Polazeći od zločina izvršenih na području Srebrenice, bivši komandant mirovnih snaga u BiH Luis Mekezi kaže: „Bio sam tamo, znam šta se dešavalo i želeo sam da pokažem da slika nije crno-bela, da ’loši’ nisu odjednom došli i poubijali ’dobre’“… "Naime", kaže Mekenzi, Orić je „odgovoran za smrt onoliko srpskih civila iz okoline Srebrenice, koliko je vojska bosanskih Srba ubila muslimana u Srebrenici“ (B92 15.07.2005.).

Višegodišnji pritisci na Skupštinu Srbije, iz zemlje i inostranstva, u vezi sukoba u BiH, mogli bi se svesti na nedavne izjave Jelka Kacina, Doris Pak, Sonje Licht:

Jelko Kacin - Slovenački poslanik i izvestilac EU za Srbiju, na čiji predlog je EU 15.01.2009. godine proglasila 11. jul za dan sećanja na Srebrenicu: „EU ovom rezolucijom poziva Evropsku komisiju i Savet EU da na odgovarajući način obeležavaju godišnjicu akta genocida u Srebrenici i Potočarima i da pozovu sve zemlje zapadnog Balkana da i one obeležavaju 11. jul kao dan sećanja na genocid“ (Politika 15.01.2009.) „Rezolucija mora biti doneta pre 15. godišnjice genocida u Srebrenici…Znači, radilo se o istrebljenju nacije i to treba ugraditi u istorijsko pamćenje na zapadnom Balkanu“ (Politika 14.01.2010.)

Doris Pak - nemački poslanik u EU: „Činjenica je da još nismo videli da Srbija razume šta je Milošević učinio u ime Srbije“.. „Znam kako se osećaju građani Srbije, jer njih niko nije pitao kada su učinjeni zločini u njihovo ime“ (Politika 14.01.2010.) ili Sonje Licht, predsednice Spoljnopolitičkog saveta Ministarstva inostranih poslova koja poziva: „da se Srbija suoči sa onim što se dešavalo u Bosni i da na dnevni red stavi svoju odgovornost …jer to nije samo naša obaveza prema Međunarodnom sudu pravde, već i prema nama samima i našoj budućnosti“ (Politika 12.01.2010.).

U tom smislu, na nedavno održanoj „Ambasadorskoj konferenciji“ u Beogradu (05.01.2010.), predsednik Srbije i DS Boris Tadić izjavio je da će srpski parlament usvojiti rezoluciju o zločinima u Srebrenici, kao i drugim zločinima koji su se desili tokom ratova 90-ih godina.

Već nekoliko dana kasnije, predsednik obaveštava javnost „da je donošenje rezolucije o Srebrenici obaveza Srbije prema Haškom tribunalu“. (Novosti, 11.01.2010. godine). S obzirom da ovakva obaveza nije postojala, dan kasnije predsednik saopštava: „Inicirao sam rezoluciju o Srebrenici jer smatram da to pitanje nije ni stranačko niti političko, već vrednosno i moralno. Ovom rezolucijom skida se i anatema sa našeg naroda, štiti naš nacionalni interes, i ona će biti potvrda da ne postoji kolektivna krivica i da svaki zločinac ima svoje ime i prezime… na kraju, usvajanje ove biće od koristi i za narod i za državu Srbiju… Pozivam sve aktere na političkoj sceni Srbije da se uzdrže od strančarenja, zloupotrebe ove teme, jezika mržnje i da pokušamo da postignemo konsenzus o ovom vrednosnom pitanju“ (Politika 13.01.2010. godine).

Nakon primedbi da bi za Srbiju bilo bolje da usvoji samo jednu rezoluciju, i to o Srebrenici, oglasio se predsednik Tadić: „Ali, veoma je važno pokazati saosećanje i empatiju kada je u pitanju tuđa patnja i tuđa nevolja … baš zbog toga ne treba donositi jednu rezoluciju, što treba pokazati empatiju i sposobnost uživljavanja u tuđu muku, smatram da je potrebno doneti dve rezolucije, i to ne u jednom danu .. na taj način mi niti izjednačavamo niti poredimo žrtve jer svako ko bi se time bavio je pogrešio i politički i etički prostor“ (Tanjug-B92 15.01.2010. godine).

S obzirom na nedostatak pravih informacija ostaje utisak da bi cilj donošenja rezolucije o Srebrenici mogao biti:

1. Jedan, da se rezolucijom o Srebrenici osudi zločin i izrazi „saosećanje sa žrtvama iz Srebrenice i empatiju kada je u pitanju i tuđa nevolja“, kako je 10. i 15.01.2010. istakao Boris Tadić. U tom slučaju može se očekivati većinska podrška pa je nejasno zašto Boris Tadić strahuje „da rezolucija neće odmah naići na najveće odobravanje ali da će tek vremenom dobiti opštu podršku srpskog naroda“?

2. Međutim, izgleda da je ipak izvesnija rezolucija o Srebrenici kojom bi se Srbija sama optužila za agresiju na BiH i Hrvatsku. Obrazloženje bi verovatno bilo da se radi o individualnoj odgovornosti bivšeg režima i zločinima učinjenim „u naše ime“. Na taj način, kroz „Deklaraciju o Srebrenici“, Skupština Srbije bi, na inicijativu predsednika Srbije i DS-a, učinila nešto što do sada niko u istoriji sveta nije učinio. Političkom odlukom predsednika Srbije i DS-a i odlukom najvišeg organa vlasti Srbije, Srbija bi, bez održanog referenduma, obavestila svet da je bila agresor u BiH i da, kao agresor, prihvata sve posledice koje iz toga slede. Na taj način, pored dobrovoljnog samooptuživanja za agresiju, građani i privreda Srbije bili bi u obavezi da plaćaju i odštetu, višestruko veću od ukupne vrednosti svih deviznih rezervi i ukupne vrednosti celokupne privrede Srbije.

Da bi opravdali krivicu za nasilno razbijanje Jugoslavije, etničko čišćenje i druge posledice koja prate nasilna razbijanja multinacionalnih država, Hrvatska i muslimansko/hrvatski deo BiH, uz podršku iz inostranstva i Srbije, i dalje preduzimaju postupke u cilju optuživanja Srbije za agresiju (invaziju) i genocid, kao npr.:

- 20.03.1993. muslimanske vlasti BiH pokrenule su postupak tražeći od Međunarodnog suda pravde da Srbija (SRJ) bude osuđena za agresiju i genocid i da se odredi kompenzacija za stradanje stanovništva i štete BiH. „Najvažnije je da se utvrdi da je SRJ, radi realizacije svog velikodržavnog projekta, započela rat, u kojem je život izgubilo 200.000 građana BiH, pretežno Bošnjaka… Najbitnije je da se utvrdi da je SRJ počinila genocid nad građanima BiH, a pitanje ratne štete je sporedno“ navodi Glavni pravni zastupnik BiH Sakib Softić. (Danas 04.02.2003.).

- "Ako se dokaže da je SRJ izvršila agresiju na BiH onda će morati da plati ratnu štetu", kaže Stjepan Kljujić član Predsedništva BiH (Blic 01.01.1998.).

- "Zločini ovoga rata nisu individualno pitanje, već se radi o zločinu jedne vlasti, odnosno režima koji stoji iza svega toga i koji je napravio plan etničkog čišćenja", kaže Muhamed Šaćirbegović zastupnik BiH pred Međunarodnim sudom (Naša Borba 02.07.1998.).

- Prema međunarodnom pravu, ako je za zločine kriv predsednik ili režim, bez obzira da li sadašnji ili bivši, demokratski ili nedemokratski, kriva je država.

- Prema čl.9. Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, za utvrđivanje genocida neke države nadležan je Međunarodni sud pravde. Za SRJ ili Srbiju nikada nije utvrđena odgovornost za genocid. Mišljenje Suda, da je Srbija mogla delovati na sprečavanje zločina u Srebrenici, može da se odnosi i na SAD, Nemačku, Holandiju i druge države i to ne znači da je Srbija odgovorna za genocid.

- Takođe, kada se radi o agresiji na drugu državu, prema međunarodnom pravu, ratnu odštetu plaća agresor u međunarodnim sukobima. Saglasno Povelji Ujedinjenih nacija, isključivo Savet bezbednosti može proglasiti neku zemlju agresorom. Međutim, SB UN nikada nije konstatovao da su SRJ ili Srbija bili agresori na BiH ili Hrvatsku. Ulogu drugih zemalja u ratnim sukobima u BiH, SB UN je kvalifikovao je kao „pretnju miru“, a nikada kao agresiju. Na taj način, u BiH nije utvrđena agresija kako Hrvatske, SAD, SRJ ili neke druge države.

Ali, Povelja UN ne zabranjuje da SAD, Hrvatska ili neka druga država donese odluku da je - u cilju uvođenja demokratije, čuvanja naftnih polja, priključenja Hercegovine i zapadne Bosne matičnoj državi i sl. - bila agresor u Iraku, Jugoslaviji, Kosovu, BiH …. Ovako dobrovoljno priznanje predstavljalo bi visoko moralan čin tih država i bilo bi valjan dokaz u međudržavnim ili građanskim postupcima.

U nedostatku osude Međunarodnog suda za genocid i u nedostatku odluke SB UN za agresiju, ako se Srbija dobrovoljno ne proglasi agresorom, istorija će utvrđivati legalnost uloge NATO-a, SAD, Britanije, Nemačke, Slovenije, Hrvatske i drugih država u proteklim događanjima.