PRIVID LIBERALIZACIJE TELEKOMUNIKACIJA

Tender**, kao i njegov rezultat, je dosta nejasan. Pre svega je nejasno da li ova licenca obavezuje dobitnika iste da izgradi infrastrukturu i u kojoj meri. U principu je vrlo teško postaviti uslove za izgradnju kvalitetne fiksne mreže. Dakle, ako investiranje u infrastrukturu nije uslov, onda dodela ove licence ne znači mnogo. Licence se izdaju samo za ograničene resurse što je u ovom slučaju opseg telefonskih brojeva, a operatori mogu da grade infrastrukturu i bez ovakve licence. Prema tome, ova licenca nam donosi još jednog operatora koji će se dogovoriti sa državom da mu omogući adekvatan cenovnik za pružanje dodatnih usluga kroz Telekomovu infrastrukturu. Država će mu verovatno izaći u susret da bi se stekao privid liberalizacije i formalno ispunili uslovi koje Evropska Unija i Svetska trgovinska organizacija postavljaju za ulazak u iste. Ali cene se neće formirati na slobodnom tržištu, niti je izvesna izgradnja potrebne telekomunikacione infrastrukture.

Istinska liberalizacija
Po mom mišljenu, istinska liberalizacija bi zaista pomogla brz razvoj infrastrukture, ali pri tome se ne treba ograničavati na mali broj ogromnih firmi, već treba pustiti sve igrače na tržištu da učestvuju u izgradnji infrastrukture. Velike firme ne garantuju neophodno kvalitet, naročito ako nemaju pravu konkurenciju na tržištu. Moj utisak i iskustvo je zapravo suprotno, da su male firme te koje su nosioci razvoja i da im treba pružiti svaku šansu. Tu bi trebalo dodati i sledeće: isključivanje malih i srednjih preduzeća, što je bio slučaj u ovom tenderu, zahtevom da operator mora imati više od milion korisnika ili mora položiti 10 miliona evra, znači isključivanje domaćih preduzeća iz igre, što nadalje znači da će profit ove profitabilne delatnosti biti usmeren ka inostranstvu.
U konkretnom slučaju, tendera za novog fiksnog operatora, licenca daje zapravo samo opseg brojeva, za razliku od mobilne telefonije gde licenca daje i frekventni opseg. Treba imati u vidu da je frekventni opseg uistinu ograničen resurs i broj licenci za mobilnu telefoniju je zato ograničen na nekoliko. S druge strane broj raspoloživih korisničkih brojeva je izuzetno veliki. Po našem zakonu opsezi brojeva su takođe ograničeni resurs i moraju se dodeljivati na tenderu. U drugim zemljama opsezi brojeva se mogu kupiti po unapred utvrđenim cenama, jer se ne smatraju resursom koji je ograničen u većoj meri. Kada se ovo ima u vidu, onda smatram da postoje dva puta u pravu liberalizaciju. Prvi je da se opsezi brojeva prodaju svakoj firmi koja je zainteresovana po izbalansiranim cenama. To znači da cene ne smeju biti prevelike, odnosno moraju biti takve da i male firme mogu da ih kupe, ali da ne budu ni preniske pa da firme mogu da ih ne koriste bez velike štete. Cena bi trebalo da bude takva da firma koja ih kupi ima motiv da pruža kvalitetne telekomunikacione usluge, kojima bi pokrila troškove kupovine brojeva i dodatno zaradila. Drugi način je da se opsezi brojeva licenciraju uz obavezu izgradnje infrastrukture u određenim okruzima, što bi ubrzalo razvoj infrastrukture. Pre svega ove obaveze bi trebalo da se odnose na pristupnu mrežu, jer ih je onda lako definisati, i jer je obezbeđivanje konkurencije u pristupnoj mreži teže nego u međugradskoj i globalnoj. Mislim da bi ove obaveze trebalo da se odnose na okruge, ili još manje teritorijalne jedinice, da bi uključile u liberalizaciju i male firme koje ne mogu prihvatiti veće obaveze. Ovaj drugi način je, po mom viđenju,  i najbolji put liberalizacije jer istovremeno obezbeđuje razvoj telekomunikacione infrastrukture i podršku malim i srednjim preduzećima, odnosno uključuje i domaću privredu.
Državna firma Telekom
Što se tiče međugradske mreže, prvi korak u oblasti liberalizacije iste je da se pusti u rad optička mreža EPS-a. Mislim da bi ovu mrežu trebalo privatizovati, a ne Telekom. Telekom bi trebalo da ostane državna firma da bi kroz njega država mogla na najbolji mogući način da utiče na razvoj infrastrukture i cenovnu politiku u oblasti telekomunikacija. Dakle, ne bi bilo moguće da mali broj velikih stranih firmi kupe celokupnu infrastrukturu i odrede cene prema svojim željama, ne vodeći računa o interesima građana i obavezi države da obezbedi komunikacije svima po prihvatljivim cenama. Kroz državnu firmu Telekom, država bi takodje mogla da omogući fer tretman domaćoj IKT industriji, jer je Telekom njihov potencijalno veliki korisnik. S druge strane liberalizovano tržište će primorati Telekom da efikasno posluje.
Ali veliki problem za izgradnju telekomunikacione infrastrukture jeste i dobijanje dozvola za gradnju od lokalnih samouprava, te je potrebno učiniti pomake i u tom smeru. Neophodna je i koordinacija sa graditeljima drugih tipova infrastrukture, gasovoda, puteva itd, da bi se veliki broj vlakana postavio pod zemlju u okviru ovih radova. Još hoću da napomenem da liberalizacija ne znači otpuštanje ljudi iz Telekoma, već znači razvoj infrastrukture, a čim je veća infrastruktura biće potreban i veći broj ljudi koji se bave telekomunikacijama da ovu infrastrukturu razvija i održava. Jedino što će ti ljudi raditi sada u većem broju firmi. Prodavanje Telekoma nekom svetskom gigantu bez prave liberalizacije tržišta neće garantovati neophodan razvoj infrastrukture, ali može voditi ka otpuštanjima, što bi bio najgori mogući scenario po građane.
Obavezu za izgradnju infrastrukture u slučaju fiksne mreže sa širokopojasnim pristupom je vrlo teško definisati, za razliku od mobilnih mreža kod kojih je pristupni deo mreže usko grlo. Dakle kod mobilne mreže, kada se dodeljuje licenca, određuju se vremenski periodi u kome operator mora da pokrije određen procenat građanstva, 60%,80% itd. S obzirom da su frekventni opsezi rezervisani za mobilnu telefoniju dosta uski, korisnik u mobilnoj mreži ima na raspolaganju malu bitsku brzinu u pristupnoj mreži (do prve bazne stanice), što znači da okosnica mreže, tj. međugradska mreža, može lako da propusti ovaj saobraćaj. Ovo nije slučaj kod fiksne mreže gde se kroz bakarne žice (TV kabl ili telefonsku paricu) ili optička vlakna u pristupnoj mreži može obezbediti stotine puta veća bitska brzina po korisniku, zbog čega svaki deo fiksne mreže može postati usko grlo. Zbog toga postaje vrlo komplikovano odrediti uslove za izgradnju kvalitetne fiksne mreže jer taj kvalitet zavisi od broja korisnika, vrste telekomunikacionog saobraćaja, dizajna mreže itd.

*Autorka je bila ministarka za telekomunikacije u prethodnoj vladi Srbije

** Kompanija Telenor jedina je dostavila ponudu za drugog operatera fiksne telefonije u Srbiji, saopšteno je juče prilikom otvaranja ponuda u Republičkoj agenciji za telekomunikacije (Ratel), javila je Politika 13. januara. Dokumentaciju za učešće na tenderu su otkupili i Vip mobajl, srpsko-američka Konsing grupa i kiparski Kerseiko trejding limitid, piše u ovom listu ali nema objašnjenja zašto i ove firme nisu dostavile ponude, pa je Telenor jedini ponudjač.

Budžet Srbije neće se mnogo ovajditi od naknade za licencu drugog operatera fiksne telefonije koju je dala kompanija „Telenor” jer ona iznosi 1,05 miliona evra. Naravno, pod uslovom ako je vlada prihvati, objavio je Danas u subotu 16. januara. Kako se čulo prilikom jučerašnjeg javnog otvaranja finansijskog dela ponude u Republičkoj agenciji za telekomunikacije (Ratel), vlada će se o „Telenorovoj” ponudi izjasniti već sledeće nedelje, a Upravni odbor Ratela o njoj treba da se izjasni do 10. februara. Prema saznanjima Danasa, Telenor će bez većih problema dobiti licencu za fiksnu telefoniju. Upravni odbor RATEL-a već sledeće nedelje razmatraće ponudu, ali sasvim sigurno će prihvatiti iznos od milion i 50 hiljada evra jer, kako nam je rekao jedan od sagovornika iz te institucije, ne bi trebalo da prodaja licence služi za finansiranje penzijskog fonda.