Forenzičarka Helena Ranta kaže da su zvaničnici finskog Ministarstva spoljnih poslova pokušali da utiču na sadržaj njenog izveštaja, naručenog od strane Evropske unije a u vezi događaja u Račku na Kosovu. Ranta je svoje optužbe iznela pre nekoliko dana prilikom predstavljanja svoje biografije u Helsinkiju. Knjigu je napisao Kaius Niemi, izvršni direktor lista Helsingin Sanomat. "Tri službenika Ministarstva spoljnih poslova su u e-porukama izrazili želju da u mom izveštaju bude mnogo dalekosežnijih zaključaka", rekla je Ranta. "Još uvek imam te e-poruke."

Helen Ranta

U januaru 1999. godine više od 40 kosovskih Albanaca je poginulo u selu Račak. Rantina radna grupa, koja je vodila istragu, od početka je bila pod pritiskom. Bilo je opšte prihvaćeno da su masakr izvele srpske oružane snage, što je pomoglo da se NATO ubedi da započne bombardovanje Jugoslavije u proleće 1999. godine.

Tokom istrage Ranta se usredsredila na sudsku medicinu. Nije želela da zauzme nilo kakvu poziciju koja bi se zasnivala na političkoj ili pravnoj terminilogiji. U leto 2000. godine ona je svojn izveštaj predala Haškom tribunalu, a sažetak državama članica Evropske unije.

Račak

Ranta kaže da ju je tadašnji šef političkog odeljenja Ministarstva spoljnih poslova Perti Torstila, koji se sada nalazi na mestu državnog sekretara, zamolio da izbaci komentar iz izveštaja koji je bio "tek umereno kritičan" prema upravljanju spoljnim poslovima. Zvaničnici Ministarstva su se takođe nadali da će Ranta zaključiti koliko je ljudi zaista bilo ubijeno odnosno koliko je ubijeno izbliza i bez milosti. "Smatrala sam da je to pre posao za sud za ratne zločine", kaže Ranta u svojoj biografiji.

Torstila je odbacio Rantine tvrdnje. "Moja prva reakcija je zapanjenost", napisao je Torstila u e-poruci poslatoj iz Vašingtona. "Smatram da smo s Helenom Ranta imali izuzetno otvoren i blizak odnos tokom teškog rada u Račku na Kosovu. Verujem da smo iskreno želeli da zajednički dođemo do istine."

Prema Rantinim tvrdnjama, u zimu 1999. godine Vilijam Voker, šef posmatračke misije na Kosovu, polomio je svoju olovku na dva dela i gađao je njenim delovima jer nije prihvatila da "upotrebi dovoljno jake optužbe protiv Srba".

Mnogi veruju da je Vokerova uloga u slučaju Račak bila da pomogne Oslobodilačkoj vojsci Kosova (OVK) da isfabrikuje masakr koji bi se mogao iskoristiti kao opravdanje za vojnu akciju. Teorija kaže da je OVK prikupila tela svojih mrtvih pripadnika posle borbe, skinula im uniforme, obukla civilnu odeću i zatim pozvala posmatrače OEBS-a.

Vokerova "radna biografija"

Voker u Račku

Voker je bio ambasador SAD u El Salvadoru kada je u novembru 1989. salvadorska armija iz kreveta izvukla i ubila šestoricu vodećih jezuitskih sveštenika, njihovu domaćica i njenu ćerku. Ubistvo je izveo bataljon Atlakatl, čije je pripadnike regrutovala, obučila i rasporedila američka vojska, navodno da bi se poboljšala zaštita ljudskih prava od strane salvadorske armije. Bataljon Atlakatl je bio odgovoran za najgore zločine tokom celog rata.

Voker se na sceni pojavio tokom iranskog skandala novembra 1986. godine, kao desna ruka Olivera Norta i Eliota Abramsa. Učestvovao je u ilegalnoj isporuci oružja "kontrašima" iz vazdušne baze Ilopango u El Salvadoru. Pre toga bio je zamenik šefa misije u ambasadi u Hondurasu kada su američke vlasti regrutovale oficire iz Somozine Nacionalne garde za osnivanje kontraških snaga i vojnih odreda smrti koji su ubili na stotine honduraških radnika, sindikalista i studenata. Informacije o Vokerovoj "radnoj biografiji" mogu se naći, primera radi, u tekstu "Upoznajte gospodina Masakra", autora Marka Ejmsa i Mata Taibija na adresi http://opinionleaders.htmlplanet.com/walker.html.

Neke napomene

Biografija gospođe Ranta je još jedan primer političkog aspekta informacionih ratova modernog doba. Slični prošlogodišnji primeri su intervju bivše portparolke Haškog tribunala Florens Artman, kao i knjiga njene bivše šefovice Karle del Ponte, u kojoj je opisana pored ostalog i trgovina ljudskim organima otetih Srba od strane albanske mafije. Svi ti primeri daju prilično odurnu sliku o "realnoj politici" koja stoji iza uglađenih izjava međunarodne zajednice.

Na osnovu tih primera mogu da izvučem jasne zaključke o tome kako su krajem devedesetih godina prošlog veka zapadne sile zauzele svoju poziciju prema Srbima.

Prvi je slučaj Srebrenice u julu 1995. godine. Tada su SAD javno podržale bosanske Muslimane i njihove tvrdnje o masakru 8000 civila. (Otkriveno je nekoliko hiljada žrtava manje od kojih su neke umrle godinama ranije, a neke od navedenih 8000 su se nekoliko godina kasnije pojavile žive, itd.).

Drugi je ćutanje i muk o masivnom etničkom čišćenju Srba iz Krajine.

Treći je slučaj u Račku koji je bio neposredan povod za početak bombardovanja Jugoslavije 1999. godine.

Priča - manipulisanje javnošću od strane vodećih medija fabrikovanim izveštajima u političke svrhe - nastavilo se i u ovoj deceniji tokom operacija u Iraku i delom tokom sukoba u Gruziji (medijske priče kreću od ruske invazije 8. avgusta 2008. godine, mada je u stvarnosti Gruzija napala civilne ciljeve dan ranije).

Nakon svega teško je poverovati u, s jedne strane, zvanične izveštaje državnih ili međunarodnih organizacija ili, s druge strane, u neutralne tekstove ili izveštaje istraživačkih novinara takozvane slobodne štampe. Posebno zabrinjava pojava izveštaja o nuklearnog programu u Iranu - šta je od svega istina i da li "veliki igrači" s lažnim dokazima u rukama započinju novi nepotreban rat.

* Ari Rusila je slobodni novinar iz Finske, koji uglavnom prati region Balkana. Interesuju ga i pitanja humanitarnih kriza, Kavkaza i Bliskog istoka.
Preveo: Milan Djukić