Lingvista i intelektualac Noam Čomski već dugo je kritičar američkog konzumerizma i imperijalizma. Novinar nemačkog lista Spiegel je razgovarao s Čomskim o trenutnoj krizi kapitalizma, retorici Baraka Obame i pokornosti klase intelektualaca.

Spiegel: Profesore Čomski, katedrale kapitalizma su se srušile, konzervativna vlada svoje poslednje dane na vlasti provodi sprovodeći planove nacionalizacije. Kako se osećate zbog toga?

Čomski: Vremena su preteška a kriza preozbiljna da bismo se naslađivali tuđom nesrećom i problemima. Činjenica da će nastati finansijska kriza je bila savršeno predvidljiva - njena opšta priroda svakako, ako ne i obim i posledice. Tržišta su oduvek bila neefikasna.

Spiegel: Šta ste tačno vi predvideli?

Čomski: U finansijskoj industriji, kao i u bilo kojoj drugoj industriji, postoje rizici koji se izostavljaju iz računice. Ako mi vi prodate automobil, možda smo napravili dobar posao za nas dvojicu. Međutim, postoje posledice te transakcije po druge ljude, koje ne uzimamo u obzir. Zagađenje će biti veće, cena benzina raste, saobraćajne gužve i "čepovi" postaju nepodnošljivi. To su eksterne cene (posledice) naše transakcije. U slučaju finansijskih institucija, one su ogromne.

Spiegel: Ali, zar nije zadatak banke upravo da preuzme rizike?

Čomski: Da i u slučaju dobrog upravljanja, kao što se to može reći za Goldman Sachs, banka će pokriti sopstvene rizike i apsorbovati sopstvene gubitke. Međutim, nijedna finansijska institucija ne može da upravlja sistemskim rizicima. Rizik je zbog toga potcenjen, pa se preduzima veći rizik nego što je pametno i dobro za ekonomiju. Uz državnu deregulaciju i trijumf finansijske liberalizacije, u velikoj meri su povećavani sistemski rizici i mogućnost finansijskog cunamija.

Spiegel: Ali, da li je korektno krivicu svaljivati samo na Vol strit? Zar i američka srednja klasa ne živi od pozajmljenog novca, koji će možda biti vraćen a možda i neće?

Čomski: Dužnički teret domaćinstava je ogroman. Međutim, ne treba pojedinca smatrati odgovornim. Konzumerizam se zasniva na činjenici da smo društvo kojim dominira poslovni interes. Ogromna je propaganda potrošačkog društva. Potrošnja je dobra za profit, potrošnja je dobra za politički establišment.

Spiegel: Kakve koristi imaju političari od toga što stanovništvo mnogo vozi, mnogo jede i mnogo kupuje?

Čomski: Potrošnja odvraća narodu pažnju. Sopstveno stanovništvo ne možete kontrolisati silom, ali joj možete skrenuti pažnju i "ošamutiti" je potrošnjom. Poslovna štampa je sasvim otvoreno iznela taj cilj.

Spiegel: Pre izvesnog vremena ste Ameriku nazvali "najvećom zemljom na svetu". Kako se to uklapa s onim što sada govorite?

Čomski: U mnogim pogledima, SAD su velika država. Sloboda govora je zaštićena više nego u bilo kojoj drugoj zemlji. To je takođe veoma slobodno društvo. U Americi, profesor razgovara s mehaničarem. Oni su u istoj kategoriji.

Spiegel: Nakon što je pre 170 godina proputovao Sjedinjenim Američkim Državama, Aleksis de Tokvil je napisao da "narod vlada političkim svetom Amerike kao što Bog vlada svemirom". Da li je bio sanjar?
Čomski: Stav Džejmsa Medisona na Konstitucionalnoj konvcenciji je bio da se državna moć mora koistiti "da bi se zaštila manjina bogatih od većine". Zato Senat ima samo stotinak članova, od kojih su većina bogati i kojima je data velika moć. Predstavnički dom, s nekoliko stotina članova, je demokratičniji ali ima mnogo manje moći. Čak i liberali, kakav je Volter Lipman, jedan od vodećih intelektualaca 20. veka, su smatrali da u funkcionalnoj demokratiji inteligentna manjina, koja treba da vlada, mora biti zaštićena od "gaženja i urlanja zbunjene gomile". Među konzervativcima, potpredsednik Dik Čejni je nedavno predstavio svoje shvatanje demokratije. Neko ga je pitao zašto podržava nastavak rata u Iraku kada se stanovništvo oštro protivi tome. Njegov odgovor je bio. "Pa?"

Spiegel: "Promena" je slogan ovogodišnjih predsedničkih izbora. Vidite li mogućnost za trenutnu, primetnu promenu u SAD? Ili, da upotrebimo Obamin ratnički poklič: "Jeste li 'napaljeni'?"

Čomski: Ni najmanje. Evropska reakcija na Obamu je evropska samoobmana.

Spiegel: Međutim, on govori stvari na koje je Evropa dugo čekala. Govori o transatlantskom partnerstvu, prioritetu diplomatije i pomirenju američkog društva.

Čomski: To je samo retorika. Koga je briga za to? Njegova cela izborna kampanja se svodi na "jaku" retoriku, nadu, promene ali ne i na stvarna pitanja i probleme.

Spiegel: Da li vam se dopada tim na drugoj strani: veteran vijetnamskog rata Mekejn i Sara Pejlin, bivša mis Aljaske?

Čomski: Fenomen Sare Pejlin je veoma čudan. Kada bi nas neko posmatrao s Marsa, pomislio bi da je cela zemlja poludela.

Spiegel: Konzervativci i religiozni glasači su veoma uzbuđeni.

Čomski: Ne smemo zaboraviti da su ovu zemlju osnovali religiozni fanatici. Sećate li se kada je Džimi Karter, religiozni fundamentalista, imao glavnu ulogu na izborima. On je bio prvi predsednik koji je sebe predstavio kao ponovo rođenog hrišćanina. To je u glavama menadžera političkih kampanja izazvalo varnicu: pretvarajte se da ste religiozni fanatik i na početku ćete dobiti trećinu glasova. Niko se nikada nije zapitao da li je Lindon Džonson išao u crkvu svakoga dana. Bil Klinton je verovatno religiozan koliko i ja, što znači nimalo, ali su njegovi menadžeri uspeli da uvere mnoge kako svake nedelje ujutru odlazi u baptističku crkvu i peva crkvene himne.

Spiegel: Zar nema ničega kod Mekejna što vas privlači?

Čomski: U izvesnom smislu je iskreniji od svog protivnika. On eksplicitno navodi da se njegov izbor ne svodi na državna pitanja već na ličnosti. Demokrate nisu ni izbliza toliko iskrene, iako izbore posmatraju na isti način.

Spiegel: Znači za vas republikanci i demokrate predstavljaju samo neznatne varijacije iste političke platforme?

Čomski: Naravno da postoje razlike, ali one nisu temeljne. Niko ne treba da gaji iluzije. SAD u osnovi imaju jednopartijski sistem, a vladajuća partija je partija biznismena.

Spiegel: Preterujete. U skoro svim ključnim pitanjima - od oporezivanja bogatih do nuklearne energije - postoje različite pozicije. Barem po pitanju rata i mira se ove dve partije suštinski razlikuju. Republikanci žele da se bore u Iraku do pobede, čak i ako to bude trajalo sto godina, tvrdi Mekejn. Demokrate zahtevaju usvajanje plana povlačenja.

Čomski: Hajde da te "razlike" istražimo detaljnije i shvatićete koliko su one ograničene i cinične. Jastrebovi kažu: ako nastavimo, pobedićemo. Golubovi kažu da nas to previše košta. Međutim, pokušajte da pronađete jednog američkog političara koji će iskreno reći da je ova agresija zločin. Pitanje nije hoćemo li pobediti ili ne, već da li je sve to skupo ili nije. Sećate li se ruske invazije na Avganistan? Da li smo imali debatu o zome da li će Rusi dobiti rat ili je on preskup? O tome se možda razgovaralo u Kremlju ili je pisano u Pravdi. No, to je debata kakva se može očekivati u totalitarnom društvu. Kada bi general Petrus postigao ono što je Putin postigao u Čečeniji, postao bi krunisani kralj. Ključno pitanje je da li na nas primenjujemo iste standarde koje primenjujemo na drugima.

Spiegel: Ko sprečava intelektualce da postavljaju pitanja i na njih kritički odgovaraju? Vi hvalite slobodu govora u SAD.

Čomski: Intelektualni svet je izuzetno komformistički. Hans Morgentau, osnivač teorije realističnih međunarodnih odnosa, jednom je osudio ono što je nazvao "komformistička pokornost moći" od strane intelektualaca. Džordž Orvel je napisao da nacionalisti, koji praktično čine celu intelektualnu klasu u zemlji, ne samo da ne osuđuju zločine svoje države, već imaju izuzetan kapacitet da ih i ne primećuju. To je tačno. Mnogo govorimo o zločinima drugih. Kada na dnevni red dođu naši zločini, postajemo nacionalisti u orvelijanskom smislu te reči.

Spiegel: Zar nije bilo i još uvek ima - u SAD i širom sveta - glasnih protesta protiv rata u Iraku?

Čomski: Protest protiv rata u Iraku je mnogo veći nego što je bio protiv rata u Vijentamu. Kada je u Vijetnamu bilo 150.000 američkih vojnika, od kojih je 4000 poginulo, nikoga nije bilo briga. Kada je Kenedi izvršio invaziju na Vijentam 1962. godine, vladao je veliki muk.

Spiegel: Da zaključimo, možda možete ponuditi reči utehe o stanju nacije?

Čomski: Američko društvo je postalo civilizovanije, najvećim delom kao rezultat aktivizma šezdesetih godina prošlog veka. Naše društvo, kao i evropsko, je postalo slobodnije, otvorenije, demokratičnije i za mnoge veoma zastrašujuće. Ova generacija je osuđena na takvo stanje. Ali, to je imalo efekta.

Spiegel: Profesore Čomski, hvala vam na ovom intervjuu.