je bila rođena. Ta veštačka noga je trajala duže od naše ljubavi. Napravljena je od boljeg materijala!

Aparat za kafu

Ljubljana, 2001-2006: Poklonila sam mu aparat jer ga je toliko želeo. Međutim, ubrzo je otkrio da nije savršen, pošto bi uvek prilikom sipanja prosuo malo kafe na sto. A kada sam shvatila da za njega ni ja nisam savršena, moja nesavršena ljubav koja se toliko "prosula" je izbledela.
U napadu besa je sve stvari koje sam mu dala ostavio ispred mojih vrata, među njima i ovaj aparat za kafu. Često sam sebi pravila kafu kao uspomenu na njega, a spremala sam je i njemu kada bi došao da me poseti. Pošto sam želela da razbijem taj začarani krug, odlučila sam da ga poklonim Muzeju prekinutih veza.

"Bokserice" s fotografijom

Sarajevo, 2007: Ova virtuelna veza je preko Interneta trajala oko četiri meseca. "Bokserice" sam dobio kao poklon za rođendan u januaru 2007. godine. Nažalost, "veza" nije trajala dovoljno dugo da bismo se sreli i da bih imao prilike da skinem "bokserice"...

Olovka

Sarajevo, april 2004 - avgust 2006: Zaista žalim što ovu olovku nisam polomila čim sam je dobila. Da sam to uradila ne bih napisala sve one romantične koještarije koje nije zaslužio.