Kada je polovinom šesnaestog veka, Ivan Grozni osvojio tatarsko hanstvo, kaže legenda, sve blago bogatog kana bačeno je u jezero Kaban da ne bi dopalo u ruke osvajaču. To veoma dugačko i usko jezero danas se nalazi u samom centru Kazanja, glavnog grada ruske republike Tatarstan, i u svojoj prelepoj tirkiznoj vodi krije mnoge tajne. U legendu o skrivenom blagu poverovali su mnogi, pa je jedna evropska firma nudila da besplatno očisti dno jezera pod uslovom da sve što tamo nađe može da odnese sa sobom. Kazanjci se nisu složili – oni veruju u legendu i kao pre mnogo vekova, ni danas ne žele da njihovo bogatstvo pripadne strancima.

U Tatarstanu zima traje punih šest meseci. Da je danas u punom jeku uverili smo se lično kada smo umesto u Kazanj, zbog meteoroloških uslova morali da sletimo u 250 kilometara udaljeni Nižnjekamsk, industrijski centar republike u kome se proizvode čuveni kamioni KAMAZ. Aerodrom je i tu, kad smo ipak uspeli da sletimo, bio zaleđen kao staklo. U gradu je bila temeperatura -4, ali je zbog ledenog vetra utisak bio kao da je bar minus dvadeset. To ni najmanje ne smeta ovoj ruskoj republici na raskršću puteva koji povezuju istok i zapad, sever i jug zemlje, da bude jedna od ekonomski najrazvijenijih teritorija Rusije. Prema oceni federalnih organa, Republika je po opštem rejtingu ekonomskog razvoja druga u zemlji (posle Moskve) a po socijalno ekonomskom - treća (posle Moskve i Sankt Peterburga). Smeštena je na ušću dveju velikih reka Volge i Kame, na Istočnoevropskoj ravnici, 797 kilometara istočno od Moskve. Veoma je bogata naftom a više od 16 procenata teritorije pokriveno je šumama. Lokalna fauna predstavljena je sa 430 vrsta kičmenjaka i stotinama oblika beskičmenjaka. Klima je umereno kontinentalna, srednja temperatura zimi je -14, a leti + 19 stepeni.

Tatarstan daje oko sedam posto ruske proizvodnje nafte (oko 30 miliona tona) i zahvaljujući tome, ima veoma razvijenu hemijsku industriju – proizvodi kaučuk, gumu, polietilene, i druge naftne prerađevine. Ima velike fabrike mašina – aviona, helikoptera, avionskih motora, teških kamiona (52 posto ukupne ruske proizvodnje kamiona otpada na KAMAZ), kompresora... Agroindustrijski kompleks je takođe veoma razvijen i po tome je na trećem mestu u ruskoj federaciji.

Republika ima poseban status u federaciji, prosto rečeno, to je “država u državi” koja ima mnogo veću samostalnost u odlučivanju od ostalih. Zato je i uspela da izbegne sudbinu drugih kada se raspadao SSSR. Autoritativni predsednik Šamijev koji je i danas na čelu države, nije dozvolio pljačkašku privatizaciju. Sve velike firme ostale su u vlasništvu države, a privatni biznis ni danas ne prelazi više od 20 posto tatarske ekonomije. Zato gradovi u Tatarstanu ni najmanje ne liče na gradove ruske provincije. Grade se nove zgrade, a stare se redovno obnavljaju i renoviraju. Čak ni čuvene petospratnice garđene za vreme Hruščova (“hruščovke”) sa rokom trajanja od 20 godina nisu za rušenje (što se inače radi u drugim gradovima) – sve su obnovljene i ni malo se ne razlikuju od novih.

Stanovništvo Tatarstana je mešovito – ima oko 52 procenta Tatara koji su muslimanske vere, 38 procenata Rusa i još 103 mala naroda od kojih su najveći Čuvaši, Udmurti, Ukrajinci, Mordovi, Marijci i Baškirci.

Tokom svoje mnogovekovne istorije Tatarstan je nakupio bogato iskustvo zajedničkog živoda različitih naroda i religija. Velika pažnja posvećuje se poštovanju međuetničkog i međukonfesionalnog mira i saradnje. Zato je nedavno od Ujedinjenih nacija dobio priznanje za tolerantnost. A to, između ostalog, podrazumeva i veoma oprezno tumačenje istorije. Iako su tatarska plemena svojevremeno često napadala i osvajala Rusiju, iako je čuvena Kulikovska bitka vođena upravo između Tatara i Rusa, o tome se nerado govori. Naprotiv, istoričari dokazuju da se reč “Tatarin” danas koristi u sasvim drugom značenju nego ranije – ona danas predstavlja predstavnika tjurskih naroda, a Tatari Džingis kana odavno više ne postoje.

Bilo kako bilo, Tatari i Rusi, kao i ostali narodi u Tatarstanu, žive u ljubavi i slozi koju svedoče i brojni istorijski spomenici u zemlji. Jedan od njih nalazi se ispred Blagoveštenske crkve i zove se “Spomenik graditelju Kazanjskog kremlja”. Dva muškarca – jedan slovenskog a drugi istočnog tipa, zajedno drže svitak s crtežima jedne kule. Ideja je jasna - jedinstvo dva naroda.

Kazanjski Kremlj sagrađen je u 16. veku na teritoriji od 12 hektara, po naređenju Ivana Groznog koji je tako želeo da zaštiti istočne granice Rusije. U njemu je mnogo zanimljivih građevina ali posebnu pažnju privlači kriva kula Sujumbike koju ovde nazivaju “padajućom”. Nagnuta je puna dva metra i sagrađena pored muslimanskog groblja na kome su sahranjeni kanovi, šeici i drugi ugledni ljudi hanstva. Zato je to za muslimane sveto mesto. Po legendi, lepotica Sujumbike, kanova žena, dopala se Ivanu Groznom i on je naredio da pođe s njim u Moskvu. Sujumbike je rekla da će poći ako on za jednu noć sagradi kulu na sedam spratova. Uveče je otišla na spavanje zadovoljna što je čudnom prosiocu postavila nemoguć zadatak. Kad se ujutru probudila, sa prozora je videla novu sedmospratnicu. Zatražila je dozvolu da se popne na kulu kako bi se oprostila s narodom i – skočila s vrha. Ipak, nije nastradala već se pretvorila u belog labuda i odletela.

Kazanj je jedan od najlepših i najstarijih gradova Rusije. U njemu se na čudesan način slažu savremeni soliteri koji postoje u svakom megapolisu i drevne arhitektonske celine koje su potvrda dugog postojanja prestonice Tatarstana. Da žive u gradu starom hiljadu godina Kazanjci su saznali tek nedavno – za vreme restauriranja stare tvrđave, koja se ovde kao i u mnogim ruskim gardovima zove Kremlj, pronađeni su novčići. Da su toliko stari dokazale su brojne ekspertize u Tatarstanu, Rusiji i u inostranstvu.

Obilazeći grad imali smo prilike da uživamo u dvema prekrasnim crkvama Petropavlovskoj i Blagoveštenskoj. Prva je sagrađena u stilu moskovskog baroka i sagradili su je majstori koje je poslao Petar Veliki. Drugu smo ugledali u sumrak, kad smo klizavom, zaleđenom ulicom prilazili Kazanjskom Kremlju. Njene plave kupole posute zvezdama kao da se takmiče u lepoti sa minaretima iste boje džamije Kul Šarif. Crkva je sagrađena u 16 veku, i sva oslikana, ali su od starih freski sačuvane samo dve – Sveta trojica i Kazanjska bogorodica, visoko ispod kupole crkve.

Kazanj čuva još mnogo legedi i tajni kojima se njegovi žitelji ponose, ali žive sasvim savremeni život. Republika, ali i federacija, ulažu ogroman novac u održavanje kulturnih spomenika i organizovanje kulturnih manifestacija, kao i očuvanje tradicije svih naroda koji tu žive. Za vreme proslave hiljadugodišnjice Kazanja, hiljade stanovnika republike i gostiju iz zemlje i insotranstva bili su svedoci svečanog otvaranja džamije Kul-Šarif i Blagoveštenske crkve kao simbola zajedničkog života dve glavne religije republike – muslimanske i hrišćanske.

Danas republika ima 13 pozorišta, Filharmoniju, Simfonijski orkestar, Državni orkestar instrumenata, Kazanjski državni cirkus - jedan od najboljih u svetu. Tu je i najstariji univerzitet u Rusiji – Kazanjski državni univerzitet, brojne kulturne institucije svih naroda koji tu žive, razna udruženja... Muzejska mreža Tatarstana broji 97 muzeja, a njihov ukupan fond čini 1.144.086 jedinica.

S Tatarstanom su povezane sudbine mnogih slavnih ljudi ruske kulture: Fjodora Šaljapina, Lava Tolstoja, Maksima Gorkog, Marine Cvetajeve... Klasik tatarske poezije Gabdula Tukaj, pesnik Musa Džalil, kompozitor Fardi Jarulin i mnogi drugi proneli su slavu tatarske kulture po celom svetu.