DECA NEVIDLJIVA ZA DRŽAVU

Brankica Ristić

Nezvanično, samo na ulicama Beograda živi oko 600 dece koja za državnu administraciju ne postoje! U Srbiji u siromaštvu ili na rubu bede živi 300.000 dece

Tebor D. danas ima 17 godina, a "dete sa ulice“, premda ima oba roditelja, postao je 2000. godine. Ne ide u školu, nema zdravstvenu knjižicu, ne prima socijalnu pomoć i nema dom. Živi po parkovima, haustorima, napuštenim vagonima, automobilima... Zaradi tako što radi fizičke poslove na građevinama, ili utovara ugalj i drva svojim sugrađanima. Osim novac, ljudi ga plate često, kako kaže, i u garderobi ili hrani. Ovaj dečak ne krade i ne drogira se. Stariji brat i otac su mu u zatvoru a majka u duševnoj bolnici. Kuća u kojoj je nekada živeo s porodicom, pripala je, posle deobe, stricu.

 

Kada je otac otišao u zatvor, majku, brata i njega stric je izbacio na ulicu. Jedno vreme su živeli kao podstanari, a kad više nisu imali para za stanarinu, uselili su se u trafiku kod Bogoslovije. Odatle su ih vlasti isterale a primila ih je, na kratko, majčina sestra. Kad je majka završila u bolnici, a brat u zatvoru, Tebor se našao sam. Vrata tetkinog doma sve češće je po povratku iz škole nalazio zaključana. U prvo vreme je spavao u hodniku, čekajući da tetka otključa, a onda mu jednog dana komšija rekao da mu je "tetka hitno otputovala u inostranstvo“ i da više ne dolazi, nego da ide da se prijavi policiji. On to nije uradio. Zašto, ne zna odgovor ni danas.

 

Izlazak na ulicu

Prvih nekoliko noći je proveo u školskom dvorištu, a učitelji nisu primetili da gotovo dve nedelje na nastavu dolazi u istoj odeći. Od škole je odustao kad su mu više puta skrenuli pažnju da od kuće donese novac za školsku užinu... Bilo mu je jasno da u školu više ne može da dolazi. Setio se da je nekada njegov otac išao kod Vukovog spomenika da unajmi radnike za krečenje, zidanje ...  I tako se, sa školskom torbom o ramenu, uputio ka Vuku. Tada i počinje njegov život deteta sa ulice. Prva ga je, kaže, sa još dvojicom odraslih ljudi, angažovala jedna žena koja se selila.

 

- Mislila je da sam sin jednog od radnika. Oni su ćutali, ćutao sam i ja. Tu prvu noć prespavao sam s njima na Železničkoj stanici – priseća se Tebor.

 

svratiste

U privremenom "Svratištu" pred Novu godinu u bioskopu "Rex"   (foto: Fonet)

 

Prvi put od 2000. godine, otkad je izgubio dom, kaže on, ušao je u kupatilo kada je Centar za integraciju mladih otvorio "Svratište" u beogradskoj Drinčićevoj ulici, u kome su deca poput njega mogla da svrate da se okupaju, odmore, po potrebi i prenoće. Međutim, samo posle četiri meseca po otvaranju, ovaj prostor od 94 kvadrata, početkom ove zime, zatvoren je zbog, kako je rečeno, “neadekvatnog prostora“. Dok se novi smeštaj, koji je u međuvremenu najavio grad Beograd kao odgovor na ovaj skandal, ne opremi u Krfskoj ulici, Tebor i ostala deca moći će da se okupljaju u prostorijama „privremenog svratišta” u Kulturnom centru B92 “Sinema Rex”, u Jevrejskoj ulici, preko dana. Prenoćište im je obezbeđeno u Zavodu za vaspitanje dece i omladine "Beograd" na Voždovcu. Kako rekoše, za njih je spremno 60 postelja, iako je trenutni kapacitet ovog državnog Prihvatilišta 18 kreveta, i svi su popunjeni.

 

Ne zna se broj malih beskućnika

Životna priča Tebora, dečaka sa beogradskih ulica, jedna je u nizu mnogih, sličnih i gorih priča dece koja žive tu negde, pokraj nas. Deca koja, očigledno, nisu ničija, snalaze se sama u lavirintu života. Zatvaranje "Svratišta", čini se, u prvi plan opet nije izbacilo njih i njihove probleme, nego one koji su na sebe preuzeli brigu o njima. Tako je i pitanje ko je odgovoran za zatvaranje "Svratišta", upućeno Centru za inicijativu mladih koji je realizator projekta, i Fondu za socijalne inovacije Ministarstva rada i socijalne politike koji ih podržava, ostalo bez odgovora.

 

Svratište je, inače, zaživelo kao deo projekta "Deca ulice - program smanjenja štete“, koji bi trebalo da traje do aprila 2008. godine. Otvaranje je pompezno najavljeno u avgustu ove godine, a vrednost celog projekta je 56.000 evra. Projekat Centra za integraciju mladih, krenuo je sa radom uz blagoslov Gradskog centra za socijalni rad, a finansijski je potpomognut i od Evropske agencija za rekonstrukciju, Fonda za socijalne inovacije Ministarstva rada i socijalne politike, grada Beograda, Programa UN za razvoj "Save the children“ i Uneska. Projekat je zamišljen tako da se deci sa ulice pomogne da se povežu sa predstavnicima sistema socijalne i zdravstvene zaštite i obrazovanja, kako bi se zaista utvrdilo koliko je dece beskućnika, o čemu sada ne postoji ni jedan zvanični podatak.

 

Nezvanične procene govore da ih je samo na beogradskim ulicama oko 600, a volonteri Centra za integraciju mladih u Beogradu su za protekle dve godine evidentirali njih 180. Pretpostavka je i da mnogo ove dece živi na preiferiji grada, ali s obzirom na to da većina njih nije ni upisana u matične knjige rođenih, evidencija o njihovom postojanju počinje da biva vidljiva za sistem tek kada ih policija privede zbog nekog krivičnig dela pa bila to skitnja po ulici, prošenje ili krađa. Ne retko i ubistvo.

 

Jedan broj dece koja živi na ulicama, međutim, registrovan je u evidenciji ustanova za socijalni rad. To su uglavnom deca koja su pobegla od siromaštva u porodici, ili su ih roditelji  jednostavno ostavili i nestali. Neki od njih izbarali su ulicu za dom i zbog zlostavljanja i raznih oblika nasilja koje su doživljvala od roditelja i rođaka, ili domova i prihvatilišta u kojima su boravili širom Srbije. Kako "nigde ne pripadaju“, najradije se uključuju u grupe vršnjaka sa sličnom životnom pričom i zajednički život i rad na ulici, krijući se od sistema, od kojeg, kako većina njih veruje, ima više štete nego koristi.

 

Preko kradje do smeštaja

Petar M. (15), koji se trenutno nalazi u Zavodu za decu s poremećajem u ponašanju na Voždovcu, stari je stanar ove ustanove. Ovo mu je peti put da je ovde smešten, a prema sopstvenom priznanju, specijalizovao se za krađu automobila, i to samo iz jednog razloga: da bude uhvaćen...

 

- Uglavnom krenem kao da kradem auto, i to uvek neki besan, za koji znam da ima alarm ili GPS, i onda pustim policiju da me uhvati. Samo tako mogu da dobijem, bar na kratko, krov nad glavom, suvo odelo i da triput dnevno jedem – priča Petar.

 

Ovaj dečak nema porodicu, otkad zna za sebe, stalno je po domovima. U školu ide neredovno, a sada mu je, priznaje, jedina briga šta će biti s njima kad napuni 18 godina.

 

- Onda me više neće primati nijedan dom za decu jer ću biti punoletan. To znači da neću moći da se šlepam preko ovih tobožnjih krađa. Pojma nemam šta ću posle toga.

 

Trista hiljada siromašne dece

U Srbiji radi ukupno 16 institucija socijalne zaštite, u kojima je, prema podacima nadležnog Ministarstva, trenutno oko 6.500 dece, od kojih su njih dve hiljade bez roditeljskog staranja. U ovu statistiku nisu uključena deca sa ulice, već samo deca koja su na ovaj ili onaj način, prošla kroz sistem. To jest, ona koju je dovela policija, uputio sud, tužilaštvo ili nadležni iz Centra za socijalni rad.

 

Prema podacima Unicefa koji su početkom ove godine predstavljeni u Srbiji, u siromaštvu ili na rubu siromaštva živi 300.000 dece. Najugroženija deca su ona koja pripadaju manjinskim grupama, izbegla i raseljena i deca koja žive u seoskim područjima. U izveštaju koji nam je dostavljen, tvrdi se da su to deca koja, usled materijalne, socijalne ili kulturološke uskraćenosti, nisu u mogućnosti da ostvare prava na obrazovanje, zdravstvenu i socijalnu zaštitu i jednake uslove za razvoj i zaštitu, te da su ona često “nevidljiva” u svim sferama života - od javnih debata i donošenja zakona, do statistike i novinskih naslova.

 

Prema istom istraživanju, šest odsto dece koja žive ispod linije siromaštva ne ide u osnovnu školu. U siromašnu dečiju populaciju spadaju i deca bez roditeljskog staranja koja žive u institucijama, deca sa smetnjama u razvoju i žrtve zlostavljanja, zanemarivanja i iskorišćavanja. U izveštaju se poziva na hitnu akciju smanjenja siromaštva dece jer, kako je zaključeno, “šanse propuštene u detinjstvu su propuštene zauvek”.


Direktorka Unicefa za Srbiju, Crnu Goru i Hrvatsku, En Lis Svenson kazala je da deca za državu moraju da budu prioritet jer će se u suprotnom desiti nešto što ne bi smelo, odnosno siromaštvo će se preneti na sledeću generaciju.


- U zemljama u regionu vidljiv je napredak u nastojanjima da se smanji siromaštvo među decom, ali je zabrinjavajuće to što napredak nije zabeležen među najugroženijom decom – navodi se njen apel u izveštaju.

 

Dvostruko veća smrtnost dece nego u EU
Kako to obično biva, političari i institucije obično pred kraj godine krenu da objavljuju razne procene. Tako se na nedavno na Odboru za zdravlje i porodicu Narodne skupštine Republike Srbije, u okviru okruglog stola pod nazivom "Zdravlje dece - izazovi i rešenja“, mogle čuti poražavajuće stavke. Recimo i ta da u Srbiji živi oko 150.000 neuhranjene dece i da je stopa smrtnosti dece do pete godine života 8,7 odsto na 1.000 rođenih, što je dva puta više nego u zemljama Evropske unije.


Na trećoj nacionalnoj konferenciji o smanjenju siromaštva, pre nekoliko dana iznet je i podatak da se siromašnima smatraju oni žitelji Srbije koji mesečno primaju 8.883 dinara, po čemu ispada da je oko 490.000 stanovnika Srbije siromašno. Među njima, kao jedna od najzastupljenijih kategorija su i deca do 13. godine života. A to je samo statistika o onima koji su u sistemu. Ne i o deci koja žive na ulicama, za državu nevidljiva, neregistrovana, nepostojeća. Ko je za to kriv, pitanje je na koje (dugo) nećemo imati odgovor.  


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...