Šta kolaps piramidne šeme, poznatije kao zapadni finansijski sitem, predstavlja za bivši komunistički svet? Kratkoročni odgovor je loše, a dugoročni - još gore.

Devedesetih, pad zapadnih tržišta pokazao se kao iznenađujuće dobra vest za novu Evropu: bogati svetski menadžeri, želeći da smanje troškove okrenuli su se zemljama koje su ranije smatrali previše riskantnim. Rastući privatni sektor imao je značajne pogodnosti za produktivnosti: veliku nezaposlenost i dobro obrazovane radnike koji su platu od nekoliko stotina dolara mesečno smatrali bogatstvom. Niski troškovi su nadomestili lošu infrastrukturu, zagušujuću birokratiju, neiskusni menadžment i rudimentarni bankarski sistem.

Ovoga puta biće drugačije. Zemlja i rad koštaju više, iako su plate u novim EU zemljama još uvek samo 20% od proseka evrozone, kako Nil Šering (Neil Shearing) iz konsultantske firme Kapital Ekonomiks (Capital Economics) primećuje. Međutim, dobri radnici su mobilniji i izbirljiviji, što je dobro za njih same a manje dobro za njihove šefove. Neuspeh reforme obrazovnog sistema u većini zemalja je još više otupeo granicu. Kao i demografija – kraj komunizma je uticao na smanjenje stope rodjenih, tako da većina zemalja u regionu rizikuje da ostari pre nego što se obogati. Najveće pitanje je šta će se desiti u ekonomijama velikih evropskih zemalja: zavisnost tržišta od izvoza je narasla do 40% od bruto domaćih prihoda za zemlje kao što je Češka Republika. Ukratko: ukoliko Nemačka dobije glavobolju, istočna Evropa će dobiti migrenu.

Zemlje istočne Evrope su srećne što nijedna od njih nije izgradila veliki finansijski centar. Iako su o tome sanjale devedesetih, sada bi to bila noćna mora. Međutim, moderne finansijske prakse (kao što je mahnito pozajmljivanje spekulatorima nekretnina) stvorilo je novu ranjivost. Olakšavajuća misao zemalja kao što je Latvija je bila da iako lokalne banke propadnu, ukoliko rast nekretnina propadne, njihovi vlasnici deonica će ih zasigurno rekapitalizovati. Ono što je zabrinjavajuće je da sada deoničarima može zatrebati njihov keš za nešto drugo. Ovo stvara političku opasnost: Rusija može dati vrlo primamljivu ponudu da preuzme ovakvu problematičnu ekspozituru. Za zemlje koje još uvek nemaju zakon koji bi im dozvolio da nacionalizuju svoje banke u ovakvim hitnim situacijama, bilo bi mudro da počnu da pišu sada takve propise a jednom kada udju u njihove statutne knjige, smanjuje se verovatnoća da će im zatrebati.

Presuda o uludo potrošenim godinama koje su pratile EU članstvo verovatno će biti teška. U vreme kada su političari mogli da podignu osnovnu konkurentnost svojih zemalja, pritiskom na oštre strukturne reforme javnih finansija, centara moći, tržišta rada, javnih službi i infrasturkture - nisu učinili skoro ništa. Sada će morati da se bore sa ovim problemima u situaciji koja će za neke biti najbliža najvećoj recesiji u istoriji njihovih zemalja.

Ovo se neće desiti preko noći: one zemlje koje su već osetile krizu (kao što je Rusija) su u boljoj situaciji nego one koje još nisu. Rast u Poljskoj, na primer, najvećoj ekonomiji u regionu, još je izuzetno jak. Ali ostale zemlje, naročito one sa velikim deficitima, kao što je Bugarska ili Baltičke zemlje, mogu se suočiti sa ozbiljnim problemima.

Bilo bi lepo kada bi ekonomska sumornost usmerila misli političara na poslove koje su u prošlosti zanemarili. U nekim zemljama će to biti slučaj, ali istorija nas uči da rastuća nezaposlenost i pad životnih standarda može takođe da ohrabri glasače i političare da izaberu opasne prečice. Što je slabiji politički sistem, to je veća verovatnoća da će se ovo desiti.

Prevela: Gordana D.
(Objavljeno 2.10.2008.)