Nakon nedavnog povratka iz SAD, prema podacima iz medija, potpredsednik DS-a i Ministar odbrane Dragan Šutanovac, dao je 31.01.2010. godine intervju TANJUG-u u vezi zločina nad Muslimanima u području Srebrenice kao i o pitanjima ulaska Srbije u NATO.

Kada je u pitanju izjašnjavanje o rezoluciji o Srebrenici, to će, kako utvrđuje Ministar, biti prilika da se Srbija opredeli da li prihvata odgovornost za stvari koje su činjene u njeno ime i ko se „ponaša i razmišlja kao odgovoran čovek“ pa u tom cilju navodi: „Ja prepoznajem rukopis onih koji će biti protiv, jer taj rukopis se prepoznaje još iz devedesetih godina. Taj rukopis se prepoznaje i kada su paljene ambasade, i kada je branjena SCG sa guslama u Sava centru, i kada su praćeni tenkovi u tu istu Srebrenicu“.

U želji da proverimo istinitost navedenih optužbi, od Tanjuga smo zatražili integralni tekst ovog intervjua, koji, nažalost nije dobijen. Takođe, ni u hronološki objavljanim intervjuima Dragana Šutanovca na prezentaciji Ministarstva odbrane, ovaj intervju nije prezentovan niti će, kako smo obavešteni, biti objavljen.

Bez želje da budemo bahati, samouvereni, osioni i da sa omalovažavanjem tretiramo neistomišljenike, uzimamo slobodu da iznesemo samo neka medijska zapažanja u vezi zločina na području Srebrenice od 14 – 17.07.1995. godine.

---------- * ----------

· Zločini nad Muslimanima, na koje verovatno misli Ministar, desili su se u periodu od 14-17.jula 1995. godine. U tom periodu, koliko nam je poznato, nisu „praćeni tenkovi u tu istu Srebrenicu“ jer je Srbija, godinu dana ranije ili 04.08.1994. godine uvela potpunu blokadu na Drini. Ta blokada trajala je do 1996. godine.

· Osvrćući se na zločine u Srebrenici, bivši komandant mirovnih snaga u BiH Luis Mekenzi kaže: „Bio sam tamo, znam šta se dešavalo i želeo sam da pokažem da slika nije crno-bela, da ’loši’ nisu odjednom došli i poubijali ’dobre’“… „Naime“, kaže Mekenzi, Orić je „odgovoran za smrt onoliko srpskih civila iz okoline Srebrenice, koliko je vojska bosanskih Srba ubila Muslimana u Srebrenici“ (B92 15.07.2005.).

· Višegodišnji pritisci na Skupštinu Srbije i/ili dobronamerni saveti iz zemlje i inostranstva, podudarni su sa pomenutim zaključkom Dragana Šutanovca kao i nedavnim izjavama Jelka Kacina, Doris Pak, Sonje Licht, Harisa Silajdžića, Borisa Tadića…:

Jelko Kacin - Slovenački poslanik i izvestilac EU za Srbiju, na čiji predlog je EU 15.01.2009. godine proglasila 11. jul za dan sećanja na Srebrenicu, kaže: „EU ovom rezolucijom poziva Evropsku komisiju i Savet EU da na odgovarajući način obeležavaju godišnjicu akta genocida u Srebrenici i Potočarima i da pozovu sve zemlje zapadnog Balkana da i one obeležavaju 11. jul kao dan sećanja na genocid“ (Politika 15.01.2009.) „Rezolucija mora biti doneta pre 15. godišnjice genocida u Srebrenici…Znači, radilo se o istrebljenju nacije i to treba ugraditi u istorijsko pamćenje na zapadnom Balkanu“ (Politika 14.01.2010.)

Doris Pak - nemački poslanik u EU navodi: „Činjenica je da još nismo videli da Srbija razume šta je Milošević učinio u ime Srbije“.. „Znam kako se osećaju građani Srbije, jer njih niko nije pitao kada su učinjeni zločini u njihovo ime“ (Politika 14.01.2010.) ili

Sonja Licht, predsednica Spoljnopolitičkog saveta Ministarstva inostranih poslova poziva: „da se Srbija suoči sa onim što se dešavalo u Bosni i da na dnevni red stavi svoju odgovornost …jer to nije samo naša obaveza prema Međunarodnom sudu pravde, već i prema nama samima i našoj budućnosti“ (Politika 12.01.2010.).

Haris Silajdžić, - član Predsedništva BiH, poručio je 11.07.2009. godine: „Našim susedima, a posebno Srbiji, poručujem sa ovog mesta da želimo dobrosusedske odnose, ali da to nije moguće dok Srbija ne prizna odgovornost za zločine koje je počinio prethodni režim…“ (Glas javnosti 12.07.2009.)

Boris Tadić, Predsednik DS i Srbije - na nedavno održanoj „Ambasadorskoj konferenciji“ u Beogradu (05.01.2010.), izjavio je da će srpski parlament usvojiti rezoluciju o zločinima u Srebrenici, kao i drugim zločinima koji su se desili tokom ratova 90-ih godina.

Već nekoliko dana kasnije, Predsednik obaveštava javnost „da je donošenje rezolucije o Srebrenici obaveza Srbije prema Haškom tribunalu“. (NOVOSTI 11.01.2010. godine). S obzirom da ovakva obaveza nije postojala, dan kasnije Predsednik saopštava: „Inicirao sam rezoluciju o Srebrenici jer smatram da to pitanje nije ni stranačko niti političko, već vrednosno i moralno. Ovom rezolucijom skida se i anatema sa našeg naroda, štiti naš nacionalni interes, i ona će biti potvrda da ne postoji kolektivna krivica i da svaki zločinac ima svoje ime i prezime… na kraju usvajanje ove (rezolucije) biće od koristi i za narod i za državu Srbije… Pozivam sve aktere na političkoj sceni Srbije da se uzdrže oa strančarenja, zloupotrebe ove teme, jezika mržnje i da pokušamo da postignemo konsenzus o ovom vrednosnom pitanju“ (POLITIKA 13.01.2010. godine).

Nakon primedbi da bi za Srbiju bilo bolje da usvoji samo jednu rezoluciju, i to o Srebrenici, oglasio se Predsednik Tadić: „Ali, veoma je važno pokazati saosećanje i empatiju kada je u pitanju tuđa patnja i tuđa nevolja … baš zbog toga ne treba donositi jednu rezoluciju, što treba pokazati empatiju i sposobnost uživljavanja u tuđu muku, smatram da je potrebno doneti dve rezolucije, i to ne u jednom danu .. na taj način mi niti izjednačavamo niti poredimo žrtve jer svako ko bi se time bavio je pogrešio i politički i etički prostor“ (Tanjug-B92 15.01.2010. godine).

„Ulogu zločinca za Srbiju moram da odbijem. Bio je to građanski rat u kome su svi učestvovali“ (Tanjug, 18.10.2009.)

· S obzirom da u istoriji Srbije nikada nije postojao tako veliki stepen demokratije kao danas, kako smo nedavno informisani, pojedincima je dopušteno da o istim temama misle i drugačije, kao npr.: Emil Vlajki, prof. dr Smilja Avramov itd.:

- Emil VLAJKI „…Ako Srbija u svojoj rezoluciji prihvati srebrenički zločin nad Muslimanima kao genocid, kako to zahtijeva ’međunarodna zajednica’, nad Srbima će trajno ostati pečat koji niko više neće moći izbrisati. Jer za ’međunarodnu zajednicu’ je važno da upravo Srbi to kažu, jer sve dok oni to ne kažu, kvalifikacija zločina kao genocida je jednostrana, ona koja dolazi od protivničke strane u sukobu NATO – Srbi, i kao takva nema važnosti za javnost ni za povijest. Ako Srbi to ipak urade, oni će dovršiti mentalni genocid nad samim sobom, teritorijalni i mentalni genocid nad srpskim narodom koji su odavno projecirali i dobrim dijelom ostvarili gospodari novog svjetskog ’humanitarnog’ poretka“. (Nezavisne novine 13.01.2010.).

- Prof. dr Smilja Avramov, prof. dr Vasilije Krestić.. „…Predmet našeg obraćanja je pokušaj da se Republici Srbiji inputira suodgovornost za ratna zbivanja u toku razbijanja SFRJ, čime se nanosi nemerljiva šteta interesima Republike Srbije. … u slučaju dokazivanja saučesništva u ovom ratu, moglo bi biti protumačeno kao vođenje agresivnog rata, što bi lako proizvelo i pravna dejstva međunarodnog karaktera, kojima bi se ugrozio integritet Ustava i ustavnog poretka Republike Srbije“ (Politika, 26.01.2010.)

Bez obzira, da li stalni pritisak na Srbiju da prizna učešće u genocidu nad više hiljada Muslimana u Srberenici predstavlja pokušaj skretanja pažnje sa istovremenog međunarodnog pritiska na Tursku da prizna genocid na 1.500.000 Jermena od pre 95 godina, u javnosti kao da provejavaju dva razloga za došenje rezolucije o Srebrenici:

1. Jedan razlog je, da se rezolucijom o Srebrenici osudi zločin i izrazi „saosećanje sa žrtvama iz Srebrenice i empatiju kada je u pitanju i tuđa nevolja“, kako je 10. i 15.01.22010. istakao Boris Tadić.

2. Drugi razlog, koji je izgleda izvesniji, da Srbija prizna svoje učešće u agresiji na BiH i genocidu nad Muslimanima. Obrazloženje bi verovatno bilo da se radi o individualnoj odgovornosti bivšeg SPS režima i zločinima učinjenim „u naše ime“. Na taj način, kroz „Deklaraciju o Srebrenici“, Skupština Srbije bi, na inicijativu Predsednika DS-a i Srbije i potpredsednika DS-a i Ministra odbrane, učinila nešto što do sada niko u istoriji sveta nije učinio. Srbija bi, bez odluke međunarodnog suda, bez odluke SB UN i bez održanog referenduma, obavestila svet da priznaje svoje učešće kao agresora u BiH, da je kao agresor saučestvovala ili organizovala genocid i da, saglasno tome, prihvata sve posledice koje iz toga slede. Na taj način, pored dobrovoljnog samooptuživanja za agresiju, građani i privreda Srbije bili bi u obavezi da plaćaju i odštetu višestruko veću od ukupne vrednosti svih deviznih rezervi i ukupne vrednosti celokupne privrede Srbije.

U cilju prebacivanja krivice za nasilno razbijanje Jugoslavije, etničko čišćenje i druge posledice nasilnih razbijanja multinacionalnih i multiverskih država, Hrvatska i Muslimansko/hrvatski deo BiH, uz podršku iz inostranstva a posebno iz Srbije, i dalje preduzimaju postupke u cilju optuživanja Srbije za agresiju, genocid i odgovornost za nastale posledice, kao npr.:

· Dana 20.03.1993. Muslimanske vlasti BiH pokrenule su postupak tražeći od Međunarodnog suda pravde da Srbija (SRJ) bude osuđena za agresiju i genocid i da se odredi kompenzacija za stradanje stanovništva i štete BiH. „Najvažnije je da se utvrdi da je SRJ, radi realizacije svog velikodržavnog projekta, započela rat, u kojem je život izgubilo 200.000 građana BiH, pretežno Bošnjaka… Najbitnije je da se utvrdi da je SRJ počinila genocid nad građanima BiH, a pitanje ratne štete je sporedno“ navodi Glavni pravni zastupnik BiH Sakib Softić. (Danas 04.02.2003.).

· „Ako se dokaže da je SRJ izvršila agresiju na BiH onda će morati da plati ratnu štetu“ kaže Stjepan Kljujić član Predsedništva BiH (Blic 01.01.1998.).

· „Zločini ovoga rata nisu individualno pitanje, već se radi o zločinu jedne vlasti, odnosno režima koji stoji iza svega toga i koji je napravio plan etničkog čišćenja“ kaže Muhamed Šaćirbegović zastupnik BiH pred Međunarodnim sudom (Naša Borba 02.07.1998.)

· „Zna se ko je agresor a ko žrtva, i Hrvatska ni u kojem slučaju neće odustati od zahteva za ratnu štetu“, prenosi 10.11.1997. godine „Dnevni telegraf“ reči Bože Marendića – Predsednika hrvatskog pregovaračkog tima.

· U trenutku kada je Predsednik Stipe Mesić obelodanio ratnu odštetu od 30 milijardi DEM, koju će tražiti od Srbije (Nezavisne novine 24.01.2003.), u intervjuu za Nezavisne novine od 29.01.2003. godine, nepuna dva meseca pre nego što će biti ubijen, reagovao je Premijer Zoran Đinđić „Mislim da Hrvatska treba da plati ratnu odštetu Srbiji, možda i 150 milijardi evra, zato što je 200.000 ljudi iz istočne i zapadne Slavonije, ni krivih ni dužnih, migovima i mitraljezima izbačeno iz svojih kuća, kao i zbog toga što su svi ovi ljudi iz Srbije, koji su pošteno pravili svoje kuće na Hrvatskom primorju, na vandalski način ostali bez imovine“.

· Inače, prema međunarodnom pravu, ako je za zločine kriv bivši predsednik ili bivši režim, bez obzira da li se stranka kojoj su pripadali predsednik i taj režim sada nalaze u vladajućoj koaliciji koja će izglasati rezoluciju o samooptuživanju, opet će posledice snositi građani - sadašnje i buduće generacije.

· Prema čl.9. Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, za utvrđivanje genocida neke države nadležan je Međunarodni sud pravde. Za SRJ ili Srbiju nikada nije utvrđena odgovornost za genocid. Mišljenje Suda, da je Srbija mogla delovati na sprečavanje zločina u Srebrenici je nesonovano jer je još od 04.08.1994. godine Srbija uvela potpunu blokadu prema BiH koja je trajala kako u vreme učinjenih zločina isto tako sve do sledeće 1996. godine. Ali, bilo bi osnovano i opravdano da je Sud optužio SAD ili UN zbog nesprečavanja nastanka zločina kako u toj zoni pod ingerencijom UN tako i u zoni pod ingerencijom UN u Hrvatskoj.

· Kada se radi o agresiji, prema međunarodnom pravu, ratnu odštetu plaća agresor u međunarodnim sukobima. Međutim, saglasno Povelji Ujedinjenih nacija, isključivo Savet bezbednosti može proglasiti neku zemlju agresorom, ali SB UN nikada nije konstatovao da su SRJ ili Srbija bili agresori na BiH ili Hrvatsku. Ulogu drugih zemalja u ratnim sukobima u BiH, SB UN je kvalifikovao kao „pretnju miru“, a nikada kao agresiju. Na taj način, u BiH nije utvrđena agresija Hrvatskih regularnih snaga u BiH, SAD u BiH ili Srbiji ili neke druge države na području SFRJ.

Ali, Povelja UN ne zabranjuje Hrvatskoj, SAD ili nekoj drugoj državi da donesu odluku o tome da je njihovo nasilno: uvođenje demokratije u drugim državama, okupacija, čuvanje i netržišna kupovina naftnih polja, priključenje Hercegovine i zapadne Bosne hrvatskoj matičnoj državi, genocidu u Jermeniji i sl. bio agresorski čin …. Inače, ovako dobrovoljno priznanje istorija bi zabeležila kao visoko moralan čin tih država.

U nedostatku presude Međunarodnog suda pravde da je Srbija učestvovala u genocidu u BiH i odluke SB UN da je Srbija izvršila agresiju na BiH i Hrvatsku, preostala je još jedna mogućnost a to je da ovaj režim dobrovoljno osudi Srbiju i prihvati odgovornost Srbije za raspad SFRJ, agresiju na Hrvatsku i BiH itd.

Fond za razvoj Demokratije
* Organizacija koja preduzima akcije kod Ustavnog suda i drugih državnih institucija koji su od opšteg interesa za Srbiju,
M. Birjuzova 13 a, Beograd