Kako se bliži petogodišnjica invazije na Irak, ponovo je aktuelna debata o (ne)opravdanosti zajedničke akcije saveznika u ovoj zemlji. Politika davanja azila izazvala je polemike u Britaniji. U SAD demokrate brinu da ih produžetak i dalje zaoštravanje borbe između Klintonove i Obame može skupo koštati na predsedničkim izborima u jesen, a kran koji je pao na zgrade u centru Njujorka dospeo je na naslovne strane američke štampe. Raste broj procenjenih žrtava protesta na Tibetu.

 

Pobedil milijarderi i Al kaida

Odgovor britanskog dnevnog lista Independent na pitanje iz naslova je da pobednici svakako nisu 90.000 iračkih civila i 4.200 vojnika savezničkih snaga koji su poginuli od 2003. godine. Pobednici su, kako ovaj list navodi, ljudi koji su zgrnuli na milijarde dolara koristeći tuđu bedu.

 

 

 

Pre tačno pet godina inspektori Ujedinjenih nacija u Iraku savetovani su da napuste ovu zemlju u roku od 48 sati, a invazija savezničkih snaga počela je manje od 100 sati kasnije, 20. marta 2003. godine. Obećanje savezničkih snaga da će akcija biti brza je ispunjeno i za manje od mesec dana bronzana statua Sadama Huseina u Bagdadu je postala samo gomila otpada, ali su se sve ostale prognoze jastrebova u Bušovoj administraciji pokazale pogrešnim.

 

Opravdanje za invaziju - oružje za masovno uništenje - nije pronađeno u Iraku. Pentagon je prošle nedelje objavio izveštaj prema kome u dokumentaciji koja je pronađena u Iraku nema dokaza da je režim Sadama Huseina imao bilo kakve operativne veze sa terorističkom mrežom Al Kaida Osame bin Ladena.

 

U Iraku je još uvek prisutno više američkih trupa nego tokom same invazije, bez izlazne strategije na vidiku. Britansko ministarstvo odbrane je priznalo da nije u mogućnosti da povuče prvobitno planiran broj vojnika, tako da u Iraku i dalje ima više od 4.000 pripadnika britanskih trupa umesto projektovanih 2.500. Do sada je poginulo 3.987 američkih i 197 britanskih vojnika.

 

Najopreznije studije prognoziraju da je u poslednjih pet godina poginulo 90.000 iračkih civila. Druge studije navode da je taj broj i do šest puta veći. Dva miliona Iračana napustilo je zemlju, a najmanje isto toliko je interno raseljeno. Domaćinstva u Bagdadu su trpela restrikcije struje koje su trajale osam časova dnevno kada je Sadam Husein bio na vlasti, a sada struju imaju manje od osam sati u toku dana. U prestonici Iraka u proseku dnevno pogine 26 ljudi.

 

Nisu dobro prošli ni zagovornici rata, poput arogantnog Donalda Ramsfelda koji je izgubio Bušovo poverenje tokom drugog mandata predsednika SAD. Pol Volfovic je bio primoran da da otkaz na mesto predsednika Svetske banke posle skandala oko povišice koju je obezbedio svojoj devojci zaposlenoj u istoj međunarodnoj organizaciji. Senat je odbio da odobri postavljanje Džona Boltona na mesto ambasadora SAD u Ujedinjenim nacijama.

 

Zahvaljujući invaziji koju je poveo na Irak, istoričari sada ozbiljno raspravljaju o tome da li je Buš najgori predsednik kojeg su SAD ikad imale. Toni Bler, njegov partner u bezumnoj avanturi, već je otišao sa vlasti ali mnogi smatraju da, s obzirom koliko miliona sada zarađuje, britanski premijer i nije toliki gubitnik. Skepsa međunarodne zajednice koju je podstaklo manipulisanje podacima o postojanju oružja za masovno uništenje u Iraku oslabila je napore da se zajednički odgovori na pretnje koje dolaze iz Severne Koreje ili Irana.

 

Pobednici u ovom slučaju su oni koje su SAD i Velika Britanija hteli da unište ili kontrolišu – Al Kaida i Iran. Niko u Vašingtonu izgleda nije uzeo u obzir mogućnost da bi svrgavanje Sadama Huseina sa vlasti moglo da osnaži većinsku grupu u Iraku, Šiite, kao i da bi se oni mogli okrenuti jedinoj šiitskoj naciji na svetu, Iranu. Da li su ajatolasi u Iranu mogli i da sanjaju da će Veliki Satana lično svrgnuti sa vlasti njihovog najvećeg neprijatelja, Sadama Huseina, i vlast u Iraku dati Šiitima u ruke?

Što se tiče Al Kaide, ona nikada nije imala uporište u Iraku dok joj haos koji je napravila invazija nije dao priliku da se učvrsti. I dok su SAD zauzete u Iraku, Al Kaida jača u Pakistanu, a Talibani ponovo staju na noge u susednom Avganistanu.

 

Donald Ramsfeld je početkom 2003. godine prognozirao da bi akcija u Iraku mogla koštati američke poreske obveznike negde oko 50 milijardi dolara. Pet godina kasnije račun je već deset puta veći. Ogromna količina novca je otišla u privatni sektor, moćnim biznismenima koji su na patnji Iraka povećali svoje bogatstvo. Procene su da u Iraku trenutno radi od 160.000 do 300.000 različitih privatnih kompanija. U ovoj zemlji trenutno je zaposleno 50.000 radnika u obezbeđenju. Njihove plate dostižu 450.000 dolara godišnje, a deo troškova snosi i američka vlada.

 

Ubedljivo najveći dobitnik u Iraku je kompanija Haliburton, Dika Čejnija, jedinog jastreba koji je još na visokoj poziciji u Vašingtonu. Ova kompanija je zaradila 16 milijardi dolara na poslovima u Iraku i Avganistanu za samo tri godine – devet puta više od ostalih kompanija, navodi Independent.

 

Zapadne kompanije će izvlačiti do tri četvrtine profita novih naftnih bušotina u Iraku. Najveće naftne kompanije, poput Šela, BP-a i EksonMobila, za sada se uzdržavaju od direktnog investiranja u nestabilni Irak ali je rat zgodno doprioneo njihovom rekordnom profitu usled visokih cena nafte. Pre invazije, cena nafte na tržištu iznosila je 37 dolara po barelu. Prošle nedelje dostigla je 110 dolara. Ekonomista Džozef Stiglic, dobitnik Nobelove nagrade, procenjuje da je rat u Iraku dodao između pet i deset dolara na cenu barela nafte.

 

Britanska sramota

Britanski premijer Gordon Braun je oštro kritikovao režim Roberta Mugabea u Zimbabveu ali vlada sada traži način da vrati 1.000 očajnih ljudi u ovu zemlju, uz obrazloženje da „nisu u opštoj opasnosti“, prenosi Independent na naslovnoj strani današnjih novina.

 

Vlada je otpočela sprovođenje masovnog programa deportacije iz Britanije, čime je pogođeno više od hiljadu ljudi koji su spas iz Zimbabvea potražili u ovoj zemlji. U pismima koje su podnosioci zahteva za azil primili krajem nedelje, vlada ih podstiče da dobrovoljno napuste Veliku Britaniju, s obzirom da u Zimbabveu ne postoji „opšta opasnost“ po njihovu bezbednost. U pismu je navedeno da su podnosioci zahteva iscrpeli pravo žalbe i da nemaju drugu osnovu da ostanu u Velikoj Britaniji.

 

 

 

Ova vest može biti neprijatna za britanskog premijera koji je svoj politički kapital delimično izgradio i na borbi za zabranu učešća Zimbabvea na kriket turniru kao i odbijanju da sedne pored Mugabea na međunarodnom samitu. Tokom svog prvog govora kao lider laburista prošle godine, Gordon Braun je obećao da će se zauzeti za one koji pate usled progona u Zimbabveu. Sada, dok Braun morališe i odbija da čak sedne pored Mugabea, njegov državni sekretar izgleda vrlo nestrpljiv da što pre deportuje 1.000 ljudi natrag u Zimbabve. Kako vlada može da kritikuje Zimbabve zbog lošeg stanja ljudskih prava, a da istovremeno tera ljude nazad u tu zemlju, pitanje je koje postavlja Independent.

 

Javnost u Britaniji smatra da je situacija u Zimbabveu daleko od dobre, a neki navode da je čak i gora nego ikad. U zemlji još vladaju nemiri a Mugabe guši svaku opoziciju njegovoj vlasti.

 

Gardijan navodi primer Beatris Masine, koja se suočava sa deportacijom, zajedno sa svojom sedmomesečnom bebom, u zemlju u kojoj ju je banda odana vlasti kidnapovala zbog opozicione aktivnosti, silovala i prebila, da bi je potom bacili pored puta. Utočište je potražila u ujakovoj kući ali su uskolo počela da stižu preteća pisma, pa je 2003. godine odlučila da potraži azil u Velikoj Britaniji.

 

Portparol Agencije za kontrolu granica i imagraciju navodi da će ova vladina institucija dati sve od sebe da osigura bolju budućnost za stanovnike Zimbabvea, što podrazumeva demokratsku i odgovornu vladu, poštovanje ljudskih prava i vladavinu prava, politiku koja podstiče ekonomsku stabilnost i rast. Ipak, on navodi da nije svaki državljanin Zimbabvea automatski kvalifikovan za azil u Britaniji i da se oni koji nemaju pravo na njega, moraju vratiti silom, ako odbijaju da odu dobrovoljno.

 

Duga borba brine demokrate

Demokrate strahuju da bi se borba kandidata za predsednika u ovoj stranci mogla previše odužiti, a brine ih i nedostatak strategije u vođenju preliminarnih izbora, prenosi Njujork tajms.

 

 

 

Ukoliko se tesna izborna trka između Barak Obame i Hilari Klinton nastavi, odluka o pobedniku kod demokrata može biti odužena do održavanja partijske konvencije. Za osvajanje nominacije u Demokratskoj stranci potrebno je da kandidat obezbedi podršku 2025 delegata. Obama je u prednosti, ali postoji mogućnost da do kraja preliminarnih izbora u junu, nijedan kandidat ne osvoji dovoljan broj delegatskih glasova za direktno osvajanje nominacije. Na preliminarnim izborima i stranačkim skupovima demokrate biraju 80% delegata, dok su preostalih 20% takozvani superdelegati – demokrate koje obavljaju javnu funkciju kao što su guverneri, senatori ili članovi Kongresa, kao i viši partijski zvaničnici.

 

Istraživanje koje je Njujork tajms sproveo među superdelegatima pokazalo je da je većina još uvek neodlučna po pitanju kom kandidatu će dati svoj glas, i pored konstantnog pritiska izbornih štabova oba kandidata. Dok superdelegati drže karte otvorene, oni koji su se izjasnili blagu prednost daju Obami, kao kandidatu koji predstavlja demokratski izbor s obzirom da je pobedio u više država i osvojio veći procenat ukupnih glasova i delegata. Prema istraživanju, Obama je do sada obezbedio 54 superdelegata, a Klintonova 31.

 

Istraživanje je sprovedeno u vreme rastuće netrepeljivosti između Klintonove i Obame. Klintonova uporno ponavlja da Obama nema dovoljno spoljnopolitičkog iskustva da se suprostavi senatoru Džonu Mekejnu, izvesnom kandidatu Republikanaca. Neki superdelegati smatraju da bi oštra retorika kandidata mogla da šteti kandidatu demokrata na izborima u jesen, pa se zato zalažu za bržu odluku o pobedniku preliminarnih izbora u partiji.

 

Kran usmrtio četvoro ljudi na Menhetnu

Njujork tajms na na današnjoj naslovnoj strani prenosi i izveštaj o nesvakidašnjoj nesreći na Menhetnu, u kojoj su poginula četiri građevinska radnika a desetak ljudi je povređeno kada je kran pao na jednu zgradu. Materijalna šteta je velika. Zvaničnici Njujorka su ovu nesreću nazvali jednom od najgorih koje su pogodile ovaj grad.

 

 

 

Kran je popustio tokom redovnog postupka povećanja njegove visine, a snaga njegovog udara je bila tolika da je prosto prepolovio višespratnicu na koju je pao. Stanovnici ovog kraja izjavili su da su mesecima bili zabrinuti zbog mogućnosti pada krana koji je svake nedelje rastao sve više u vazduh, do visine od 20 spratova.

 

Nejasni su uzroci koji su doveli do nesreće na sunčan dan bez vetra. Postoji verzija prema kojoj je komad čelika otpao i smrskao jednu od greda koje su držale kran na mestu. Izvođači radova su imali dozvolu grada da podignu kran na veću visinu a navodi se da je dan ranije i inspekcija proverila stanje na terenu.

 

Tibet: broj žrtava protesta dostigao 100

Vašington post prenosi slike iz Lase, glavnog grada Tibeta, u subotu ujutro: izgorela, prevrnuta kola razbacana po ulici, polupani izlozi prodavnica, zgrade u plamenu. Roba iz prodavnica je paljena po ulicama. Demolirane su praktično sve prodavnice koje su u vlasništvu Kineza, dok su one u vlasništvu Tibetanaca ostale netaknute.

 

 

To su sve jasni znaci besa Tibetanaca i odmazde Kine. Svedoci tvrde da je kineska vojska zamenila policiju na ulicama Lase. Tenkovi i armirana vozila, povremeno ispuštajući suzavac, jure ulicama.

 

Iako je kineska vlada uložila značajne sume u Tibet, izgradivši, između ostalog, novu infrastukturu i železnicu koja povezuje Lasu sa Pekingom, Tibetanci tvrde da su profitirali samo etnički Kinezi. Ova kineska provincija je ostvarila ekonomski rast od 13% prošle godine, što je više nego u samoj Kini.

 

Protesti na Tibetu su počeli u ponedeljak, 10. marta, na 49. godišnjicu ustanka Tibetanaca u toj kineskoj provinciji na Himalajima. Neredi su izbili posle odluke budističkih sveštenika da započnu štrajk glađu i pokušaja dvojice među njima da izvrše samoubistvo. Prema rečima očevidaca, sveštenici su zapalili policijske automobile pošto je policija pokušala da prekine protest nedaleko od jednog hrama u Lasi. Kinesko stanovništvo i turisti su se sklonili sa ulica, a aerodrom u Lasi je bio zatvoren za dolazne letove.

 

Vašington post se pita da li bi Tibet mogao postati novi Tjenanmen, gde je na stotine studenata poginulo u surovo potisnutom protestu? Vlada Kine sada mora da opreznije postupa kada je u pitanju upotreba sile, posebno uzevši u obzir činjenicu da se u ovoj zemlji na leto održavaju Olimpijske igre. Kineski političari su upozorili da ovu manifestaciju ne treba politizovati. Delimično bojkotovane Olimpijske igre bi predstavljale nacionalno poniženje za zemlju koja je uložila ogromna sredstva da se predstavi kao što bolji domaćin, smatra Vašington post.

Vrh strane