"Baš je ovde počelo. Tu se rodio branč", kaže Geri Gringras, vlasnik delikatesnog restorana "Barni Gringras", poznatom i kao "Sturgeon King", koji se nalazi u delu Njujorka Upper West Side. Krupan, ćelav čovek koji još od 1983. godine vodi restoran, što ga je otvorio njegov deda, Gringras sedi za jednim stolom i iskusnim pogledom prati goste koji ulaze na vrata. Na moju molbu, razmišlja o tome kako je branč u Njujorku, koji mi poznajemo, nastao ovde na aveniji Amsterdam u 86. ulici, među ukiseljenom haringom, ribljom salatom i lososom sa jajima i lukom. „Sve je na neki način krenulo da se razvija sa ovog mesta“, kaže on.
Šest blokova dalje, u restoranu "Sarabeth" u 80. ulici, drugi njujoški restorater iznosi svoje tvrdnje:“Ja sam prava branč devojka“ kaže Sarabet Livajn. „Ja sam ta koja je ponovo uvela naviku doručkovanja“. I dok se Gringras specijalizovao za jevrejske delikatese, Livajnova, koja je 1981. godine otvorila prvi od svojih pet restorana u Njujorku, se drži menija koji favorizuje ovsenu kašu, povrće, pohovani kačkavalja i pitu od bundeve sa kremom, suvim grožđem, semenkama bundeve i medom. „Pre no što sam se ja pojavila, mogli ste naći samo lokalnu grčku večeru ili nešto u bakalnici iza ćoška, kaže Livajnova. „Nije bilo mesta u gradu gde biste mogli da sednete i pojedete tople žitarice, osim da odete negde u unutrašnjost“.
 
Nedeljni branč je danas toliko popularan u Njujorku – i u širem i u užem delu grada, na visokom ili niskom nivou i, sada već tokom svih dana i sati u nedelji – da nije sasvim jasno odakle je zapravo potekao. Desetine restorana sa Menhetna bi moglo da tvrdi da je inoviralo neki deo branča: mogli biste da uđete u trag poreklu legende o jajima Benedikt, na primer, Delmonikovoj roštiljnici u centru grada ili Waldorfu malo dalje. Ali mesto gde je branč u stvari nastao moglo bi biti ovo, na dosta neupadljivom potezu od šest blokova, između avenije Amsterdam do Upper West Side. Ovde je nedeljni branč dobio svoj konačan oblik, svoje standardne osobine.
 
Zašto baš nedelja? I mada bismo mogli reći da je branč sekularni ritual – lagani početak za one koji dolaze iz noćnog života – postoji argument da on mnogo duguje američkoj jervrejskoj zajednici. Po rečima Garija Gringrasa, branč je bio vrsta jevrejske alternative za crkvu. Jevrejske porodice koji nisu imale ništa naročito da rade nedeljom ujutru, imale su običaj da dugo i polako jedu svoju tradicionalne obroke, kao što su krofne, marinirana riba i palačinke. Povremeno bi ručali van kuće (puritanski zakoni Njujorka su zabranjivali restoranima da rade nedeljom; Gringrasov deda Barni bi rado pristao da plati kaznu). U današnje vreme, Barni Gringras ima svoje poznate jevrejske goste. Među njima su Držeri Sajnfeld, Dejvid Gefen, Ričard Drajfus, i pisac Filip Rot, koji prema rečima Geri Gringrasa jeste čovek koji voli branč, ali ne voli nedeljni branč.
 
U restoranu "Barney Greengrass" isti meni se servira od kako je otvoren 1908. godine,  da bi tek početkom osamdesetih godina prošlog veka kultura branča počela da se razvija u Njujorku.  U tom momentu, avenija Amsterdam u delu posle 79. ulice i nije bila neko naročito mesto za stanovanje. "Bilo je užasno", kaže Sarabet Livajn. "Moj muž je imao običaj da me prati do pekare u 4:30 ujutru. Pacovi su se šetali svuda naokolo – čitave porodice!“ S novcem koji je pristizao iz Upper West Side, deo oko avenije Amsterdam je postajao mešavina ljudi nešto višeg društvenog sloja koji su popravljali sliku ovog kraja – profesori sa Kolumbije, umetnici i boemi – ležerni tipovi koji ne rade nedeljom i redovno dolaze na branč.
 
Branč bismo mogli da posmatramo i kao sukob želja: vlasnici restorana, koji bi voleli da im se vrata stalno otvaraju i zatvaraju, u odnosu na goste koji bi da obeduju celo posle podne.  Branč grupe obično dolaze u naletima, obučeni kao izbeglice, ponekad sa vidljivim posledicama prethodne noći, često probuđeni ljutitim glasom svojih šefova ("Još si u krevetu? Ko je to sa tobom? Pa, dovedi je, šta me briga?") Pošto se grupa konačno okupi na pločniku, domaćin ih obaveštava da će morati da čekaju na sto – i kod Barnija i kod Sarabet ljudi nedeljom čekaju u redovima ispred restorana. I kako pre neki dan reče Nora Efron, starosedelac u kraju Upper West Side: "Koliko ja mogu da vidim, glavni štos sa brančem u kraju Upper West Side je je što se gomila naroda mota ispred restorana više od sat vremena".
 
Možda zbog ove proširene preambule, večere izgledaju kao letargičan obrok, uz kibicovanje i virenje kroz debelo nedeljno izdanje novina New York Times. Kako bi izašli sa tim na kraj, konobari kod Barnija Gringrasa su istrenirani da budu ljubazni baš koliko i površine plastičnih stolova Formica, po prinicpu "ubaci ih, nađi im sto, nahrani ih i izbaci ih napolje“. (Račun dobiješ, tražio ne tražio). Sarabet Livajn kaže: “Meni ne  trebaju ljudi koji tu sede po dva sata? Taman posla. Doručak nije neka velika i skupa stvar. Nije to kao kad izađeš na večeru, pa sediš dva sata, naručiš vino i platiš račun od 250 dolara. Mi nećemo da nam ljudi sede sa jednom krofnom satima“.
 
Neka druga tradicija branča u Njujorku varira zavisno od ukusa. Branč se može služiti uz alkohol ili bez njega. Opšte pravilo nalaže da ako ste se prethodne noći dobro "podmazali", dovoljni su kokteli "bladi meri" ili "mimoza". (Dok, ako ste trezni, možete poželeti da tako i ostane). Branč često prate izrazito postkoitalne vibracije. Ili neko obeduje sa svojim intimnim partnerom od prethodne večeri, u kom slučaju u vazduhu lebdi pritajeni sjaj ljubavnika, ili neko jede sa prijateljima, u kom slučaju se glasno pita zašto nema tog sjaja u vazduhu.
Još jedna stvar oko nedeljnog branča je da on sve više ima generacijska obeležja. U dvadesetim godinama – obavezan, često dva puta vikendom. U tridesetim i četrdesetim, malo ređe, osim ako ne želite da za sobom vučete i prikolicu. Pedesete i iznad toga – opet često, mada sa ranijim početkom. To bi mogao da bude i doručak.