Da se razumemo, jezero na koje gleda restoran u Kokinom brodu jeste prelepo, ali ne možete da uživate u njegovim čarima i nezaboravnom pogledu ako su vam svi prozori pozatvarani, a kada ih i otvorite - nikakav dašak čistog vazduha ovog kraja ne dopre do vas. Zašto onda ljudi staju da ovde popiju kafu i ručaju na putu iz Novog Sada, Beograda, Čačka za Crnu Goru - ovom putniku nije baš najjasnije. Razumljivo je ako putujete autobusom, jer većina tura na relaciji Beograd-Crna Gora pravi pauzu u Kokinom brodu u dogovoru s kafanom, ali ako idete svojim kolima – nema opravdanja. Da ne bude zabune, nemamo ništa lično protiv Kokinog broda ili tamošnjeg restorana, ali je šteta tu provesti vreme ako se uzme u obzir u čemu sve možete da uživate samo malo dalje. Jedino je problem što vam to niko neće reći.

 

Ako vam ne znači što ćete preći još dodatnih desetak kilometara, a šta je to nasrpam čitavog puta od Beograda do primorja, ako vam se usta nisu baš toliko osušila, onda ne žurite s odlukom gde da se okrepite. Jer, em možete da uživate u prelepom ambijentu, em ljudi služe domaće specijalitete karakteristične za ovaj kraj. Jer, na primer, pitu i palačinke od heljde, kojom je bogata planina Zlatar iznad Nove Varoši, još uz domaće kiselo mleko tog kvaliteta, u Kokinom brodu nećete dobiti!

 

Njiva heljde

 

Gradić u koji se nikada ne svraća

Dakle, prođite famozni Kokin brod. Krivudavom magistralom na samo 11 kilometara od Kokinog broda iz pravca Beograda naići ćete na ulaz u Novu Varoš, gradić pored kojeg se obično - samo prolazi.

 

Sama varošica, ne računajući okolna sela koja potpadaju pod istu opštinu, ima tek oko 10.000 stanovnika i poput većine malih gradova u Srbiji, nema naročite turistički razvijene atrakcije. Varoš je oduvek bila nezaobilazno odmorište karavana i mesto kroz koje se više prolazilo, nego živelo. Tako je ostalo i do danas, jer je tek jedna tačkica upisana na autokarti na putu ka Crnoj Gori, dok ga magistrala tek malo okrzne s leve strane.

 

Opština Nova Varoš

 

Ipak, kad ste već tu, skrenite desno u grad, bar se provozajte kolima kroz uske, strme uličice i obratite pažnju na saobraćajnu signalizaciju. Jer, zbog haotičnog parkinga, često ne može da se primeti recimo znak da je ta ulica, eto, baš od 18 do 20 sati zatvorena za saobraćaj a otvorena za šetače. Imajte na umu i da se posebno vijaju registracije koje nisu UE (Užice), zaustaviće vas bar da se vidi da su vas primetili.

 

Nova Varoš je udaljena od Beograda oko 270 kilometara, a od primorja u Crnoj Gori oko 250. Crkva i džamija koje ne mogu da se ne primete svedoče o životu ljudi ovog kraja kroz vekove, a koje su obeležili Kelti, Rimljani, Sloveni i Turci. Ovaj kraj nekada je bio deo Raške, a kasnije i države Nemanjića. Turci su stigli sredinom 15. veka, a upućeniji meštani pripovedaju da se stanovništvo stare Nove Varoši oduprlo najezdi Turaka iza Kosovske bitke, kada je gradić potpuno srušen i u idućoj deceniji zarastao u jele i smrče. S kraja 16. veka pominje se kao Skender-pašina Palanka, koja se drugačije zove Nova Varoš ili Jeni Kasaba, a osnovana je da obezbeđuje puteve u ovoj oblasti. U to vreme, ovde je bilo tek 28 domaćinstava, i to 18 hrišćanskih i 10 muslimanskih. Karađorđevićevi ustanici zauzeli su Novu Varoš 1809, ali su ubrzo bili potisnuti, a postoji zapis u kojem stoji "da se nije znalo koje su kuće u varoši lepše, turske ili serpske". Upravo u jednoj takvoj danas je smeštena uprava Opštine, ali i Turističke organizacije Zlatar. Ako ste mislili da se nešto naročito obavestite o atrakcijama kraja - zaboravite, jer radno vreme kancelarije TOZ je kao i u državnoj službi niz hodnik: nije da se ne zna, ali to ne znači da ćete nekog naći baš po toj "od-do" satnici.

 

U Novoj Varoši utorak je pijačni dan, tako da se tada iz svih okolnih sela sjate seljani sa domaćim povrćem, pršutama i čuvenim sirom. Izbegavajte da se krećete kolima kroz i tako mali grad, naročito ako pogodite da se tu nađete baš u utorak. I tako vam ne treba više od pola sata da peške obiđete centar uzduž i popreko. Ali, sećam se da je neko jednom napisao da u Novoj Varoši ispod Zlatara rastu najveći ljudi na svetu, a zaista je moguće da imate takvu impresiju. Jer, naročito kada je gužva, primetite koliko ima ljudi koji su viši od dva metra!

 

Ako biste na kafu, piće ili ručak, nemojte se previše zadržavati, jer, iako je prilično jeftino, kao i svuda čim se malo mrdne iz Beograda, ipak je previše urbano. A poenta i jeste da smo iz takvih sredina i pobegli na odmor, zar ne?

 

Jagnjeće pečenje i rakije svih boja i ukusa

Opštinu Nova Varoš, osim grada, čine uglavnom brda i planine, pokriveni šumama i pašnjacima, livadama. Upravo jedna takva prostire se na oko četiri kilometara levo na ulazu u grad (iz pravca Kokinog broda). Uzbrdo do Zlatara put vodi kroz leje borova, a pogled koji se pruža usput može sa retko čime da se meri. E, tu ćete napraviti pauzu!

 

 

Na putu do vrha planine, gde se nalazi centar za rehabilitaciju, poslednjih godina niču restorani i kafići. Neki potpuno u skladu sa okruženjem, u etno stilu, a neki po malo i odskaču ali zašto da i Zlatar nema po kojeg gipsanog lava ili ogradu... Ono što je naročito privlačno je što, iako nije daleko od drugarice-planine Zlatibor, Zlatar i dalje nije zatrpan turističkim kompleksima i nije čitav u betonu. Očuvana priroda, mirno, miriše borova šuma, vikendice tek proviruju iza drveća, kao da ste otišli bar sto kilometara od bilo kakve zujeće civilizacije i Nove Varoši (utorkom).

 

Dok se penjemo do prvog hotela tipičnog "socijalističkog" stila, što može odoka da se utvrdi po fasadi, nailazimo na ušuškani restorančić. Dakle, hotel "Panorama" je desno, a nekih desetak metara dalje s leve strane dočekuje nas natpis "Koliba, 1. maj". Ima mesta za parkiranje, nikada nije gužva, a restoran se bukvalno nalazi na početku šume. Ako pogledate uvis, teško da ćete videti kraj vitkim borovima i jelama. Dublje u šumi su vikendice i još se gradi prilaz za naselje koje će tek da bude atraktivno za turiste. Ali ovde se obavezno zaustavite.

 

Do pre dve godine kafana je leti imala improvizovanu terasu, dok se unutrašnjost skučene prostorije grejala pomoću furunčeta. Zadržala je brojne ukrase koje čine alatke od kovanog gvožđa i drveta koje su se nekada svakodnevno koristile u domaćinstvima.

Ali, od nedavno radi i terasa na dva nivoa, tako da ugođaj mirisa šume, tišine uz kuvanu rakiju i domaće specijalitete ne može da se poredi sa uslugom na magistrali. Ako ste za jagnjeće pečenje, nije problem. Sprema se ispod sača i košta oko 1.200 dinara po kilogramu. Dok to ne stigne, nikako nemojte da preskočite takozvanu "heljdopitu" ili bar palačinke od heljde (ili "eldovne" palačinke, kako ih ovde zovu), a koje mogu da budu i slane i slatke. Ni jedan ni drugi specijalitet vam neće izvući mnogo iz džepa, tek oko 120 dinara po porciji.

Heljda je biljka kojom su zlatarska polja puna, a od nje meštani prave brašno i mešaju ga s pšeničnim pola-pola i njime prave kore i testa. Ako ste zainteresovani da kupite i sa sobom ponesete koje kilo, pa ko zna, možda uspete kod kuće da napravite jelo sličnog ukusa, treba da znate da brašno od heljde može da se kupi gotovo u svakoj prodavnici u Novoj Varoši.

 

 

A ovome dodajte i domaće kiselo mleko, sjenički iliti zlatarski sir, rakije svih ukusa i boja - nema lepšeg odmorišta. Meštani kažu da je ovo nekad bila državna kafana, pa otuda u nazivu "1. maj", ali da je pre nekoliko godina kupio jedan domaćin iz kraja i uredio po svom ukusu.

 

Planina iz koje se vadilo zlato

Ako uspete da ustanete sa stolice posle svih ovih poslastica s brojnih tanjira, imajte na umu da nemate još puno do vrha odakle se pruža prelep pogled. Šteta je ne otići do još jednog hotela, koji je zapravo zavod za rehabilitaciju, jer je Zlatar uvršten među vazdušne banje, a koji se nalazi tek još nekoliko kilometara uzbrdo u pravcu prema Sjenici.

 

Najviši vrh Zlatara je Golo brdo i visoko je 1.627 metara, a ova vazdušna banja ima čak 280 sunčanih dana godišnje i ski centar. Prava je fabrika crvenih krvnih zrnaca, pa ćete u okolini hotela videti uglavnom vremešne sunarodnike kako sede na klupicama, šetaju stazama kroz šumu ili sede uz pivo. Kako nam rekoše u hotelu "Zavod" (ili "Centar", kako ga zovu Varošani), zbog gustih četinarskih i brezovih šuma, zelenih pašnjaka i livada, izuzetno povoljne klime, ovo je pravo mesto za odmor i rekreaciju, ali i za prevenciju i lečenje obolelih od kardiovaskularnih oboljenja i poremećaja arterijskog pritiska.

 

 

 

Hotel je, kao i "Panorama", prilično "vremešan", ali ako ste za kupanje ne morate da budete gost da biste se brčkali u bazenu. Za 150 dinara, dok je jedan zid bazena u staklu pa gledate u borove, neće vam smetati drugi kupači. Jer ih nema! Stariji građani koji su došli na lečenje i odmor radije šetaju ili sede u baru nego što bi se ukvasili u bazenu. Tako da – samo napred.

 

Lepu priču nam je ispričao konobar iz "Zavoda" o tome kako je Zlatar u stvari dobio ime. Dok pijemo kafu iz već zaboravljenih belih šoljica oivičenih teget linijom i vodu iz debeljuškastih čaša, kakve su se nekad koristile u svim kafanama, konobar priča da o imenu postoji nekoliko verzija. Jedno tumačenje kaže da se u doba Nemanjića ovde vadilo zlato, dok je po drugom Zlatar dobio ime ime po boji koju ima u jesen. Meštanima se doduše više dopada prva verzija.

 

"Mada je to zlato verovatno već istrošeno", kaže sa žaljenjem konobar.

 

Zadržasmo se mi na Zlataru i duže nego što smo planirali, ali vredelo je svakog sata. Lako je vratiti se na magistralu, četiri kilometra nizbrdo serpentinama, pa levo prema Crnoj Gori, a pored Nove Varoši koju smo ovoga puta videli kako treba. I ovoga se setite svaki put kad vam neko predloži da stanete u Kokinom brodu...

 

 

Kako stići

Do Zlatara i Nove Varoši može da se dođe magistralom od Beograda, odnosno Užica i Zlatibora prema Prijepolju i Crnoj Gori. Ako niste kolima, autobusi voze redovno iz Beograda do Nove Varoši po ceni od 560 do 680 dinara u jednom pravcu, a onda do Zlatara možete lokalnim autobusom za oko 50 dinara. Ali, imajte na umu da ćete i taksijem stići brže za nekih stotinak dinara i da ih nije problem naći u Novoj Varoši. Ako ih nema na vidiku, pitajte meštane, jer neko sigurno ima mobilni broj telefona bar jednog od taksi vozača.

 

Ako biste radije železnicom, što se u Srbiji sve ređe uzima za opciju, najbolje je doći do Priboja, jer je udaljen od Varoši oko 35 kilometara što je i najbliža stanica. Od Priboja postoji redovna autobuska linija za Zlatar koja će vas koštati od sto do 150 dinara u zavisnosti od prevoznika.

Vrh strane