Činjenica je da će svaki putnik rado stati da protegne noge i popije kafu na putu do svog krajnjeg odredišta, a zašto to onda ne bi učinio samo nekoliko kilometara od magistrale, umesto da se drži tipskih, bučnih kafana na samom putu? Jer, čim skrenete sa glavnog puta, otkrivaju se lepote ove male zemlje, koje su nam, nažalost i potpuno neverovatno, skoro sasvim nepoznate.

 

Zamislite kafu uz ratluk u prelepoj etno avliji prepunoj cveća svih boja ili nezaboravan ulazak u utrobu Zemlje, koji ćete zaliti domaćim vinom i začiniti pastrmkom na žaru iz obližnjeg ribnjaka…

 

 

Upravo ovu poslasticu za sva čula možete da nađete na potezu između Požege i Užica, koja ostaje sasvim skrivena za sve putnike koji se isključivo drže magistrale, a idu iz Beograda za Zlatibor ili crnogorsko primorje i obrnuto. Nećete izgubiti puno vremena, a sigurno se nećete pokajati. U pitanju su etno-park “Terzića avlija” u selu Zlakusa i Potpećka pećina.

 

 

Etno park “Terzića avlija”

Kako god da putujete, iznenadiće vas samo selo kada jednom stignete među zbijene kućice nedaleko od reke Đetinje, putem kojim jedva da mogu dva automobila da se mimoiđu. Na samom ulazu u selo Zlakusu, sa desne strane ćete primetiti plavi mostić. Upamtite ga, jer tu treba kasnije skrenuti kad krenete prema Potpećkoj pećini. Kad ste već ušli u selo, nije teško pronaći Etno park “Terzića avliju”, zbog kojeg ste i došli dovde, jer će vas već posle prvih 500 metara dočekati vidljivi putokaz. Od ove drvene table, već ste na sto metara od Avlije, koja ispred samog ulaza ima rezervisan prostor za parkiranje, gde, doduše, mogu da stanu svega tri ili četiri auta. Ali, ovde, nažalost ili na vašu sreću, nikada nije gužva, osim ako ne uletite u termin nekoj organizovanoj grupi koja je došla u obilazak, što se retko dešava.

 

 

“Terzića avlija” uređena je kao nekadašnje tipično seosko dvorište. Ukoliko želite da obiđete dve stare srpske kuće, od kojih je jedna stara sto godina i građena od nepečene cigle, sa krovom na četiri vode, pokrivenim starim biber crepom, na ulazu treba platiti sto dinara. Ulaznice su urađene tako da ih možete koristiti kao markere za knjige, što može da bude lepa i korisna uspomena. Ukoliko biste samo da uživate u šarelinu ove srpske avlije, da popijete kafu iz glinenih šoljica uz obavezan ratluk, ulaz se ne plaća.

 

Ovo odmorište ne nudi hranu, osim ako niste namereni da u Zlakusi ostanete neku noć, što je onda stvar dogovora. Ali, ako ste u prolazu, na to treba da se pripremite ako ste želeli da sednete na ručak. To ostavite za prostor podno pećine, naročito ako ste ljubitelj ribe. Što se tiče cena, ni malo se ne razlikuju od onih u drugim kafanama iz ovog kraja, iako se ambijent ne može porediti. Kuvana srpska kafa košta tek četrdesetak dinara. Obratite pažnju na detalje kao što su cvetni aranžmani u starim kolicima, stolovi i strehe od brezinog drveta, saksije koje vise s prozora kuća.

 

Preporuka ovog putnika vam je da ipak uđete u kuće u Avliji. Jer, u jednoj se odvijao svakodnevni porodični život, a druga je bila gostinska kuća u kojoj su se primali i posluživali gosti za slavu. Pred početak i za vreme Drugog svetskog rata, gostinska kuća je radila kao jedna od prvih seoskih škola. Starija kuća je adaptirana u trosobni apartman sa elementima etno stila, a bivša škola danas radi kao muzej. U jednoj prostoriji je postavljena etno soba, a druga, sa vitrinama za izlaganje, predstavlja bogatu zbirku etno parka – narodne nošnje, antikvarne srpske knjige, stare razglednice zlatiborskog okruga, srpske marke i novac… Za istu ulaznicu, možete da obiđete i kolibu u kojoj su izložene stare školske klupe “skamije”, dnevnici, velika drvena računaljka i drugo.

 

 

U dvorištu, kojim možete da prošetate bez obzira na to da li ste zainteresovani za izložbeni deo ili ne, nalazi se još i stari mlekar, šupa, salaš, kao i bunar dubok 12 metara sa hladnom bukovom vodom. Bunar je podignut u znak sećanja na Gvozdena i Milisava Terzića (strica i sinovca), koji su iz ovog dvorišta odvedeni, posle borbe na Gradini, i streljani, a potom su ih Nemci obesili sa grupom drugih meštana na ulasku u selo. Na tom mestu i danas postoji spomenik u obliku drvenih vešala na početku sela. Takođe, u Avliji se nalazi i veštački potok sa jezercima u dužini od petnaestak metara, kao i puno mesta za sedenje, a sve u neizbežnom etno stilu.

 

Zaštitni znak dvorišta je srpski vojnik, u uniformi iz perioda balkanskih ratova i srpskim opancima, koji je napravljen iz stabla jasenovog drveta, i to u prirodnoj veličini prema liku Gvozdena Terzića. Isti umetnik, Miladin Lekić, uradio je i zlakuskog grnčara, po čemu je selo poznato. Jer, karakteristika zlakuške grnčarije je ta što se ovde radi o tehnici staroj više od četiri veka na sporom, ručnom kolu i pečenjem na otvorenoj vatri, što je jedinstven slučaj na širim balkanskim prostorima.

 

Kad doći?

“Terzića avliju” je podigao i obnovio praunuk Gvozdena Terzića, unuk njegovog sinovca Milovana. Otvorena je za posete od 2005. godine svakog dana od 10 do 20 sati u periodu od 1. aprila do 30. maja i od 1. do 31. oktobra, a od osam do 22 sata preko leta, od 1. juna do 30. septembra. Etno park može da se poseti i van ovih termina, ali bi za to trebalo da se najavite. Uostalom, ako je verovati putniku koji piše ove redove na reč, Avlija je najlepša upravo u terminima kada je otvorena za posete, jer tada raznorazno cveće u svim onim zanosnim bojama prosto oduzima dah.

 

Neka vam još jedan detalj bude u glavi dok se budete sladili ratlukom i domaćom rakijom, selo Zlakusa je, kaže legenda, dobilo ime još u vreme vladavine Turaka. Pošto je u okolini prevashodno ravničarski deo, koji se blago spušta sa obližnjeg brda, ovo je bilo pogodno mesto gde su uskoci napadali turske karavane. Zbog položaja koji je bilo teško braniti, Turci su ovu padinu nazvali - “zla kosa”.

 

 

Potpećka pećina

Vreme je da se krene dalje, ako želite da vidite još po nešto što karakteriše ovaj kraj, a pretpostavlja se da su vam i stomaci “proradili”. Elem, sećate se onog plavog mostića na koji u povratku izbijate posle prvih par stotina metara od “Terzića avlije”? Dakle, levo preko mostića prolazite pored malobrojnih srpskih kuća, da biste se našli na još jednom putu koji opasuju kukuruzi sa obe strane. Ako niste kolima, ovaj deo ćete morati da pređete peške, jer će biti gubljenje vremena da čekate lokalni autobus. Doduše, radi se tek o kilometar-dva dok sa leve strane ne vidite put koji se odvaja, a na samom račvanju stoji putokaz za Potpećku pećinu.

 

U kraćoj deonici, ovaj put je prilično vijugav i strm. Obratite pažnju na automobile iz suprotnog smera, jer će biti potrebno da “sarađujete” da biste se mimoišli. Nakon što pređete mali most, na livadi ispred vas možete da ostavite kola. Srećom, nema puno posetilaca koji dolaze u isto vreme, tako da parking neće biti problem. Sa leve strane drveni mostić i kapijica – restoran u koji ćete svratiti posle obilaska pećine, a još koji korak napred i ukazaće vam se ulaz u srce Zemlje, visok 72 metra, što ga čini najvišim otvorom u Srbiji (i šire..). Niko vas neće dočekati i uputiti vas na koju stranu da krenete, ali ćete videti stepenište sa obe strane ulaza u Potpećku pećinu. Krenite ka stepeništu s leve strane i pripremite se na strmo penjanje zbog kojeg će vam u nekoliko navrata pasti na pamet da od svega odustanete.

 

 

Naime, pećina ima dva ulaza, gornji i donji – donji je jezerskog tipa i iz njega, kada je nivo jezera povišen, ističe periodični vodeni tok koji se spaja sa još jednim tokom, čije je vrelo ispred same pećine. Zajedno čine rečicu Petnicu (pećinsku reku), koja se posle toka od dva kilometra, uliva u Đetinju u Zlakusi. Na samoj Petnici se nalazi petnaestak ribnjaka sa kalifornijskom pastrmkom i nekoliko vodenica i vodopada.

 

Kada ste se konačno popeli, naići ćete na zamandaljenu kapiju, ali ne dajte se obeshrabriti, jer je vodič verovatno unutra. Ulaz u Potpećku pećinu košta 100 dinara za odrasle i 50 za decu, a ture sa vodičem održavaju se svakih sat vremena, i to na pun sat.

 

Za turiste je istražen, osvetljen i uređen upravo gornji deo pećine u dužini od 555 metara, a do njega se stiže kružnom stazom koja ima čak 700 stepenika. U prvom delu gornje pećine nema nekih značajnih pećinskih nakita i ukrasa, ali u drugom delu (koji je odvojen blindiranim vratima da se ne bi narušavala mikroklima u dodiru sa spoljašnjom atmosferom), provlačićete se kroz čitavo bogatstvo ukrasa, od kojih se mnogi i dalje stvaraju.

 

Pripremite se na veliku razliku u temperaturi i vlagu, tako da savetujemo zatvorenu obuću i nešto za ogrnuti. Jer, srednja temperatura u pećini iznosi oko 9,5 stepeni Celzijusovih. U ovom delu se nalazi veliki broj hodnika, dvorana i sala, a Potpećka pećina se po bogatstvu pećinskog nakita svrstava u red retkih kraških pećina.

 

Nakon obilaska, koji traje oko 40 minuta, silazi se stepeništem, takođe strmim, sa druge strane. Ispred pećine nalazi se lepo uređeno dvorište i pomenuti ribnjak u nizu. U restoranu “Pećina”, sa prijatnom terasom, u koji ulazite tako što prelazite dve grede postavljene preko ribnjaka u kojem se praćakaju ribe, specijalitet je kalifornijska pastrmka na žaru. Kilogram ove ribe, uključujući i prilog, hleb, salatu, košta 1.400 dinara. Ali, možete i za male pare da dođete do daha (i ponovo se naviknete na spoljnu temperaturu), samo uz kafu i piće, pre nego što nastavite put.

 

Kako nazad?

Od Potpećke pećine ne morate da se vraćate istim putem kroz Zlakusu da biste izašli na magistralu, već čim izbijete na put kojim ste iz ovog sela došli, skrenite levo i praktično nastavite putem kojim ste iz Zlakuse i došli. Idućih dva-tri kilometara prolazite kroz selo Potpeć, mirno i ušuškano, u kojem se vidi da ima života, ali teško da ćete naići na neko čeljade, a onda put opet zavija ispod pruge i izlazite oko dva kilometra od mesta na kojem ste se prvobitno sa magistrale isključili, a prema Užicu.

Čitava avantura će vam oduzeti najviše dva-dva i po sata, a samo iskustvo ćete garantovano pamtiti. Pa, sledeći put kad se nađete na proputovanju ovim krajem, na putu od Požege ka Užicu i obrnuto, razmislite da li je bolje da ovde napravite pauzu ili da posetite neku od zadimljenih i bučnih kafana tik uz magistralu…

 

Kako stići?

Budite pažljivi kad prođete Požegu (ako putujete iz pravca Beograda) ili Užica (ako dolazite iz suprotnog smera), jer otprilike na desetak kilometara (10 od Požege i 13 od Užica) nalazi se slabo vidljiv znak za isključenje prema selu Zlakusa. Nije ga teško promašiti, naročito ako se krećete malo većom brzinom. Putokaz je omanji, napravljen od braon dasaka, ali vas vodi putem ispod pruge koja je tik pored magistrale. Lokalni put nije loš, nema rupa, a uvija se tri-četiri kilometara između polja kukuruza i rastinja dok ne završi u Zlakusi.

 

Do Zlakuse može da se stigne i lokalnim autobusom ili vozom. Ali, treba proveriti koji voz staje na malom stajalištu u Zlakusi pored magistrale, što vam, s obzirom na kašnjenja i red vožnje domaće Železnice, baš i ne preporučujemo. Pored toga, od magistrale vas onda čeka nekoliko kilometara pešačenja.

 

Radije se odlučite za autobus. Autobuska karta do Užica košta od 600 do 680 dinara iz Beograda u jednom pravcu, u zavisnosti od prevoznika, a do Požege je oko sto dinara jeftinija. Međutim, treba se pripremiti na lokalni red vožnje i malo čekanja na ovim stanicama, jer autobus za Zlakusu ide dva ili tri puta dnevno. Iz Užica do ovog sela karta, doduše, košta tek 50 dinara, ali lokalni autobus ide u 6.45h i 12.45h. Ukoliko se ispostavi da morate da sačekate neko vreme otkad ste stigli u Užice ili Požegu, a dok vam ne krene autobus za Zlakusu, nemojte piti kafu na samoj stanici. Zađite samo nekoliko ulica dalje u sam grad.

Vrh strane