Bivši predsednik a sadašnji premijer Vladimir Putin osetio je ovu nesigurnost i pokušao da je iskoristi da podeli članice EU i razdvoji EU i SAD. Uspeh je postignut kod onih članica EU koje više brine adekvatno snabdevanje naftom i prirodnim gasom nego dobrobit EU kao celine.

Raketni štit

Pitanje razmeštanja američkog antiraketnog štita u Poljskoj i radarskog štita u Češkoj u cilju zaštite Evrope od raketnih napada iz otpadničkih zemalja na Bliskom istoku (čitaj, iz Irana) izazvalo je protivljenje Kremlja do te mere da je zaprećeno kako će ruske rakete ponovo biti usmerene ka Evropi. Hoće li Rusija smatrati neophodnim, s obzirom na pozadinu gruzijsko-ruskog konflikta, da odgovori ne samo verbalno, već i postupcima koji donose sadržajnije implikacije?

Ovakva vrsta preimućstva suviše je opasna da bi se dozvolilo da se nastavi i mora se pronaći sredstvo da se smire strasti i kontroliše govor učesnikâ. Sjedinjene Države bi navodno želele da sa Rusijom potpišu dugoročni sporazum o odnosima dveju zemalja, uz napomenu da će se do takvog sporazuma mnogo teže stići nakon što u Belu kuću stigne novi stanar. Nažalost, Rusija ima brojne primedbe na trenutne američke predloge te ne postoji uverenje da će ikakav značajan sporazum biti potpisan.

Dovoljno ruskih zagonetki za posmatrače

Kao prvo, napokon shvatajući da je Rusija postala sila s kojom treba računati, i s nadama zasnovanim na mogućnosti „novog izgleda“ u Kremlju, EU će pokušati da još jednom uspostavi pozitivan odnos s ovom zemljom. To ne znači da prepreke više ne postoje, jer postoje, naročito one proizašle iz gruzijsko-ruskog konflikta iz avgusta 2008. koji je doveo do kratkog oružanog sukoba. Da bi se ove nade ostvarile, biće potrebni znatni ustupci obeju strana.

Hoće li novoizabrani predsednik Dmitrij Medvedev biti u stanju da smiri političke vode ili bi svoju pažnju mogao usmeriti na događaje na nekoj drugoj strani, na primer, na Kavkazu, u Ukrajini i u Centralnoj Aziji, ili na bivšeg predsednika i sadašnjeg premijera Vladimira Putina, koji nerado deli vlast i odlučivanje? Ima više nego dovoljno scenarija, sada i u budućnosti, nad kojima se posmatrači ruskih zbivanja posvuda mogu zamisliti.

Rusija, Zapad i Gruzija

Zapad se nedavno podsetio na svoju ograničenu sposobnost da odgovori na krizu koja predstoji ili koja postoji. Posle gruzijskog upada u Južnu Osetiju 8. avgusta 2008, u odgovoru na bombardovanje gruzijskih sela koje su izvršili osetijski separatisti, gotovo trenutno je usledilo pojavljivanje ruskih vojnika tobože „da bi se zaštitili ruski državljani“. To je izazvalo, na sreću, ograničene borbe, iako je Zapad snažno izrazio zahteve da se uspostavi primirje.

Rusija je ofanzivu teoretski završila petog dana objavljujući da je agresor (Gruzija) kažnjen. Gruzijski vojni potencijali ozbiljno su oštećeni a povlačenje ruskih vojnika nije se odvijalo brzo koliko se tvrdilo, za šta razlozi nisu jasni ali verovatno leže u tome da gruzijske vojne snage, iako umanjene, nisu sasvim uništene. Doista, Rusija nije nameravala da se povuče na pozicije koje je držala pre invazije na Gruziju.

Usledila su dva iznenađenja: prvo, stvaranje dve bezbednosne ili tampon zone unutar Gruzije (jedne oko Abhazije i druge oko Južne Osetije), i drugo, predsednik Dmitrij Medvedev je priznao nezavisnost Abhazije i Južne Osetije. Ovaj potonji postupak je izazvao gnev većine zapadnih posmatrača.

U ovakvim okolnostima, treba imati u vidu da je ruska vojska prešla granice jedne nezavisne i suverene države premda se možda sve pojedinosti ove priče neće saznati još neko vreme. Da je Gruzija već postala članica NATO-a i zatražila pomoć, da li bi NATO odmah reagovao?

Nezavisno od toga, jesu li američki zvaničnici obećali Gruziji da će pomoć stići? Ne, Sjedinjene Države su jasno signalizirale Gruziji da ne upada u rusku zamku a da se, ukoliko joj se to dogodi, malo pomoći može očekivati, nastavila je da naglašava američka strana pošto su meci počeli da lete.

Gruzijski predsednik Mihail Sakašvili očito je postavio sopstvenu zamku preduzevši vojni upad u Južnu Osetiju, što je izazvalo gotovo trenutnu rusku reakciju, i upotrebu snaga koje su se nagomilavale severno od ruske granice sa Južnom Osetijom.

Kakvu poruku Zapad treba da shvati iz ruskih akcija i reakcija? Je li ovo početak napora da se ponovo dokaže kontrola nad izvesnim bivšim sovjetskim republikama? Vrednost Gruzije leži u njenom položaju tranzitne zemlje u dopremanju nafte i gasa potrošačima a da se pri tom ne ide preko Rusije.

"Zamrznuti konflikti"

Ali šta je sa Krimom (delom Ukrajine), Čečenijom (delom Rusije), Nagorno-Karabahom (delom Azerbejdžana) ili drugim teritorijama – poznatih pod zajedničkim nazivom „zamrznuti konflikti“ – koji bi sada mogli ugledati svoju priliku za sticanje nezavisnosti?

Ruska pomorska baza u Sevastopolju, na Krimu, od naročite je važnosti i njeno odvajanje bi se verovatno sprečilo oružanom silom.

Predsednik Medvedev je izjavio da Rusija ima „regione povlašćenih interesa“ i da Zapad treba da shvati da će Rusija učiniti sve da zaštiti svoje građane u inostranstvu.

Jesu li ove teritorije možda sledeće na redu, ili se preteruje u špekulacijama? Hoće li NATO uputiti poziv za članstvo i Gruziji i Ukrajini, znajući sasvim dobro da će Rusija reagovati na neki način? Ako je tako, kako bi Rusija mogla reagovati – razmeštanjem raketa na Kubi, ili možda podstrekavanjem „zamrznutih konflikata“ na obnovljenu borbu za nezavisnost?

Jedinstvo Zapada i unapredjenje ruskih vojnih snaga

Još se nešto ne sme zaboraviti. Geopolitika je možda druga reč za definisanje okolnosti pod kojima će država uvek reagovati kako bi zaštitila svoje nacionalne interese ma kakvi da su ti interesi. To je upravo ono što Rusija radi premda ti interesi još nisu u potpunosti ispunjeni.

Ipak, izvesna uteha se može naći u posledicama ruske vojne ofanzive na Gruziju. Ona je doprinela izvesnom ujedinjavanju Zapada i to u trenutku kada je jedinstvo bilo preko potrebno. Sad, ovo se jedinstvo – jedinstvo koje je Rusiju nesumnjivo iznenadilo – mora iskoristiti kako bi se sprečilo da političke temperature dostignu tačku ključanja.

Ali naročitu korist dobila je i Rusija. Konflikt je otkrio veliku slabost u ruskoj borbenoj spremnosti. Ruska avijacija izgubila je šest aviona pod neprijateljskom vatrom, a ovaj nedostatak u vazduhu predstavljao je gubitke na zemlji. Predsednik Medvedev je na ovo reagovao naznačavajući obimno unapređenje ruskih vojnih snaga kako bi bile u stanju stalne borbene pripravnosti.

Pogled u prošlost, pogled u budućnost

Ruski naftni i gasni sektor može se posmatrati kao „zarađivanje na prošlosti“, odnosno, zarađivanje na prirodnom bogatstvu koje je Rusija nasledila kad se Sovjetski Savez raspao decembra 1991. Ovo bogatstvo je ogromno premda je infrastruktura – naftovodi i gasovodi, rafinerije i distributivna mreža – zatečena u vrlo zapuštenom stanju.

Tako je bilo i sa samim naftnim poljima od kojih su mnoga proizvodila na nivoima daleko iznad potrebnih po praksi dobrog upravljanja rezervama. Dok je prekomerna proizvodnja dozvoljavala da se godišnji planovi premaše a radnicima isplate bonusi, skraćen je životni vek polja.

Koliko Rusija ima nafte?

Verovatno je da prosečna stopa iscrpljivanja zaliha iznosi najmanje 8 % godišnje a to znači da se novom proizvodnom kapacitetu mora dodati godišnje oko 700.000 barela dnevno samo da bi se proizvodnja održala na istom nivou, a da se ne govori o povećanjima. Drugi prihvataju mnogo višu stopu pada od 15 %, više, kako kažu, od 12 % iz 2006. Primena stope pada od 15 % znači da se ruski naftni sektor suočava s godišnjim padom od gotovo jedan i po milion barela dnevno pre nego što se nova nafta može uzeti u obzir.

Medijski izveštaji ukazuju na sadašnju nestašicu sirove nafte za isporuke domaćim rafinerijama. Je li razlog tome blagi pad u proizvodnji sirove nafte? Verovatnije je da su uzroci rast domaćih potreba, vrlo visoke izvozne dažbine na sirovu naftu na koje odlazi između 70 i 80 procenata prihoda, posle čega naftnim proizvođačima ostaje vrlo malo. Mada, čini se da će se uprave te nezavisne rafinerije suočiti sa nestašicom.

Smanjivanje dažbina će pomoći ali to možda neće biti dovoljno. Sektor se mora preorijentisati prema istraživanju i razvoju, okrenuti od maksimalizacije proizvodnje preko hiperprodukcije postojećih polja. Ako se odlaže, onda se može očekivati stagnacija, kao što se danas dešava, a zatim i pad.

Prvi talas privatizacije nafte

Situacija je vrlo slična kao 1988. kada je posle rekordne proizvodnje usledio postojan i dugotrajan pad, upravo iz istih razloga.

Privatizacija naftnog sektora nakon raspada u decembru 1991. na kraju je dovela do uvođenja i široke primene zapadnih metoda i napredne tehnologije, na čelu sa naftnim kompanijama Yukos i TNK-BP. Neuposleni izvori, za koje se smatralo da će biti dobri proizvođači, brzo su obnovljeni i proizvodnja je ponovo uspostavljena. Minimalan napor je uložen u ispitivanje, a podsticana je maksimalna dobit iz nalazišta jednostavnih za proizvodnju. Relativno stabilne domaće potrebe dozvoljavale su da se izvozi najveći deo nafte preostale nakon podmirenja domaćih potreba.

Brza ekspanzija proizvodnje i viška proizvoda koji se može izvesti naizgled su suočeni samo sa jednim ograničenjem – raspoloživošću izvoznih naftovoda i gasovoda, i kapacitetima u izvoznim lukama. Tada se, međutim, pojavilo još jedno ograničenje: nova upotreba naftovoda, gasovoda i železničkog transporta da bi se nafta i prirodni gas, uskratili kupcima koji su u prošlosti zavisili od redovnih isporuka. Čak je i najneupućeniji posmatrač mogao zaključiti da iza ovakvog uskraćivanja stoje geopolitička pitanja a ne samo problemi sa sistemima isporuke.

Pouzdano snabdevanje

I pored toga, uz samo neznatne izuzetke, ruska nafta i gas namenjeni izvozu dopremani su potrošačima na vreme i u ugovorenim količinama. Ali ovi izuzeci su privukli pažnju nesrazmerno u odnosu na uskraćene isporuke i dužinu uskraćivanja.

Svi naftovodi (za sirovu naftu i naftne derivate), uključujući i one za dopremu nafte namenjene izvozu, dospeli su pod kontrolu Transnefta, državnog monopola. Kako je Transneft uvek tvrdio da ne postoji manjak naftovodnih kapaciteta, i snažno se protivio izgradnji privatnih naftovoda, izvoznici su se morali okrenuti železničkom, vodenom i kamionskom prevozu kako bi zadovoljili sve veće isporuke, naročito kad su u pitanju naftni derivati.

Razmišljajući o neprekidnim neizvesnostima u vezi sa izvozom nafte iz Venecuele, Nigerije i Iraka, te u nastojanju da tačnije procene buduće stanje, posmatrači naftnih tržišta pitaju: šta Rusija može da ponudi što ovi snabdevači ne mogu? Šta je to na šta se ruski naftni izvoz može osloniti?

Za ruske zvaničnike odgovor je sasvim očigledan. Rusija nudi pouzdanost, bezbednost i raznovrsnost u snabdevanju, i nije povezana sa Persijskim zalivom.

Rusija povremeno zaista koristi situaciju, mešajući se u predviđene isporuke nafte i gasa za izvesne republike bivšeg Sovjetskog Saveza. Ali Rusija retko upotrebljava naftu kao političko sredstvo u svom poslovanju sa kupcima na Zapadu. Prihod stečen od izvoza sirove nafte, naftnih derivata i prirodnog gasa i njen ugled pouzdanog snabdevača i suviše su važni za Rusiju da bi razmišljala o postupcima koji bi narušili ove prednosti.

Rusija sledi tržište

Ipak ne treba misliti da će Rusija uvek biti pouzdan snabdevač. Ako bi prekid izvoza poslužio određenom ruskom nacionalnom interesu, onda bi se takvo naređenje i naložilo. Svesna svoje relativno visoke zavisnosti od ruske nafte i gasa, Evropska unija je naučila lekciju u januaru 2006. kada su smanjene isporuke prirodnog gasa, što navodno nije učinila Rusija, već tranzitna zemlja Ukrajina. Rusija je obustavila isporuke gasa za Ukrajinu koja nije pristala na ugovor o snabdevanju za 2006. u kojem su navedene tržišne cene za isporučeni gas. U januaru je u Ukrajini hladno, pa je Ukrajina koristila količine neophodne za grejanje. To je, međutim, značilo da su stalne isporuke za Evropu umanjene. Stoga su energetska sigurnost i raznovrsnost u snabdevanju postale teme dana u Briselu.

Rusija je takođe izbegavala smanjenu prodaju nafte u cilju održavanja viših cena. Premda je Rusija i tada i sada razmišljala o članstvu u OPEK-u, nepogodnosti su očito odnele prevagu nad prednostima. Obavestila je OPEK da podržava visoke cene na naftnom tržištu, ali ipak nije učinila ništa dok je OPEK sam delovao. Doista, godinama je pristup Rusije bio takav da proda sve količine koje se smatraju viškom u odnosu na domaće potrebe i po onoj ceni koja u tom trenutku preovladava. Ukratko, Rusija tržište sledi a ne stvara ga.

Uticanje na cene

Blagi pomak u naftnoj politici primećen je krajem septembra 2008. kada je Rusija izrazila želju da bude više uključena u globalna naftna tržišta, koristeći svoju poziciju vodećeg proizvođača i izvoznika nafte kako bi uticala na cene. Jedan način na koji bi to mogla postići jeste objavljivanje naftnih i gasnih prognoza koje bi, nadajmo se, umerile nestalnost, kao i odlaganje razvoja novopronađenih polja. Uticanje na cene, što ne iznenađuje, brzo bi se moglo prevesti u kontrolisanje cena, odnosno, pretvaranje energetskog bogatstva zemlje u veći politički uticaj.

Rusija je očigledno verovala da se njena pozicija ne priznaje i ne ceni dovoljno. Ali Rusija je takođe možda prihvatila da budući nivoi proizvodnje sirove nafte i prirodnog gasa ne mogu dosegnuti očekivanja planera i da su stoga cene postale važnije. U isto vreme buduća svetska potražnja u pogledu nafte i gasa bila je neizvesna zbog rastućih ekonomskih problema i takvo shvatanje je takođe moglo doprineti ovom zauzimanju novog kursa.

Može li Rusija ikada obnoviti slavnu prošlost? Može li se vratiti, na primer, u kasne osamdesete godine dvadesetog veka kada je ruska naftna proizvodnja – u proseku 11.4 miliona barela dnevno 1988. –premašivala proizvodnju Saudijske Arabije u milionima barela dnevno? Ako se to može ostvariti, i ako domaće potrebe mnogo ne pređu sadašnji nivo, onda bi Rusija mogla biti u poziciji da ugrozi svetsko vođstvo Saudijske Arabije u izvozu nafte.

Ali ovo je igra u kojoj Rusija verovatno ne može pobediti. Što je još važnije, bila bi to igra u kojoj Rusija ne mora da pobedi.

*Gospodin Ebel je ekspert za energetsku politiku, posebno za pitanja nafte i gasa i energetske politike zemalja bivseg Sovjetskog Saveza i Persijskog zaliva. Radio je na visokim pozicijama unutar americke administracije i privrede, uključujući i višegodišnji rad za Federalnu kancelariju za energiju, Centralnu obaveštajnu agenciju i kao američki izaslanik u više diplomatskih misija.

Izvor: Centar za civilno-vojne odnose iz Beograda i ambasada SAD u Srbiji organizovale su okrugli sto o ovoj temi u petak 10. oktobra 2008.