Ako ste već na proputovanju ka Crnoj Gori, ili ste samo zainteresovani za okolinu Zlatara, a odmarate se na ovoj planini, nemojte da propustite da se prethodno obavestite o tome šta sve u ovom kraju može da se vidi. Jer, za nazive nekih od sela saznaćete samo preko putokaza, a samo ime vam ništa neće značiti. Seljaci će se čuditi što vas to uopšte zanima, a da biste našli kancelariju turističke organizacije potrebna je upornost i puno vremena, koje niste došli na to da protraćite.

 

Na putu ka Čemernici

Podno Zlatara, prema Čemernici, nalazi se ne tako reklamirano, a vrlo autentično etno selo Štitkovo koje odmah upišite u svoj plan putovanja. Ako se krećete iz pravca Beograda, proći ćete Kokin brod i desetak kilometara kasnije stižete na ulaz u Novu Varoš. Obratite pažnju čim put prestane da vijuga i počne da se penje – blizu ste. Odmah sa leve strane u varoškom naselju Branoševac, pre nego što uđete u Novu Varoš, dočekaće vas znak sa mnogo imena poput Božetića, Štitkova, crkve Dubnice... Skrenete levo i dalje samo ostavite da vas put ponese. Put jeste uzak, ali je asfaltiran, a sa obe strane protežu se prelepe leje četinara, karakterističnih za ovaj kraj.

 

Kuća u Štitkovu

 

Iako na putokazu piše da je Štitkovo na oko 20 kilometara od Nove Varoši, kilometraža u autu će pokazati drugačije, odnosno bar deset više. Ali, zato na putu do ovog sela, koji se uzdiže, spušta i uvija, tačno se primećuje da ne prolazi puno turista, niti bilo kakvih putnika namernika. Ušuškan putić daleko od one vreve koja vas prati do skretanja za Štitkovo.

 

Prvi prizor koji oduzima dah je brana na Uvačkom jezeru iznad koje se uzdižu obronci planine. Nije problem stati negde pored puta da možete da se divite prirodi. Ako visoko iznad glave vidite ogromne ptice koje zloslutno kruže, znajte da je to jedan od bisera ovog kraja – lešinar, beloglavi sup čije stanište se nalazi upravo ovde. Ali, preporuka ovog putnika je da se tu ne zadržavate mnogo i da tri jezera iz ovog kraja, kao i prirodni rezervat pomenute ptice, ostavite za neki drugi put, kad budete imali više vremena. Jer, za to vredi odvojiti bar jedan dan. No, o tome u nekom od sledećih putopisa...

 

Manastir Dubnica

Na otprilike dvadesetom kilometru od Nove Varoši, nalazi se selo Božetići, poznato u kraju po "Zlatarskoj sirijadi" i "Danima Zlatara" koje se održavaju u avgustu svake godine. Ne može da se promaši, jer se odmah pored puta nalazi manastir Dubnica, koji je obnovljen pre oko tri godine. Manastir pripada Mileševskoj eparhiji a podigao ga je patrijath srpski Gavrilo Rajić-Rašković. Ovaj patrijarh je rođen u Štitkovu, u poznatoj porodici Raškovića koja je u tursko vreme uživala plemićke povlastice i čiji su prvaci pasali sablje. Na crkvenim saborima koje je vodio, učestvovao je i njegov savremenik sveti Vasilije Ostroški.

 

Božetići se uzdižu na hiljadu metara nad morem, na prostoru između Zlatara i Javora, a čini ga još šest naselja: Debelja, Gornje Trudovo, Štitkovo, Tisovica, Bukovik i Ljepojevići, gde nema više od 700 domova.

 

 Crkva, Dubnica

 

Osim Dubnice, selo nema naročitih atrakcija. Ali, još samo deset kilometara dalje, nakon što prođete kroz još jedno selo, čije ime teško da ćete saznati osim ako ne pitate meštane, bližite se Štitkovu. Kada je ovaj putnik tuda prolazio, put se još radio, pa je bio posut rizlom, a na sve strane su bili radnici na bagerima.

 

Dalje više nam putokaza. Nakon što smo pitali ljubaznu staricu kuda da idemo, s obzirom na malu raskrsnicu koja se ukazivala, bakica koja je šetala i heklala reče da samo "tu odmah" treba da "zavijemo". "Mislite da skrenemo desno na raskrsnici?", pitasmo, ali nam se starica zbunila. "Ma tu, zavijete", promucala je. Pošto nismo imali gde da "zavijemo" osim desno, to i učinismo. E, tu je rizla na putu bila prilično nezgodna, jer se auto više klizao nizbrdo nego što su mu se okretali točkovi. Ali, nadamo se da je put do sada gotov, pa će biti pravo uživanje da se vozite stazom koja se spušta, a sa obe strane se ukazuju obližnja selca na obroncima brda.

 

Put za Štitkovo "zavija" još jednom desno, a onda mogu da se vide i lepi, crni ili beli konji na proplancima. Ova deonica nije mnogo dugačka, asfaltirana je i prilično prijatna. Tek, iza jedne krivine, ukazaće vam se crkvica iza koje izgleda da više ne možete kolima i da hoćete. E, pa, konačno, dobro došli i u Štitkovo!

 

 

Štitkovo

 

Majstori za "štitove"

Selo je smešteno u uskoj dolini štitastog oblika, koju stvara reka Tisovica i njen izvor Vrelo koje je sa tri strane okruženo brdima. Vrelo izvire iz zasad nedovoljno istražene pećine, kanala koji se pruža čitav kilometar u dužinu. Središnji položaj sela zauzima crkva Svete Trojice, koja vam je prva upala u oči, i datira iz 1867. godine. Selo je interesantno i po tome što su u njemu ili živeli ili stolovali čuveni knezovi Raškovići. Smatra se da je patrijarh Gavrilo i podigao crkvu.

 

S leve strane crkve, nalazi se škola sagrađena 1887 godine. Sve sačuvane kuće, po čemu je Štitkovo najpoznatije, tipično su starovlaške i potiču s kraja 19. veka, o čemu svedoči i upisana godina gradnje na kućama. Najstarija je u centru sela i građena je 1882. godine. Zavod za zaštitu spomenika kulture iz Kraljeva je ovu jedinstvenu etno oazu stavio pod zaštitu države.

 

 

 

Štitkovo je potpuno zamrznuto u vremenu. Kuće, sušare za meso, štale, pomoćni objekti upravo onakvi kakvi su bili i pre 200 godina. Selo je osnovano još početkom 13. veka, a prema legendi, ime je dobilo po "štitovima" jer se u centru nalazila "fabrika" za proizvodnju oružja-štitova. Postoje indicije da je Štitkovo bio gradić još u doba Nemanjića. Legenda kaže da su se u radionicama kovali upravo štitovu za njihovu vojsku.

 

Kuće-brvnare su pravljene od balvana, dugih 12 metara, koji nisu strugani, već tesani sekirom i ima ih petnaestak. Pošto ljudi u njima žive i danas, morali su da ih pokriju crepom i limom, tako da nisu sačuvani drveni krovovi. Štitkovo je specijalno autentično, kako su nam rekli meštani, upravo zato što je i dalje naseljeno. Nije samo uređeni prostor muzejskog karaktera.

 

Smatra se, takođe, da je selo bilo centar Starog Rasa, jer se za teritoriju oko Nove Varoši zna da je pripadala tom području. Ako se uzmu u obzir načini odbrane u to vreme, pričaju meštani, logično je da je Štitkovo sa ovakvim položajem bilo uzeto za centar. Danas je teško razumeti zašto je tamo uopšte pravljeno naselje, ako se uzme u obzir da mu nije lako prići gotovo ni sa jedne strane.

 

Pre Drugog svetskog rata, Štitkovo je imalo biblioteku sa pet-šest hiljada knjiga, a danas se broj stanovnika sveo na oko 200 duša, tako da i škola ima tek sedam-osam učenika.

 

Prilično pusto, selo je pomalo sablasno. Na samom kraju puta, kao na kraju sveta, više nemate kud, osim da odete odakle ste i došli. Mir, tišina... Međutim, u momentu kad smo nameštali fotoaparat i oduševljeno rešili da jednu od brvnara slikamo spreda, iz nje je izašla devojčica noseći sendvič. Bude vam malo neprijatno da se prema ovim zaštićenim prastarim kućicama odnosite kao prema eksponatima za fotografisanje, kad u njima i dalje žive ljudi. Ali, svi će vas pozdraviti, pomoći će vam ako treba. Voda na česmi ispred crkve je odlična, hladna i sveža, baš ono što vam treba pre nego što krenete dalje na put. Jer, iako navodno postoji neka kafana za okrepljenje, mi je ne videsmo. Osim ako u tu svrhu nije postavljen dugačak objekat koji najviše liči na kiosk ali, svejedno, nije radio a nije delovalo ni da bilo čega ima na rafovima.

 

Na Veljinom putu za Trudovo

I dok meštani nastavljaju da vode svoj svakodnevni život u dvestogodišnjim kućama, krenuli smo dalje, odnosno nazad, jedinim putem iz sela. Na dva-tri kilometra se stidljivo ukazao putokaz u sred livade - desno za Trudovo. Zašto se vraćati istim putem kojim jedva nekako dođosmo, pomislimo mi, a neko nam je već pomenuo da preko Trudova može da se izađe u civilizaciju (koja ovde treba da znači dobar, asfaltiran put). Naravno, toplo preporučujemo, uz puno strpljenja, vožnju od 10-20 kilometara na sat.

 

Na putu za Trudovo 

 

Skrenusmo desno, pa šta bude, negde mora da se izađe ovim vijugavim putićima. Ovakav trend se nastavio idućih petnaestak kilometara! Makadam, posut crvenom zemljom, vrlo nezgodno za vožnju, sa puno rupa, oštrog kamenja. Gde na svim tim kilometrima počinje Trudovo, a gde se završava, to je skroz nejasno, jer su kuće raštrkane, po nekoliko na svakih par kilometara. Nigde sela na kakvo smo navikli! Prisećamo se da smo negde pročitali da je krajem devedesetih zatvorena škola, jer ima sve manje ljudi. Čak 60 ognjišta je tada ugašeno, a na obroncima je ostalo tek stotinak žitelja u poznim godinama.

 

Poneki put ćete morati da se mimoilazite sa raznoraznim "radilicama", mašinama kojima, nažalost, ne znamo nazive, i ljubaznim seljacima. Pošto se već krećete deset na sat, nije teško popričati malo s ljudima, pitati za pravac, mada nemate kud – pratite crveni putić.

 

Na jednom delu nam rekoše da kod spomenika skrenemo levo – čiji spomenik, čemu, to se ne zna, ali je lako, kažu, "ne može da se promaši". Prvi spomenik ukazao se kraj puta, pored seoske kuće, podignut meštaninu sela. Levo – ovde - ne skrećite! Nažalost, mi jesmo. Put vas povede u podnožje neke šume, a otisci guma dalje pokazuju kuda su prošli, verovatno, traktori – gore u brda, desno duboko u šumu - dok samog puta ni od korova. Sve što smo mogli je da se vratimo nazad, zasmetamo brojnoj porodici koja je sela da ruča, prekinemo ih u po' zalogaja da bi nam rekli da "nije to taj spomenik, ima još jedan".

 

Onda crveni putić vodi samim vrhom obronaka planine (više ne znamo da li je u pitanju Čemernica ili i dalje Zlatar, ili možda Javor?). Pošto ćete se voziti ovako visoko, pogled je prelep, ukazuju vam se brdašca, tek poneka kućica na vrhu proplanka. Crveni putić skreće u više navrata, ali u dvorišta, tako da se treba samo držati onoga što liči na "glavni" deo.

 

I zaista spomenik! Podignut borcima Drugog svetskog rata. U pravu su bili seljaci da ne može da promaši, jer u okolini nema ničega sem polja. Dakle, ovde - levo.

 

      

 

Kad se spustite u podnožje (neke već) planine, ponovo mala raskrsnica, potočić, a onda opet uspinjanje, jer idete desno-gore da ne biste, kako rekoše, "završili u dolini". Opet makadam, po neka serpentina dok ne dostignete određenu visinu, "pucanje" u ušima, i – kuća na vrh brda. Mimoiđemo se sa konjanikom koji nam potvrdi da smo blizu i da izlazimo na put Jasenovo - Kokin brod, samo ako nastavimo crvenim putem. Ima li mu kraja... Konačno, pošto su nam se svi organi istumbali od truckanja, kočenja, upadanja u blatnjave barice i pošto su sva stakla na kolima bila crvenkasta, izbismo na alfalt! Ispred nas znak - "Veljovo Trudovo", koji pokazuje baš na pravac kojim smo došli.

 

Beše li to Veljovo Trudovo kojim smo prošli i koji deo tačno? No, objasniše nam jedni da je ministar Velimir Ilić poreklom iz ovog sela pa se tako zove od kada je zemljak "uspeo u životu", dok nam drugi rekoše da je to način da se "našem Velji zahvalimo što je izgradio puteve u kraju koji su svi zaboravili". Puteve? Onih poslednjih 15 kilometara crvenog makadama? No, nemadosmo vremena da se ovome posvetimo, jer nam se na samo nekoliko metara smešio fin, uredan, u komadu, bez rupa, sivi, sjajni asfalt! Automobil je kašljucnuo, živnuo i mi poletesmo!

 

Put na koji se izlazi zapravo vodi od sela Jasenova i ide preko brane na Zlatarskom jezeru (ne Uvačkom, preko kojeg smo prešli na početku), ulazeći u Kokin brod. Dakle, napravili smo krug i izašli na isto mesto na Kokinom brodu. Jeste u serpentinama, ali je vrlo prijatan, oivičen borovima i na nekoliko mesta se pruža prelep pogled na jezero. A kad se spustite do Broda, tu već ima prodavnica, pumpi (od kojih jedna doduše radi do 15 sati, i to samo radnim danima) i kafanica za okrepljenje. Treba proterati svu prašinu koje smo se nagutali na putu kroz čuveno Veljovo Trudovo.

 

Ovakvo iskustvo se, ipak, pamti i prepričava. Priroda koja vas usput "napada" sa svih strana, jer najvećim delom imate utisak da ste jedini živi stvor u okolnih nekoliko kilometara, sigurno će vas ostaviti bez daha. Doduše, bez daha ostajete delom i zbog toga što vam se čini da ste sigurno negde pogrešno skrenuli i da ćete se naći izgubljeni u nekoj zabiti (a ne dao bog da padne mrak pre nego što se spasite, jer svetala nikakvih nema ni u naznakama). Ali, to što se nalazite na ovakvom mestu, koje je potpuno prirodno, autentično, vredno je svakog pregaženog kamena i svake rupe u koju ste upali!

 

Kako stići?

Najbolje je doći kolima, jer za oko 800 dinara autobuske karte u jednom pravcu može da se dođe iz Beograda za Novu Varoš, a onda odatle lokalnim autobusom, koji ide tri puta dnevno (u 7, 13 i 14.45 sati) do Božetića za oko 70 dinara. Ali, za dalje ne postoji ni lokalna linija. Ako ste rešeni da prođete čitav put od Božetića do Štitkova, pa preko Trudova do Kokinog broda, možete jedino automobilom ili peške, s tim što treba imati u vidu da se radi o desetinama kilometara, koje je verovatno udobnije preći peške nego autom, ali ipak nije preporučljivo za one bez planinarske kondicije.

 

Meštani vole da popričaju

Kad se pređe brana, posle Nove Varoši, na putu za Štitkovo, put se uzdiže i odatle je najbolje slikati prizor pred sobom. Doduše, obratite pažnju na "ostatke" hrane beloglavog supa, kome ljudi koji o njima brinu bacaju uginulu stoku. Nije baš prijatno preskakati oglodani kostur krave dok pokušavate da pronađete najbolji kadar za fotografiju.

 

Na putu dalje, ne treba se ustručavati da pitate ponekog prolaznika, i to u više navrata, jer je pomalo nejasno na koju stranu treba ići. Naići ćete na put za Ivanjicu, na primer, koji će biti pravi put samo za jedan deo rute. Posle otprilike prvih deset kilometara otkako ste se isključili sa magistrale, ponovo putokaz, ali na njemu ima svih mogućih mesta iz okoline, osim Štitkova! Obavezno je informisati se koja su sela u okolini ili pitati nekoga, tek da bi se prepoznao pravac, za početak. Kod male raskrsnice i ovog plavog putkaza, za Štitkovo se skreće levo, a onda put prati puste obronke, bogate zelenilom. Povremeno se ukaže stoka na poljima. S vremena na vreme, ukazaće se i krdo krava na samom putu i neki prijatni čikica sa štapom u ruci, koji će biti više nego raspoložen da vam pomogne. Ali, spremite se da kome god da se obratite, meštani očekuju da "po koju" razmenite. Najčešće pitaju čiji ste i odakle dolazite, požele vam srećan put i "svu sreću" i uvek im je drago da proćaskaju s nekim, naročito s obzirom na to da tuda vrlo retko prolazi neko ko nije iz okolnih sela.

Vrh strane