U Peking, čiji jedan od starih naziva glasi “Podnebeski”, i u kome danas živi gotovo 14 miliona stanovnika, stigli smo za vreme proslave kineske Nove godine. Čitav grad bio je okićen crvenim ukrasima (boja sreće) i odjekivao od eksplozija petardi. Jedna Kineskinja nam se pohvalila da je u njenoj kući prethodne noći ispaljeno 129 petardi i sve to kako bi se oterali zli dusi! I tako svih petnaest dana praznika. Za kinesku tradicionalnu kulturu doček Nove godine je najvažniji porodični praznik i običaj je da svi Kinezi, ma gde se nalazili, na taj dan dođu kući. Zato, ako nameravate da putujete u Kinu, nemojte ni pokušavati da nađete avionske karte nekoliko dana pred praznik i nekoliko posle praznika - to je prosto nemoguće, ma gde se u svetu nalazili. Ali je zato veoma zgodno putovati tokom praznika - avioni su gotovo prazni i možete udobno da prespavate ceo let od gotovo deset sati.

Po lunarnom kalendaru, Kineska nova godina dolazi prvog dana prvog meseca, što po gregorijanskom pada između 20 januara i 20. februara februara. Ovo je godina žutog miša i nastupila je 7. februara. Kinezi smatraju da je žuti miš simbol velike sreće, a nepoverljive zapadnjake podsećaju da su u godinama žutog miša rođeni Šekspir, Petar Veliki, Džek London i Lav Tolstoj, a oni se smatraju srećnim ljudima.

Kako su nastale petarde

U Kini se od davnina početak godine smatrao za dolazak proleća. To je uvek bila poljoprivredna zemlja u čijim su nekim delovima skupljane i po četiri letine godišnje. Zato nije čudno što se lunarna godina poklapa s poljoprivrednim ciklusom koji počinje od prvog prolećnog mladog meseca. Nova godina je prvi dan proleća, tada se budi priroda, pojavljuju se prvi izdanci biljaka... Ljubazni domaćini ispričali su nam da se taj praznik nekad nazivao “Honjan” što je, po predanju, ime divlje zveri toliko strašne da kad ona dođe, drveće zbacuje svoje lišće, a zemlja postaje besplodna. Kad zver ode - priroda oživi. I zato ljudi odvajkada smišljaju način da što pre oteraju tu zver. Pre hiljadu godina počeli su da prave raznovrsne naprave koje su eksplodirale. Tako su nastale prve petarde. Što ih više eksplodira tokom novogodišnjih praznika, to će proleće brže doći. Zver je zaboravljena, bolje reći, transformisana u “zle duhove”, pa se ni danas u Kini tokom celog februara gotovo ne spava, bar noću, i iz svake kuće čuju se eksplozije i veseli smeh - što više, to bolje.

Svuda ostaci petardi

Iako je Peking danas moderan grad koji podseća na svetske metropole, ne retko se na zgradama ili kapijama na koje se nailazi ispred svake grupe zgrada ili u okolini grada, ispred kuća, mogu videti tradicionalni hijeroglifi sa željama za sreću, zdravlje, dug život. Prozori se ukrašavaju ukrasima napravljenim od papira a svako veče se na mnogo mesta u ogromnom gradu održavaju karnevali - igra lavova, ples zmajeva, dok se preko dana održavaju sportska takmičenja.

Sve u crvenom i peljmeni za večeru

Po običajima, nekoliko dana ranije se čisti kuća, vrata i prozori farbaju crvenom bojom, kupuje se nova odeća (vrlo je važno da bude nešto crveno, prodavnice su preplavljene crvenim vešom - i muškim i ženskim) i pokloni za ukućane. Država posebnu pažnju poklanja prevozu - svi moraju da stignu na novogodišnju večeru. I u svakoj kući su glavno jelo peljmeni - testo slično italijanskim tortelinima, koje simobolizuje najlepše želje svim ukućanima, a mladim parovima - rođenje sina.

U ponoć, kinesko nebo eksplodira od vatrometa i od zvuka petardi i veselog vikanja razdraganog naroda koji izlazi na ulice. Posle ponoći će se vratiti u kuću i provesti celu noć u razgovoru ili igranju šaha.

Po običaju, sutradan posle podne, kompletne porodice, od najstarijeg do najmlađeg, odevene u najlepšu odeću, idu u posetu rođacima i susedima. Cilj posete je opšte praštanje i pomirenje. Ali, pre toga, svaki Kinez mora da ode u daoski hram. To se zove šetnja u ispravnom smeru. Zajedno s pevačima narodne muzike, kojih ima jako mnogo, mora da obiđe hram a onda da kupi “tablicu sreće” od crvenog laka na kojoj će napisati svoje najskrivenije želje. Nju će prilepiti za određeni zid i ostati da sluša muziku. To, veruje se, oslobađa od loših misli. Ako mu se ne dopadne muzika, može da kupi poklone za rođake i prijatelje na tezgama kojih ima mnogo oko svih hramova.

To traje danima - veseli se, praznuje, razmenjuju pokloni. Kraj veselja označiće Praznik fenjera (Juansjao). Ispred svake kuće pale se fenjeri koji se ne gase po celu noć. A u ogromnom parku u centru grada, blješte ogromne tvorevine napravljene od svetlećih cevi u obliku zmajeva, aždaja, pasa, miševa - ovo je godina miša, ali i pagoda, hramova. Na tezgama, ispred kojih se tiskaju gomile ljudi, prodaju se slatkiši, nešto nalik na palačinke od ušpinovanih končića šećera, bataci, ražnjići, insekti - ili bar nešto što na njih liči. Time se završava najveći kineski praznik.

Nestajanje starog Pekinga

Perestrojka na kineski način pretvorila je Peking u svetski megapolis koji se menja neverovatnom brzinom, pogotovu otkad je dobio organizaciju Olimpijade 2008. godine. Ruše se stare zgrade i na njihovom mestu niču soliteri, tržni centri, banke... Stižu firme iz celog sveta. Ispred njih se mogu videti ogromne, okićene jelke, što inače, nije kineski običaj. Na nekadašnji Peking liči samo staro jezgro grada površine od 5.400 kvadratnih metara koje Kinezi zovu Šenčahaj, na samoj obali jezerceta pored koga su svojevremeno živeli imperatorski činovnici, a nedaleko od njih i obični građani. U nekima od tih starih kućica (hutonga), postavljenih tako da ograđuju minijaturna četvorougaona dvorišta (tradicionalni oblik) i dalje se živi. Kažu da se kvadrat stambenog prostora na tom mestu danas zlatom plaća. Turista može iznajmiti rikšu na biciklu i obići čitavo naselje. Može da kupi tradicionalne kineske suvenire, može da posedi u tradicionalnom kineskom restoranu i proba kinesku hranu. A može se i ogrejati direktno na uglju zapaljenom u plehanom lavoru nasred ulice.

Stari Peking može se videti i u Zabranjenom gradu (na kineskom, Gugun) s imperatorskim dvorcem sagrađenim početkom petnaestog veka. Dvorac, najveći na svetu, ima 9.999 soba i svaka ima posebnu namenu. Sve zgrade građene su po strogim zakonima simetrije, oko glavne ose postavljene u pravcu sever-jug. Okružuje ih niz parkova posađenih oko veštačkih jezera i malih kanala preko kojih su prebačeni prelepi kameni mostovi. Zabranjeni grad u koji nekad običan čovek nije smeo ni nogom da kroči, danas je otvoren za posetioce i predstavlja omiljeno šetalište posebno leti kad je zbog vlažnosti vazduha gotovo nemoguće disati na ulicama.

U južnom delu grada, na površini od 270 hektara nalazi se Hram neba (Tjen tan) sagrađen početkom petnaestog veka. U njemu se početkom svake godine, na praznik proleća, sam imperator molio za dobru žetvu a početkom zime prinosio žrtve bogovima. Kad je nosiljka s imperatorom prolazila, ulice su morale biti prazne a ako bi se neko tu i našao, morao je da okrene glavu. Onaj ko vidi imperatora morao je biti ubijen.

U ovim, prazničnim danima, za zapadnjačko oko neobična, lepota hramova istaknuta je brojnim svetiljkama, ispred njih se pale sveće, mirišu štapići i ma koliko bilo hladno, oseća se dolazak proleća. Možda i zato što su u Kini svi nasmejani, veseli, gostoljubivi. Ili bar tako izgleda strancima.