KALIFORNIJSKA DUHOVNOST

Mišljenje da Amerikanci provode svoje slobodno vreme moleći se u evangelističkim megacrkvama naširoko je prihvaćeno; ali Sjedinjene Američke Države su raznolika zemlja i mnogo njenih stanovnika dolazi do svoje duhovne hrane negde drugde. Neki su u joga studijima, obučeni u firmirane streč "prana" pantalone i pevaju "om". Drugi su u "spa" centrima na egzotičnim masažama ili čekaju u redovima na kineske medikamente; neki su na psihoterapijskim seansama, pokušavajući da poboljšaju sebe ili svoje brakove. Međutim, ako ih upitate o njihovoj veri, mnogi će vam odgovoriti da su oni "duhovni, ali ne i religiozni".

To može zvučati luckasto i teistima i ateistima, ali to dolazi iz duboke američke kulturne tradicije koja ima, ako se to može tako nazvati, svoju sopstvenu Meku ili Vatikan. To je mesto koje se zove Esalen. Nalazi se u Kaliforniji, što nije iznenađujuće, i sastoji se od 48 hektara spektakularnih vrtova na obali mora kod Big Sura, južno od poluostrva Monterej. Njegov oltar je kupalište izgrađeno u grebenu, gde vruća i isceljujuća voda peni iz geotermalnog izvora u kupke koje nude najbolje poglede na svetu. Ovde se posetioci masiraju "au naturel", u bilo koje doba dana ili noći.

Institut Esalen sebe naziva "alternativni edukacioni centar posvećen istraživanju ljudskih potencijala". Zavisno od posmatrača, to je još štošta drugih stvari. Za otprilike 10.000 ljudi godišnje, od kojih su četvrtina stranci, naročito Nemci i Švajcarci, to je mesto ne samo za "kupati se go", već i za učestvovanje u seminarima čiji su naslovi na primer "Humor i druge borilačke veštine" i "Nauka i duhovnost". Esalen je takođe "centar za teoriju i istraživanje" koji istražuje teme kao što su "mesto i platforma gde se sreću širenja ideje" kao što to predstavlja Majkl Marfi, 77-godišnji saosnivač i direktor Esalena.

Za mnoge druge u Americi i širom sveta, Esalen predstavlja metaforu, mesto gde "istok susreće zapad" i transformisan je u nešto jedinstveno, mistično, američko i u stilu "nju ejdža". A za najveći broj ljudi, Esalen je jednostavno zloglasni bordel sa kupalištima gde su ljudi imali seksualne odnose i drogirali se tokom 60-ih i 70-ih godina. Ukratko, Esalen je u svakom pogledu, čak i geološkom, Kalifornija u svom najvećem ekstremu. To je njena karikatura, koliko i njena najfinija ekspresija.



Esalen je dobio ime po "Esselen", sada iščezlom indijanskom plemenu koje je to mesto koristilo kao groblje. Porodica Marfi kupila je zemlju 1910. godine, ali bilo je gotovo nemoguće stići doći do nje, sve dok radne ekipe nisu izgradile autoput 30-ih godina prošlog veka. Mesto je ubrzo okupilo rizične buntovnike svake vrste. Džon Štajnbek i Oldos Haksli su tamo provodili dosta vremena. Henri Miler, čije je "Sazvežđe raka" bilo zabranjen zbog opscenosti, boravio je u izvoru Esalena.

Tokom 50-ih, bit pesnici došli su iz San Franciska i doveli žene i knjige o tantri, među njima i Alan Vots, bonvivan i stručnjak za taoizam i zen budizam. Onda su došli anarhisti, hipici i droge. Marfi i njegov saosnivač Ričard Prajs, došli su ranih 60-ih i otvorili institut. Njihove različite, ali komplementarne ličnosti uskoro će napraviti od tog mesta fenomen.

Marfi je bio mladić, anglikanac irskog porekla, kada je 1950. godine slučajno ušao u pogrešnu učionicu na Stanford univerzitetu, u kojoj je nemački profesor Frederik Špigelberg, predavao je o istočnim religijama. "Probudi se! Braman je Atman", vikao je Špigelberg iz sveg glasa.

Prajs, koji je studirao psihologiju na Stanfordu i takođe pronašao sebe na kursevima Špigelberga i Votsa, imao je psiholoških problema. Njegov otac ga je nasilno poslao u instituciju za mentalno obolele gde je primao injekcije insulina i dobijao električne šokove koji su trajno oštetili njegovo zdravlje i ostavili mu traumu. On je konačno prekinuo odnose sa svojom familijom i pobegao u San Francisko gde je upoznao Marfija u radionici za meditaciju tokom 60-ih.

Zajedno su napravili od Esalena humano boravište po svojim idealima i tako kreirali kalifornijski način života onakvim kakvim ga svet poznaje. U početku, obojica su se divili Špigelbergu, a naročito njegovoj knjizi "Religija nereligije" iz 1948. godine. Marfi i Prajs su to preveli u frazu "niko ne otima zastavu", koja su čuje u Esalenu i danas, što znači da je svaka religija, trenutna moda ili ideja jednako zastupljena sve dok ne pokušava da dominira ili isključi druge. U praksi, ovo je uklonilo Avramove religije, ali pozdravilo jogi i veda filosofijju, zen budizam i taoizam, koje su neteističke.

Ali Marfi i Prajs nisu želeli da uvode azijske tradicije naveliko. Marfi je mrzeo konzervativno i hijerarhijsko društvo koje je video u Indiji i koje je Prajs poredio sa svojim totalitarnim iskustvom u prihvatilištu za mentalno obolele. Marfi i Prajs su želeli da pomešaju istočnu duhovnost sa zapadnjačkim individualizmom, demokratijom, naukom, otvorenošću i optimizmom. Naročito im se dopadala Hakslijeva ideja o ljudskim potencijalima.

Već od početka, misija Esalena bila je plemenita. Marfi kaže da se on oduvek nadao da ujedini dva istorijski odvojena prosvetljenja, evropskog Voltera i azijski "samadhi". Iz te sinteze bi izašlo jednistveno američko prosvetljenje, ljupka zajednica intelekta i duha, tela i duše.

Sve skupa, a posebno ono što se odnosilo na telo, ubrzo je postalo predvidljivi kalifornijski problem. Dopadljivi azijski način predstavljanja Esalena bila je reč tantra iz istočne filosofije, koja podrazumeva sredstvo da se dostigne božansko, a ne da se fizički svet svlada iluzijom. Marfi je, na primer, oduvek doživljavao golf kao formu meditacije i tu svoju ideju pretvorio je 1972. godine u najprodavaniju knjigu "Golf u kraljevstvu", gde navodi: "Mene je interesovala samokultivacija koja uključuje disciplinu, kao suprotnost stavu 'pustiti sve svojim tokom'".

Budući da je godinama boravio u Esalenu, seća se "da je stvar o tantri iz knjiga, u praksi imala takav efekat da su ljudi rasturali svoje mozgove u kupatilima"“, često sa drogama dodatim "omu". Marfiju se zgadilo. Odlučio je da očisti mesto. Jedne noći 1961. godine, koja je kasnije ostala poznata kao "noć dobermana", Marfi i Prajs sa još nekoliko njih, među kojima je bila i folk pevačica Džoan Baez koja je živela u jednoj od kabina, prošetali su sa tri dobermana niz prljavi put do kupatila, gde je grupa homoseksualaca iz San Franciska imala orgiju. Marfi ih je sa svojom ekipom razjurio za tili čas.

Međutim, to nije okončalo tenzije. Mesto je sada bilo sigurno za meditiranje, jogije, šamane i slično, ali racionalni i asketski, "apolonski" aspekt aktivnosti još uvek je imao kompeticiju od senzualnog i indulgentnog, odnosno "dionizijskog". Čuvene esalenske masaže radile su se na golim ljudima (danas je samo go onaj koji je masiran). Jedan old tajmer, sada propisno obučen, sentimentalno se priseća metode sa šest ili više maserki koje simultano "isceljuju" jednu osobu. Neko vreme Esalen je čak imao i svoju kliniku za venerične bolesti.

Droge su takođe bile problem. Marfi je bio obavešten da je kalifornijska vlada ubacila agente u Esalen. Otišao je u vladine kancelarije i otkrio da je on bio zadužen za Esalen i prema tome odgovoran. Stavio je znak "Bez droga" i izbacio sve poznate dilere. Ipak, znalo se da su na većini seminara svi bili stondirani, kaže Marfi. Kurs o drogom izazvanim misticizmima ostao je jedna od najpopularnijih ponuda. Dešavale su se i nesreće, kao što je nekoliko samoubistava povezanih sa korišćenjem narkotika.

Ono šta je održalo Esalen kulturnim, ipak, bio je stalan upliv intelektualaca "teške kategorije", među kojima su mnogi od njih bili jevrejski emigranti iz Evrope. Skoro svaki trend u psihologiji i novi vid alternativne medicine tokom 60-ih i 70-ih prošao je kroz Esalen, gde je, kako to predstavlja Marfi, bio "filtriran, jer se mnoge od ovih stvari preokrenu u nadrilekarstvo".

Psiholog Abraham Maslov, već tada poznat, svratio je 60-ih u Esalen. On je pokušao da proširi koncept ljudskog potencijala podučavajući načinima za samoaktualizovanje. Sledeći je došao Fric Perls, psihoterapeut sa svojom "geštalt" terapijom. Ono što je proisteklo iz njegovih eksperimenata moglo bi se nazvati jevrejski budizam ili zen judaizam. Dok je Frojd bio fokusiran na pacijentovu prošlost i njegovu nesvesnu percepciju, "geštalt" terapija se fokusirala na "ovde i sada" i na čovekovu svesnu percepciju toga.

U svojim seansama, Perls je pokušao da oslobodi svoje studente tereta njihove prošlosti, često brutalnim suočavanjima pred grupom. Drugi psiholozi, kao što je Vilijam Šuc, ubrzo su razvili ovo u grupe "otvorenih sukoba", gde su studenti igrali uloge i govorili jedni drugima netaktične i nemilosrdne istine. Jedan metod se zvao "Pandorina kutija" i odnosio se na to da žene, radeći na strahu svojih genitalija, pokazuju svoje vagine i da ih grupa gleda i onda zajedno "procesira" njihovu reakciju. Ponekad, ovakve seanse vodile su do emocionalne katarze, a nekad do razvoda i ogorčenja.

Esalen je bio mesto iz kog se pročuo Moš Feldenkrajs, sada slavan zbog svojih "Feldenkrajs metoda". On je bio nuklearni fizičar i patio je od povrede sa fudbala koja je pretila da ga paralizuje. On je sebe izlečio kroz telesne pokrete koji su poticali od njegovog poznavanja džudoa i drugih borilačkih veština. Po njegovom shvatanju, pokreti udova stvarali su nove sinapse u mozgu, kao da je telo učilo mozak.

Esalen je takođe igrao ključnu ulogu u uvođenju istočne ili holističke medicine u američki "mejnstrim": članovi Esalena su pomogli da se sastavi zakonski nacrt prve industrijske regulative. Džozef Kembel predavao je u Esalenu godinama pre nego što je postao slavan. Fritjof Kapra, fizičar koji je video paralele između kvantne fizike i istočnjačke filosofije i pisao o tome u "Tao fizike", proveo je vreme u Esalenu. I onda, 80-ih godina, Esalen je dobio političku dimenziju kada je bio među prvima u građanskoj diplomatiji sa Sovjetskim Savezom, što je kulminiralo sponzorisanjem privatnog puta Borisa Jeljcina u Ameriku 1989. godine.

Ali u 70-im i 80-im, Esalen je takođe imao neprijatne sukobe sa realnošću. Marfi se preselio u San Francisko i Prajs je vodio mesto. On je koristio Lao Cuov rezon "tao te čing" (mišljenje "rukovodi prazninom") kao svoj glavni vodič i bio je savetovan većem nazvanim "Dženi i devetorica", čija je najistaknutija odlika bila ta što nisu postojali. Esalen je stalno bio na ivici bankrota. Prajs je preminuo 1985. godine u pravom Esalen stilu: planinario je do vrućih izvora i po svemu sudeći, meditirao je kada je veliki kamen pao na njega.

Do tada, trendovi koje je Esalen pokrenuo i koji su nazvani Nju ejdž (što je verovatno najomraženiji termin u Esalenu), postajali su "mejnstrim" i banalni. Kulturološki, čitava zapadna obala sada je prihvatala Esalen i kolonije su izvirale od Koh Samui do Kicbila. Esalen je angažovao serije dobrih menadžera koji su oporavili njegove finansije. Ali do 90-ih mesto je osetilo intelektualnu i erotičku istrošenost i postalo je samo još jedna banja gde su se vremešni hipici tetošili. Da li je to bilo samo, kao što je neko ispisao na tabli za dobrodošlicu, "isfolirano sranje za bogate belce"?

El Ninjo je skoro oduvao kupališta sa stena 1998. godine. Pričalo se da će mesto biti zatvoreno. Umesto toga, sve je ponovo izgrađeno i Marfi je pokrenuo "Centar za teoriju i istraživanje" u cilju da propagira nove ideje, kao što je na primer eko-psihologija. Najefektnije, ipak, je što Esalen sada organizuje seminare sa nazivima kakvi su "Integralni biznis dokument za planiranje". Prezentacije u PowerPointu nisu mnogo daleko.

Esalenovi old tajmeri raspravljaju o tome šta dalje. Džerom Geri došao je prvi put 1969. godine kao 22-godišnjak i hipik i upoznao je trbušnu plesačicu koja ga je odvela u kupališta. Danas kao 60-godišnjak, on planira da napravi dokumentarni film o Esalenu. On je već pravio filmove o drugim kalifornijskim fenomenima, kao što je "Pumping Iron" iz 1977. godine, koji govori o mladom bodibilderu Arnold Švarcenegeru. Problem Esalena je što "jučerašnji rušitelji konvencionalnih vrednosti su današnji kliše", kaže Geri. Na drugoj strani, "mi smo u kulturi gde smo iskusili protivrečne fundamentalizme" i Esalen može da pomogne kao kontrapunkt.

Na neki način, Esalen je žrtva svog sopstvenog uspeha. Kultura koju je on kreirao sada je "mejnstrim". U drugom smislu, on je samo manifestacija prave Kalifornije. Mladi ljudi koji traže mesto da se izraze, šepure i crtaju po svojim telima i probaju bilo šta što im obećava da će biti "kul" i otkačeni, još uvek imaju gde da odu, samo što je to sada festival u pustinji Nevade pod imenom "Čovek koji gori". Oni koji traže intelektualni radikalizam i istinski ljudski potencijal, idu na godišnju "TED" konferenciju putem ka Montereju.

Bilo u Esalenu ili ne, ljudi iz Kalifornije još uvek su voljni da pokušaju nešto novo, da to rade sve dok se ne povrede i postanu karikature, u cilju da istraže koliko daleko možemo da idemo kao ljudska bića. Posledice nekad mogu biti takve da vas zasmeju, ali neko mora i to da radi.

Izvor: „The Economist“, br.8560