U prošli petak je bivši finski predsednik Marti Ahtisari dobio Nobelovu nagradu za mir (1,4 miliona dolara) za svoj tridesetogodišnji rad kao mirovni posrednik na različitim kontinentima i za svoj doprinos rešavanju kosovskog pitanja. Prirodno, milioni ljudi u Rusiji, Srbiji i drugim zemljama su ogorčeni jer Kosovo nije klasičan primer uspešnog mirnog rešavanja sukoba.

Naprotiv, sukob ističe situaciju u kojoj je Oslobodilačka vojska Kosova (OVK), teroristička organizacija, koristila najbrutalnije metode - uključujući oružanu silu - da bi prognala Srbe s njihove teritorije. Na napade OVK Srbi su odgovorili oružjem. SAD i nekoliko evropskih zemalja je 1999. godine odlučilo da podrži OVK i omogućila joj da uspostavi kontrolu nad Kosovom, zahvaljujući planu specijalnog izaslanika UN Martija Ahtisarija suprotnog međunarordnom pravu. Danas je Kosovo teritorija u tajvanskom stilu, koju zvanično priznaju neke države dok druge to odbijaju da učine. Ipak, na Kosovu barem više nema rata.

Medicinsko osoblje Vojske Srbije pregleda stanovništvo u okolini Bujanovca (Fonet)

Iste 1999. godine NATO je pokrenuo vazdušnu kampanju protiv Beograda i primorao ga da Kosovo prepusti kosovskim Albancima.

Da je kosovski sukob izbio posle 11. septembra 2001. godine, situacija bi bila drugačija pošto je međunarodna zajednica izmenila svoj stav i mišljenje o terorizmu i nasilnom separatizmu nakon napada na Njujork i Vašington. Bilo kako bilo, o tom pitanju se još uvek razgovara.

Dodeljivanje Nobelove nagrade za mir Ahtisariju je verovatno najskandaloznija odluka u poslednjih 10 do 15 godina. Međutim, ta odluka na svetlost dana izvlači sva neslaganja unutar međunarodne zajednice oko nekih ključnih pitanja kao što su rat i mir, pravda i legalnost. Kontroverzna odluka Nobelovog komiteta rasplamsala je debatu koja će potrajati izvesno vreme.

Ova i druge slične odluke će uvek biti kontroverzne, pošto će gubitnička strana u sukobu smatrati da je nepravedno tretirana. "Zavođenje" mira je poslužilo i za rasplamsavanje situacije u bivšoj Jugoslaviji. Komitet bi zato trebalo da usvoji drugačiji pristup i promoviše druge kandidate umesto diplomata od karijere kao što je Ahtisari.

Nobelov institut u Oslu

Poslednjih nekoliko godina norveški komitet je Nobelovu nagradu za mir dodelio osobama koje nisu imale ništa s mirotvorstvom ili sprečavanjem ratova. Godine 1996. rimokatolički biskup iz Istočnog Timora Karlos Belo i proterani aktivista Hoze Ramos Horta podelili su Nobelovu nagradu "za svoj rad na mirnom i pravednom rešenju konflikta u Istočnom Timoru". To je bila očigledna greška i neuspeh komiteta za dodelu nagrade pošto se sukob pretvorio u krvoproliće samo tri godine kasnije. Čak se i danas Istočni Timor teško može nazvati normalnom državom. Sličnost između Istočnog Timora i Kosova je očigledna.

Nobelova nagrad za mir 1997. godine je dodeljena američkoj učiteljici i humanitarnom radniku Džodi Vilijams za aktivnosti na zabrani i uklanjanju pešadijskih mina. Ujedinjene nacije i generalni sekreta UN Kofi Anan su 2001. godine dobili Nobelovu nagradu, što su neki shvatili kao očigledno predvidljiv i trivijalan gest.

Poslednjih nekoliko godina Komitet je bio sklon improvizacijama. Pre dve godine Nobelova nagrada je pripala profesoru Muhamedu Junusu i njegovoj banci Grameen Bank zbog napora za stvaranje fondacije za društveno-ekonoimski razvoj. Profesor Junus koji je osmislio mikrofinansiranje, moćnu alatku za borbu protiv siromaštva širom sveta, verovatno zaslužuje Nobelovu nagradu za ekonomiju zbog svog značajnog dostignuća.

Nobelova nagrada za mir je prošle godine dodeljena bivšem američkom potpredsedniku Al Goru i Međudržavnom panelu UN o klimatskim promenama. Iako je globalno zagrevanje veliki problem, nema nijednu dodirnu tačku s mirotvorstvom.

Izgleda da će uskoro Nobelovu nagradu za mir početi da dobijaju međunarodne slavne ličnosti- aktivisti na različitim poljima.

Izbor dobitnika Nobelove nagrade svakako ima svoju filozofsku stranu. Pred Nobelovim komitetom je često dilema da li da nagradu dodeli naučniku koji je otkrio novu bakteriju-ubicu ili onome ko je osmislio novi moćan lek. "Bolna" odluka ima dalekosežne implikacije jer lek može da dokaže svoju efikasnost tek za 50 godina, dok bi otkriće bakterije moglo da predstavlja delo genija - jer kada se jednom otkrije, bakterija može da bude i uništena.

Nobelova nagrada za književnost ima još dublje filozofske implikacije, jer je može dobiti poznati pisac bestselera ili neki nepoznati autor čija dela mogu da promene književni ukus javnosti. Međutim, javnost možda nije zainteresovana da se menja. Sasvim predvidljivo, Komitet više voli da nagradi kosmopolitske pisce koji zagovaraju globalno spajanje kultura.

Istina, dodeljivanje Nobelove nagrade za mir može da bude težak izazov, ali ne toliko da se izgubi svaka veza sa mirom. Neki potencijalni kandidati su pre borci za ljudska prava nego za mir. Međutim, moderni aktivisti su više politički i ideološki borci nego nesebični šampioni mirotvorstva.

Iako je Nobelov komitet ovoga puta pokušao da izabere klasičnog mirotvorca, odluka je izazvala veliko nezadovoljstvo.

Ne zaboravimo, međutim, da je odluku donela grupa pojedinaca koji predstavljaju suprotstavljene globalne političke filozofije. Da se glasanje za Nobelovu nagradu za mir odvija u UN ili još bolje na Internetu (na globalnoj skali), rezultat bi bio sasvim drugačiji. Nadajmo se da će tako biti u budućnosti.

Za sada, budimo zahvalni za ono što imamo danas.