"Da je Arcimboldo živeo u naše vreme, on bi sigurno bio dizajner ili modni kreator – kaže Sylvia Ferino, komesar pariske izložbe posvećene poznatom majstoru renesansnog manijerizma. Milanski umetnik Giuseppe Arcimboldo (1526-1593) poznat je po antropomorfnim kompozicijama koje od voća, povrća, biljaka, životinja i predmeta sačinjavaju alegorijske portrete. Sylvia Ferino, kustos italijanskog renesansnog slikarstva bečkog Kunsthistorisches Museum napravila je prvu izložbu, u potpunosti posvećenu ovom umetniku, otkrivajući njegove, široj publici, malo poznate strane – klasični portret, kostimografski rad, scenografske projekte i stvaranje velikih spektakla na otvorenom, za potrebe habsburškog dvora.

Rodjen 1526. godine, on je osnovno slikarsko znanje dobio u atelju svog oca. Kao majstor, prvi put je spomenut 1549. godine povodom crtanja motiva za milansku katedralu. U službu Habsburga je stupio 1562. godine na poziv Maximiliena, sina Ferdinanda I. Svoj rad službenog portretiste on je dopunjavao alegorijskim slikama, zabavnim i vrlo zapaženim u čitavoj Evropi, kostimografskim i scenografskim radom, kao i ilustratorskim radom za najveće naučnike svog vremena. Posle smrti 1593. godine, njegova dela padaju u zaborav, sve dok ih početkom 20. veka ne otkriju nadrealisti. Od tada njegov opus ima svetsku slavu, te je pre dve decenije u venecijanskoj palati Grassi organizovana izvanredna izložba "Efekt Arcimboldo" koja je istraživala uticaje velikog majstora na generacije slikara. Medjutim, osim nekoliko slika Arcimbolda, bila su uglavnom izložena dela drugih majstora.

Za razliku od venecijanske izložbe, pariska je izložila stotinak dela, iz različitih muzeja i privatnih kolekcija. Trećina pripada savremenicima Arcimbolda i njihova uloga je da ukažu na okolnosti i duh vremena u kome je milanski majstor stvarao. Od preostalih sedemadeset ulja i crteža, nešto više od polovine je iz ruke majstora, dok su ostala načinjena u njegovog ateljeu. Danas postoji tridesetak Arcimboldovih slika i samo za polovinu može sa sigurnošću da se tvrdi da su njegovih ruku delo. Naime, on je imao nekoliko pomoćnika koji su radili pod njegovim nadzorom, dok je on samo ispravljao greške i retuširao propuste. Bivajući odličan trgovac, on je mnoge radove svog ateljea prodao vidjenim osobama, kao sopstveno stvaralaštvo.

Izložba počinje majstorovim autoportretom (1587) "sačinjenim" od papira koji ističu njegove bore, bradu i kovrdžavu kosu. Kao i većina njegovih alegorijskih portreta, efekat je vrlo uspešan i sugeriše da je Arcimboldo radije sebe video kao intelektualca, nego samo kao umetnika. Tapiserija "Uspenje Bogorodice" (1561-62), jedan od njegovih ranijih radova, svedoči o njegovom italijanskom periodu. Delo namenjeno katedrali Svetog Kozme, nije samo nesigurno, nego je i neinventivno, ponavljajući prevazidjene rafaelovske motive. Njegovi klasični portreti, naslikani na početku službe za habsurški dvor, uradjeni su vrlo akademski sa neverovatnom brigom o najsitnijem detalju. Portreti ćerki Ferdinanda I ukazuju na umetnikovu rigoroznost, ali i na nedostatak stilske osobenosti. Osim dobre tehnike, njih ništa ne izdvaja od uobičajene produkcije tog vremena.

Slede čuveni  kompozitni portreti, "Četiri godišnja doba" i "Elementi", ukazujući na milansko poreklo majstora i tradiciju groteske negovanu već i kod Da Vinčija. Odbacivanje "lepog slikarstva" sa početka renesanse i iskazivanje superiornosti modernog vremena nad antičkim, vode Arcimbolda ka raskidu sa klasičnim pravilima. Savršena anatomija, prostorna povezanost i jasna narativnost, ustupile su mesto novim tendencijama. Tehnika se razdvaja od estetike, lepota od morala, kreacija od kompozicije. Rezultat su neobična dela, prepuna iznenadjenja i poezije. U portretu "Leto" (1563), nos je napravljen od krastavca, oko od zrna groždja, obraz od breskve, brada od kruške, a gornja usna od trešnje. Preuzevši već poznat prosede anamorfoze i antinomije, Arcimboldo je svojim portretima dao novu dimenziju. Farsa, istovremeno narodska i naučna, odbacila je kanone antičke lepote i počela da se poigrava sa ružnim na osoben način. "Arcimboldove glave su monstruozne zato što, nezavisno od alegorijske draži, one ukazuju na nelagodnost materije, na gmizanje – ispravno primećuje Roland Barthes, uočavajući zajednicu naslade i odbijanja. "Godišnja doba" i "Elementi" ukazuju na čitav retorički proces kroz akumulaciju znakova, oblikujući tako snažan identitet i odajući počast kosmičkoj snazi Maximilena II i njegovih naslednika.

Rodolphe II (Vertumne), ulje na dasci, 1590

Upotrebljavajući isti prosede, Arcimboldo je naslikao portrete "Zanimanja" od kojih su neka samo zabavna, kao "Bibliotekar" načinjen od knjiga, dok su druga kritičnija. Ne treba zaboraviti da je svaka od njegovih alegorija bila nadahnuta likom neke od stvarnih osoba iz dvorskog okruženja. "Pravnik" (1566), komponovan od pečene živine i kuvane ribe, skoro da može da ilustruje rusku i francusku izreku "ni riba, ni meso" za nešto što je neodredjeno i neuhvatljivo. Inače, ovaj portret koga je naručio Maximilien, prikazuje Johanna Ulricha Zasiusa, administratora carskih finansija i vicekancelara imperije, poznatog po svojoj ružnoći prouzrokovanoj nesrećom sa kočijama i sifilisom. "Kuvar" (1570), najverovatnije prikazuje glavnog intendanta habsburškog dvora. Pored izuzetne kompozicije prasića na pladnju, obrnuta slika ukazuje na groteskni lik sa tanjirom kao šeširem. Složene figure načinjene od običnih i svakodnevnih predmeta spajaju lepo i ružno na istom mestu, odražavajući društvo u kome je umetnik živeo. Pored godišnjih doba i zanimanja, Arcimboldo je alegorijski nacrtao i sâmog cara Rodolpha II (1590) nalik grčkom bogu blagostanja. Ovakav način prikazivanja svedoči o neverovatnom poverenju i prisnosti izmedju umetnika i mecene, o slobodi u kojoj je Arcimboldo uživao, kao i o stanju duha naručioca.

Nalik mnogim renesansnim umetnicima i intelektualcima, Arcimboldo je imao izuzetnu erudiciju i pored slikarstva uspešno se bavio različitim delatnostima: slikarstvom, kostimografijom, scenografijom, tapiserijom, dizajnom... Izložbu upotpunjuju i njegovi crteži naučnog i industrijskog karaktera. Zaljubljenik u tehniku i mehaniku, on je svoje znanje uspešno koristio u stvaranju velikih dvorskih spektakala u kojima su dvorjani "magijom" bivali prebačeni u egzotične i imaginarne zemlje.

Postavka izložbe muzeja "Luksemburg", kao i uvek, pati od istih manjkavosti. Nedostatak čvršće naučne osnove i želja za "mega" izložbom, odveo je organizatora u vrlo klimave atribucije. Naime, slike "Vazduh" i "Flora", dela iz privatnih kolekcija, nemaju istu snagu i rigoroznost kao majstorov opus, te se može pretpostaviti da je u pitanju njegov atelje. Komparativna dela Arcimboldovih savremenika loše su objašnjena i nedovoljno istaknuta, tako da im je značaj u potpunosti umanjen. Druga boljka je slaba muzeografska koncepcija bez ikakve scenografije. Loše odabrane boje (siva i bordo) umanjuju estetski efekat, na šta se nadovezuju ružni sistemi za kačenje slika. Slaba rasveta odmaže posetiocima da dobro vide izložena dela, a nedostatak i nečitljivost panoa ostavlja posetioce bez informacija. Po zatvaranju 11. januara, izložba milanskog majstora se seli u Beč u  Kunsthistorishees Museum gde će ostati otvorena do leta.