Sin oca naroda

Ana Radmilović

Poučna sudbina Staljinovog sina, za Srbe i sav ostali svet
(foto, prizor iz ruske tv serije "Sin oca naroda")

Serija, 12 epizoda (slobodno se upustite) a o sinu Josifa Visarionoviča, mada ne bi moglo da se kaže da je centralna figura naslovna uloga nego sve ono iza. Kad Rus napravi on ga napravi… I napravi ga tako da i naivno oko opazi da zapravo prati radnju u drugom planu koji je prvi i najvažniji.

Sudbina mladića koji je pokazao hrabrost, patriotizam i bio odvažan, ponekad bahat, mahom pravičan mada surov i ne baš divan prema ženama, dakle – svakakav, nekako odlazi u drugi plan iako sve vreme na ekranu gledate njega, njegove zgode, ratovanja, zatočeništvo… I ovde stižemo do onoga što je drama. Arhetipska.

staljin porodica

Staljin sa suprugom i decom u parku ispred rezidencije (tv serija "Sin oca naroda")

Nigde odbrane, nigde veličanja

Što veći otac to manji izgledi da sin preživi. Tako je bilo od antike, život nije osporio ovu činjenicu a tim će se podatkom poslužiti i svaka iole ozbiljna priča na temu. Veliki Koba se u ovoj seriji gotovo i ne pojavljuje iako je sveprisutan.

Dakle, nema ni Gulaga ni Sibira, nema ubistava ni nestajanja preko noći, nema ni kolhoza ni posleratnih čistki, tu i tamo se pomene neki nepodoban pisac… zapravo samo jednom, poput Pasternaka ili Ahmatove. Ništa o represiji. A represija u svakom segmentu. Nigde osude. Nigde odbrane. Nigde veličanja.

Nigde ove beskrajno dosadne revizije istorije kojom se, recimo, Srbi rado bave, dovodeći do imbecilnosti sve što je bilo a možda i nije, i vršeći vivisekciju svake ličnosti koja se u nekom trenutku surovim (a kakvim drugim, nakon onolkih ratova i loših navika koje su se zapatile u narodu), secirajući svakog pokojnika koji se ikad dohvatio pištolja jer je bio na takvom zadatku, takva mu sudbina, šta je drugo mogao itd, itd.

Fenomen je u Srba recimo veličanje Tita i ideja o slatkom životu u ona zlatna vremena (Kom zlatnom životu? Videli more preko nekih sindikata tri i po puta i to je to?) i svakodnevno streljanje nekih Krcuna, Rankovića i njima sličnih kao da su ovi upravo sami sebe doveli na ta mesta sa tim zadacima da rade te i te stvari.

Ozbiljni narodi to ne rade, bar ne ako nisu prinuđeni. Da li smo prinuđeni ili je reč o kolektivnom napadu krivice i mazohizma to samo nebo zna, ali ono što je izvesno – ne poznajem nijednog a da nije bar pomislio kako su i taj Krcun i Ranković i zloglasna OZNA bili suviše blagi, i to se pomisli kad se sretneš sa užasom jednog mentaliteta koji veruje samo u jedno načelo. Reč je o prevari, iskanju, otimanju, zavisi od sklopa ličnosti, ali svakako ne o iole prihvatljivom načinu da se nešto stekne. Bar ona nevažna stvar, takozvani kredibilitet – što je arhaizam u srpskom jeziku. Merkantilnost življa u Srbiji nema granice i njene razmere poprimaju grotesknu notu, naježi se čovek kad vidi dokle je to u stanju da ide i koliko ni stida ni srama ni minimuma dostojanstva (OK, još jedan arhaizam) i pomisli – nema ovde razgovora, ovde samo represivne i najstrože mere mogu da spreče sve ono što se dešava i tek će se dešavati, jer je beda sve veća.

Materijalna beda urušava duh, što je obrnuto učenjima koja kažu da prvo ide duh pa onda materija – taj smo zakon fizike ili vere ili morala odavno preskočili, povratka uistinu nema.

staljin-porodica-2-s.jpg

Osveta ulizica

Drugi nivo ove potresne serije je priča o neumitnosti, to je ono s početka, o usudu potomka “velikog”. O nemanju, nepostojanju nikakve šanse da takav preživi, ne jer je nesposoban nego jer nema izgleda. Ta večna priča o sinu koji strada, ovde ne zbog očevih grehova koje niko ne poriče iako na njima ne insistira na očekivani, vulgarni način, nego samo zbog osvete negdašnjih čauša. Ko nije osetio, makar na trenutak, omrazu na onog ko je veliki a nije živ, teško će razumeti (ukoliko nije makar i barem malo čitao ponešto) dokle to može da ide i kako izgleda osveta onih koji su velikog, iz razloga straha, ulizištva, koristi, divljenja i mržnje, svejedno – morali da trpe. To jest izabrali da trpe jer izbor, čak i ako se radi o Kobi – kao ovde – mora da postoji. Uvek se može ne učestvovati. Međutim, malo je onih koji mogu da odole ako im se pruži prilika.

Taj drugi, teški nivo drame sina koji dopada zatvora, pa gadne „milosti“ nekadašnjih ulizica, pa na kraju luta i ode bestraga, to je taj arhetip koji pravda naslov i govori o strahotama vladanja na jedan mnogo gori, teži, način nego da je neko uzeo i pokazao kako je Staljin bio surov a oni posle njega možda i gori, koliko je bilo u njihovoj moći.

Ne mislim ovde na ispaštanje nekoga zbog roditeljskog greha nego na priču koja traje još od Troje, ako je Troja sinonim za početak i urušavanje jednog većeg „carstva“ a zarad sujete i vlasti. To je priča o naslednicima čija je kob da život zaveštaju ili osveti (nakon koje sledi smrt, naravno) za smrt velikog oca, ili pokušaju da pobegnu ali nemaju gde, oko njih se stvori svet lažnih prijatelja s koca i konopca, sačinjen od negdašnjih slugu, svetina plete svoje mreže i sveti se nasledniku za sve što je doživela od pretka.

Dakle, osveta je neminovna. Želja za njom obostrana. Koliko se sinu gadi svetina, iako pokušava da sa njom živi, toliko svetina u sinu vidi objekat na kom će iskaliti sav bes na oca. Predmet veličine čak i nije važan, mogao je da osvoji Troju, pobije milione Rusa, bude velik pisac ili previše slavan za ukus onih oko njega. Naplata stiže i to je jedino izvesno.

staljin-porodica-3-s

Za čim žale Srbi

Kako je svetina stoka jedna grdna, ovo pravilo drame važi svuda i oduvek. A ta stoka - kako god nepopularno zvučalo u sveopštoj idiotizaciji političke korektnosti, zaštite prava svake budale da bude budala i štetočine da bude štetočina - ne zna drugi jezik do onog kojim mu se obraća represija.

Instinktivno, mada brkajući pojmove, Srbi žale za Titom i represijom u vidu Golog otoka (sve za malo piletine o nedeljnom ručku i iluzije da je s ratovima gotovo) a mrze one koji su sprečavali da do ratova dođe ranije, to jest vodili ih na nekom Kosovu, bugarskoj granici, gde god su stigli ali daleko od očiju javnosti zanesene radnim akcijama i pesmicama o paradama – instinktivno, dakle, Srbi žale za svojom represijom. Za vođom.

A vođe niotkud. I tu nastaje problem. Prave se karikature diktatora a sve u cilju prvih da glume borbu protiv diktature a drugih, da se diktaturi dive s malim problemom – diktature nema. Ima samo jedan haotičan sistem koji više i nije sistem, njegov temelj je na klizištu, majstori koji zidaju kuću, koju su prethodno srušili, noću kradu materijal i nema nikoga da ih spreči. 

Policija, što je jedino za pohvalu, dođe za 10 minuta – ukoliko zovete 192 i kažete, recimo, kako se vaš komšija dere na vašeg psa i preti mu (psu ne vama). I to je uredu, ajde bar nešto. 


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...