LIBIJA – NASTAVAK „HUMANITARNIH” INTERVENCIJA

Doneta je odluka. SAD, NATO, EU i Arapaska liga saglasile su da vojno deluju u Libiji u „zaštiti“ civila i pobunjenika u sklopu obezbedjenja „zaštićene zone leta“. Iza svega se, međutim, krije akcija za kontrolu naftnih resursa u Libiji.

Vojna operacija u Libiji obuhvata oblast u prečniku od 100 do 150 kilometra oko Bengazija, ali je očigledno da će se ići dalje, do Tripolija i svrgavanja Gadafija s vlasti.

Posledice vazdušnih udara koalicionih snaga po infrastrukturi PVO mornaričke
baze nadomak Tripolija

Projektovani gradjanski rat

Već je viđen ovaj model „humanitarne intervencije“, koji ima potporu u odluci Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, uz uzdržanost pojedinih stalnih članica SB UN. Libijski lider, pukovnik Moamer Gadafi viđen je kao remetilački faktor mira u regionu i građanskih, političkih, ljudskih prava i sloboda. Libija je u „projektovanom“ građanskom ratu a pukovnik Gadafi je definisan kao diktator koji posle 42 godine vladavine mora da siđe sa vlasti.

Prethodni „domino model“ širenja demokratije u severnoj Africi, pre svega u Tunisu i Egiptu, oborio je sa vlasti predsednike država koji su to postali u vreme hladnog rata. Nova američka doktrina najavljuje eliminisanje političkih režima koji ugrožavaju temelje „američke demokratije“ i novi politički poredak u svetu. Vojni sukob u Libiji pre svega je mešavina „projektovanog“ građanskog rata, diktature pukovnika Gadafija i vojne intervencije SAD i saveznika.

Uloga Francuza

SAD insistiraju na smeni pukovnika Gadafija, uz analizu njegove vladavine u proteklom periodu. Pored toga, SAD i saveznici u Libiji vide smetnju „političkoj ravnoteži” interesa SAD. Država koja je "povukla nogu" u vojnoj akciji na Libiju i pukovnika Gadafija je Francuska koja je, posredno, bila i za smene i skidanje s vlasti sada već preminulog predsednika Tunisa.

Francuska je krenula u vojnu akciju na Libiju. Iza nje će biti SAD i saveznici koji će davati različite vrste podrške u ovoj akciji. SAD je bilo važno da imaju podršku arapskih država, kako bi se sprečila islamska, antiamerička i antizapadna kampanja.

Vojna akcija na Libiju pripremana je već u paketu „narodnih pobuna“ u severnoj Africi. Smena, odnosno, svrgavanje s vlasti pukovnika Gadafija zapravo je samo maska za akciju kako bi zapadne kompanije dobile kontrolu nad naftnim resursima u Libiji jer ističu rokovi za dosadašnje koncesije.

Libijski lider pukovnik Gadafi planirao je da „nacionalizuje“ naftne teminale i ograniči stranim kompanijama kontrolu i eksploataciju nafte. Vojna akcija u Libiji je početak „humanitarne intervencije“ kakva je već isprobana u Srbiji 1999. godine ali i u ratu protiv Sadama Huseina. Američki mediji su još sredinom devedesetih godina „projektovali“ diktatore. Među tim diktatorima koji su označeni kao smetnja američkim interesima bili su Sadam Huseni, Moamer el Gadafi, Fidel Kastro, Slobodan Milošević a kasnije na spisak je došao i Osama bin Laden. Humanitarna intervencija koju je analitički objasnio Noam Čomski, sadrži perfidnu politiku koja, štiteći civile, ljudska i manjinska prava i demokratiju, uspostavlja prvo "zonu zabrane leta", kao što je to bilo u BIH i Srbiji prema Kosovu, a onda kreće sa „vojnom mašinerijom“. Akcija se vodi dok se „diktator“ ne obori i ne uspostavi vojni proteketorat uz kontrolu teritorija i prirodnih resursa.

Uskoro humanitarna interevencija u Bahreinu

Procena američkih vojnih stručnjaka je da će vojna akcija u Libiji trajati ne duže od 30 do 40 dana, uz jačanje i vojno opremanje pobunjenika u borbi protiv pukovinka Gadafija i njegove oligarhije. Uvođenje sankcija prema Libiji, odnosno oligarhiji i porodici Gadafi, jasan je znak da je pukovnik Gadafi „pušten niz vodu“. Treba očekivati da će SAD vrlo brzo reagovati i u Bahreinu.

Libijski građanski rat i „humanitarna interevencija“ SAD, Francuske u drugih država otvoriće i pitanje islamističkih političkih i vojnih struktura u Libiji i budućem karakteru vlasti u podeljenoj državi. Libijski vođa, pukovnik Gadafi poručuje generalnom sekretaru UN i drugim stranim političarima: „Libija nije vaša. Libija pripada libijskom narodu. Rezolucija Saveta bezbednosti je nevažeća zato što Savet nema ovlašćenja da se meša u unutrašnje stvari bilo koje zemlje. Odluka je nepravedna, čista agresija, bez sagledanih posledica po Mediteran i Evropu. Nemate nikavo pravo da se mešate u naše unutrašnje stvari. Ko vam je dao to pravo? Zažalićete ukoliko se budete mešali. Ovo je naša zemlja, nije vaša. Nikada nismo, niti ćemo ikada ispaliti jedan jedini metak na sopstveni narod.”

Medijsko poliitčka projekcija sukoba u Libiji

Namera je da se Gadafi optuži da ima hemijsko oružije i da to treba da bude razlog za „dubinu” vojnog udara SAD i saveznika. Kao što je Sadam Husein bio optužen za nuklerani program, koji nije postojao a bio je razlog za vojni udar, Gadafi će biti optužen za hemijsko-biološki program koji „ugrožava” bezbednost regiona i Evrope. To daje legitimnost širini vojnog udara i razaranja. SAD treba da podrže „civile” i „pobunjenike - opoziciju” protiv Gadafija u očuvanju naftnih izbora. Međutim, nepoznato je ko predvodi opoziciju, odnosono, koje su to političke snage i kakva je njihova orijentacija. Pitanje je da li je reč o proislamskim grupacijama ili...?

Sateliti zapadnih sila otkrili su lokaciju gde je smešteno oko 10 tona bojnog otrova iperita, u pustinji južno od Sirte u Libiji, piše Vašington post. Ukoliko bi libijski lider odlučio da ga upotrebi mogao bi ubiti puno Libijaca, navodi se, ali i konstatuje da američki zvaničnici takav napad ne smatraju verovatnim. Bez obzira na to, neki bivši libijski zvaničnici i evropski lideri izražavaju zabrinutost da bi nepredvidljivi Gadafi mogao da upotrebi taj gas za terorisanje Bengazija.

Takve izjave pokrenule su Organizaciju za zabranu hemijskog oružja, koja je u okviru Ujedinjenih nacija, i koja nadgleda libijsko dobrovoljno uništenje bojnih otrova, da traži od Tripolija garanciju da svoje zalihe drži bezbedno i da ih ne koristi. Libijski ambasador u toj organizaciji, Ahmed Hasan Ahmed Valid, vojni oficir obučavan za protivhemijsku zaštitu u Rusiji i Srbiji, odgovorio je da „situacija u vezi sa hemijskim oružjem (da ono bude uništeno) ostaje nepromenjena i pod kontrolom”.

Više američkih zvaničnika kažu da se pomenuta lokacija pažljivo posmatra, a jedan, koji je želeo da ostane anoniman, rekao je da su pripremljeni vojni planovi za uništenje zaliha, ako bude neophodno.

Libija je, do nedavno, bila na putu da sama uništi preostale zalihe (do 15.marta) u mestu Rugava, više od 210 kilometara južno od Sirte. Kanisteri sa iperitom sada sadrže polovinu arsenala, koji je libijska vlada otkrila 2004. godine, kada se generalno odrekla oružja za masovno uništenje. Taj proces je, međutim, zaustavljen u februaru, zbog kvara na sistemu za hlađenje u mobilnoj hemijskoj fabrici, smeštenoj pored garaže, gde je iperit trebalo da bude uništen. Petina iperita je očvrsnula, zbog starosti, i neupotrebljiva je, a ostalo je u obliku tečnosti i teorijski bi se moglo upotrebiti iz aviona i helikoptera, iako uz ogroman rizik po pilote.

Libija je uništila svih svojih 3.500 prijavljenih specijalnih raspršivača. Pola De Sater, bivši pomoćnik državnog sekretara SAD, koja je u vreme admisitraciije Džordža Buša nadgledala napore za eliminaciju libijskog programa za proizvodnju oružja za masovno uništenje kaže za ono što je preostalo da nije baš ništa, „ili, skoro da je tako”. Neki vladini analitičari su skeptični da je Libija zaista prijavila sve svoje hemijsko oružje, ali drugi se ne slažu. Portparol Stejt departmenta je precizirao da je državna sekretarka Hilari Klinton, kada je rekla da Gadafi ima „preostalog hemijskog oružja i još nekih gadnih stvari”, imala na umu hemijske agense, „a oni su na sigurnom”.