1. Kratak istorijski pregled

Tokom srećnih devedesetih ekonomska ekspanzija odavala je utisak beskonačnosti. Kapitalizam je pronašao svoju „konačnu“ magičnu formulu za prevazilaženje krize, koju danas nazivamo recesija, manipulišući finansijskim instrumentima koji su omogućavali relativno kratke periode ekonomskog pada slabog inteziteta. Ta formula se u suštini slagala sa u Vašingtonskom konsenzusu predloženim otvaranjem tržišta, potpunom liberalizacijom tokova kapitala, skoro nekontrolisanim finansijskim bumom i nadzorom od strane svetskih organizacija (MMF i Svetska banka).

Svakako da su i devedesete obeležene krizama u pojedinim zemljama – među kojima treba pomenuti „Azijske tigrove“, Rusiju, Tursku, Meksiko – ali je kao odgovor primenjivana magična formula: ubrizgavanje novca u njihove sisteme kako bi se nastavilo sa daljom igrom. Ta igra bi, za uzvrat, umnožavala novac, kako onaj fiktivni, tako i pravi.

U takvim uslovima tržišta fjučersa su se razvijala kao nikada ranije. Otvaranjem Njujorške robne berze (NYMEX) 1988. godine SAD su se pozabavile cenom nafte, ublažavajući tako neprijatne posledice naftne krize iz 1973. godine i kreirajući tržište fjučersa koje je podsticalo špekulacije i veliki priliv novca u sistem.

Pol M. Svizi objašnjava više nego jasno celu situaciju u svom poslednjem delu, napisanom neposredno pred njegovu smrt. Svizi zapravo ukazuje na to da je „ekspanzija“, koju nobelovac Štiglic analizira i oštro kritikuje, već polovinom osamdesetih bila prisutna u svim svojim oblicima. Možda bi jedan primer porekla aktuelne situacije mogao najbolje da posluži kada je u pitanju približavanje problema onima koji ekonomiju ne poznaju baš najbolje: zamislite lice koje u banku A prilaže depozit od 1.000 američkih dolara, odakle će potom ta ista banka, uz obaveznu rezervu od 20%, moći da ostatak od 800 dolara dalje plasira na tržište u vidu kredita. Tih 800 dolara biće potrošeno na kupovinu nekog dobra ili usluge, a njihov prodavac svoju celokupnu zaradu staviće na štednju u banku B. Ta banka dalje opet može da plasira 80% te sume u vidu kredita, i tako dalje. Na kraju, od početnih 1.000 imamo 5.000 dolara. Privreda na taj način postaje likvidnija u tom smislu što postoji veća količina sredstava razmene, ali ekonomija nije ništa bogatija nego ranije. Taj novac ne postoji u stvarnosti – početnih 1.000 dolara je stvarno, krajnjih 5.000 dolara, predviđenih za finansijski sistem, fiktivni su i predstavljaju produkt špekulacije. To je ono čime se finansijski kapitalizam bavio još od polovine osamdesetih godina prošlog veka, a propast komunizma je samo pospešila ovaj model i ukazala na to da je kapitalizam nepobediv, a da su upravo SAD njegov glavni pokretač. Vašingtonski konsenzus predstavljao je poslednji blagoslov za otvaranje tržišta i hirovitu globalizaciju, definitivno odobrivši finansijske špekulacije kao dobro rešenje problema. Danas smo, međutim, u stanju da sagledamo ozbiljnost posledica celog tog meteža.

U svetlu ovih dešavanja treba napomenuti da je Alan Grinspen, preuzevši upravljanje Federalnim rezervama SAD u periodu od 18 godina, postao guru za globalizaciju, finansijsku ekspanziju i svetsku ekonomiju. Plan se nije mnogo razlikovao od onoga što će par godina kasnije biti ugovoreno Vašingtonskim konsenzusom – unutar SAD zalagalo se za rešenje koje bi promovisalo sukcesiju takozvanih ekonomskih mehura. Prvi takav mehur bio je "dot-com". Tobožnja "nova ekonomija", bazirana na nematerijalnim dobrima i visokoj tehnologiji, već je otvorila toliko novih perspektiva da je Njujorška berza morala da kreira specijalni indeks evaluacije: NASDAQ.

Alan Grinspen

"Dot-com" mehur puca krajem devedesetih godina prošlog veka. Mnoge od vodećih kompanija zapadaju u duboku krizu, a finansijske špekulacije i ekspanzija kredita padaju u vodu. Grinspenovo rešenje bilo je, međutim, dovoljno brzo i jednostavno: kreirati novi mehur.

I zaista, kriza „dot-com“ mehura rešena je manipulacijom kamatnim stopama. Federalne rezerve SAD određuju vrednost novca putem referentne kamatne stope. Ta stopa određuje vrednost novca ili kamate prilikom ponude kredita klijentima od strane banaka. Stoga, ukoliko je stopa Federalnih rezervi niska krediti su jeftini, a u slučaju rasta stope raste i trošak pozajmljivanja novca. „Nevidljiva ruka tržišta“ zapravo je ruka predsedavajućeg Federalnih rezervi.

Krajem devedesetih godina prošlog veka Federalne rezerve su spustile kamatnu stopu na istorijski minimum. Od tada pa sve do jula 2004. godine kamatna stopa Federalnih rezervi bila je 1%. Razlog? Ništa drugo nego ubrizgavanje „jeftinog novca“ u finansijski sistem kako bi se prebrodila kriza „dot-com“ mehura. Priliv tog „lakog novca“ doveo je do ekspanzije kredita, što je, opet, povećalo potražnju. Ekonomija je tako reaktivirana, ali naduvan je novi mehur drugorazrednih hipotekarnih kredita.

2. Mehur nekretnina

Priliv jeftinog novca doveo je do ekspanzije kredita sa niskim kamatnim stopama i finansijske špekulacije su ponovo uzimale maha, ali ovoga puta na dosetljiv način.

Kada je ekspanzija hipotekarnih hartija od vrednosti dostigla svoj vrhunac, investitori su se usredsredili na one koji do tada nisu ispunjavali uslove za podizanje kredita. Tu spadaju siromašni građani SAD, oni sa niskim prihodima ili sa lošom istorijom kada je isplaćivanje dugova u pitanju, kojima nije bio dostupan pristup hipotekama zbog visokog rizika. Sa kamatnom stopom od jednog procenta, međutim, predviđeno je da je sada svako u stanju da podigne kredit. Finansijski sistem lovio je tako i one koji su do nedavno, bilo zbog niskih prihoda ili loše istorije, imali pristup samo izuzetno skupim kreditima. Tako je započeta kampanja koja bi privukla potrošače ponudom hipoteka sa različitim kamatnim stopama, nadajući se da Federalne rezerve neće podići stopu. Rizik je bio ogroman – siromašni bi mogli da prestanu sa isplatom ukoliko bi stopa porasla – ali to je bila samo hipoteza koja svakako da se neće desiti.

Rizik je, međutim, postojao i svi su ga bili savršeno svesni. Zbog toga, kako bi hipoteke visokog rizika bile omogućene, finansijske institucije lansirale su na tržište seriju rizičnih hartija od vrednosti. Kamata kojom su isplaćivane „bezvredne hipotekarne hartije od vrednosti“ bila je veoma visoka, nekih 30% godišnje. Kako bi se učinile još „primamljivijim“ povučen je još riskantniji potez: odobreno je osiguranje kredita.

Institucije koje se bave osiguranjem kredita rade u pozadini i izrazito su pouzdane. U pitanju je AAA rejting, oznaka najvišeg kvaliteta hartija od vrednosti, izdavaoca hartija od vrednosti ili finansijske institucije, što znači da ove institucije nikada ne bi mogle da bankrotiraju, a poslovni kredit izdat njihovim posredstvom predstavlja neospornu garanciju da će posao biti uspešno obavljen. U suprotnom bi osiguravajuće institucije morale da plate nadoknadu štete. Pouzdane i ozbijne institucije podržavale su tako drugorazredne hipotekarne kredite, koji su, opet, sa godišnjom stopom od 30% garantovali debelu zaradu.
Iskušenje je bilo preveliko i vodeće banke u SAD i Evropi nisu mogle da mu odole. Kupovina hartija od vrednosti sa kamatom od 30% nije bila mogućnost koja se pružala svakog dana, a povrh toga postojala je garancija institucija sa AAA rejtingom.

Sve je išlo "kao po loju" dok se, usred tog finansijskog prosperiteta, nije pojavio Džordž V. Buš sa svojim planovima za imperijalnu ekspanziju. Uzrokom i razvojem ove nove politike pozabavićemo se kasnije a ovom prilikom ćemo se zadovoljiti time da pomenemo glavne karakteristike Bušove ekonomske politike, naglašavajući da ona u sebi nosi dosta toga „političkog“ i takođe dosta, ako ne i previše, „ekonomskog“.

I zaista, Pol O'Nil, američki ministar finansija, rekao je da mu je na njegovom prvom sastanku sa Dikom Čejnijem saopšteno ekonomsko pravilo zasnovano na paradigmatskoj frazi potpredsednika: „Regan je dokazao da deficit ne postoji“. Stoga, ukoliko to važi i za aktuelnu politiku, širenje deficita ne predstavlja nikakav problem. Na osnovu ove doktrine i posredstvom ekspanzionističkih ambicija Sjedinjenih Američkih Država došlo je do pojave dvostruke neravnoteže kada su državni budžet i platni bilans sa inostranstvom u pitanju. Pod takvim uslovima slab dolar je predstavljao pokušaj premošćavanja jaza.

Početkom 2004. godine, međutim, inflacija je počela da zabrinjava ekonomske vlasti i 1. jula te iste godine Alan Grinspen diže kamatnu stopu na 1,25%. Sam Grinspen bio je zadužen za ispravljanje „krivih Drina“: najveći autoritet monetarne politike u toj zemlji nazvao je rupu u računima Sjedinjenih država „ogromnom“ – ona je 2004. bila procenjena na 500 milijardi dolara – i ukazao na to da će se budžetski višak zabeležen 2000. godine transformisati u deficit od 4,25% bruto domaćeg proizvoda. To se zaista i dogodilo. Konačno, nakon 11. septembra stanje se dodatno pogoršalo i Federalne rezerve dižu do 2007. kamatnu stopu na 5,25%. Isplaćivanje drugorazrednih hipotekarnih kredita sa promenjivom kamatnom stopom, koji su ponuđeni siromašnima, počelo je, paralelno sa rastom kamatne stope, da se otaljava. U izboru između obračunavanja sa bankom i hrane na stolu siromašni su se odlučivali za ono drugo. Sve to odigralo se baš u vreme kada je trgovinski deficit pet uzastopnih godina obarao svoj rekord, dostigavši tako do kraja avgusta 2007. godine cifru od 784,2 milijarde dolara na godišnjem nivou, 9,4% više nego 2006. godine. Da stvar bude još gora, Ministarstvo finansija SAD saopštilo je da je Bušova vlada proizvela budžetski deficit od 157,3 milijarde dolara tokom fiskalne 2007. godine, koja je počela 1. oktobra a završila se 30. septembra. Deficit državnog budžeta SAD iznosio je tako 2007. godine 6,2% bruto domaćeg proizvoda.

Posledice su brzo počele da se osećaju. U momentu kada je narod prestao sa isplatom, došlo je do krize na tržištu drugorazrednih hipotekarnih obveznica. Već je septembra 2007. godine situacija bila kritična: više od 5 miliona domova stavljeno je na prodaju. Po prvi put u deset godina opala im je cena, paralelno sa rastom kamatne stope. Više od dva miliona Amerikanaca izgubilo je svoje domove i akumuliran je dug od oko 500 milijardi dolara. Sa spektakularnim kolapsom dva hedž fonda prošlog juna, koja su pripadala petoj po veličini investicionoj banci SAD – Ber Sterns – napravljen je gubitak od 1,6 milijarde dolara. Šta više, pale su akcije kako Ber Sternsa tako i različitih investicionih fondova, banki i osiguravajućih institucija – u periodu od avgusta do septembra prošle godine izgubljeno je više od 200 milijardi dolara.

Banka Ber Sterns

Jedna po jedna institucija dospela je do bankrota. Prvo, kao što smo videli, unutar SAD, a potom i širom planete Zemlje. Sve banke u najrazvijenijim zemljama sveta koje su izdavale drugorazredne hipotekarne kredite zapale su u duboke probleme. Kao prvu među njima treba pomenuti banku Nordern Rok iz Velike Britanije koju je vlada nacionalizovala krajem februara. Dalji kolaps pružio je Arapima i Kinezima mogućnost da steknu deo vlasništva nad najvećim svetskim bankama. Sve je dolazilo u obzir kako bi se izbeglo ono najgore. Tako je, na primer, američka Siti banka spašena posredstvom arapskog kapitala, iliti ulogom koju je odigrao saudijski princ Al Valid bin Talal i investicijama vlasti iz Abu Dabija, koji su izvršili dokapitalizaciju banke u iznosu od 7,5 milijardi dolara a u zamenu za 4,9% akcijskog stoka. UBS banka je, u međuvremenu, potpomognuta od strane Singapura – ovoga puta u igri je bilo 9,7 milijardi dolara i 9% akcijskog stoka. Ove dve banke trenutno se nalaze u centru pažnje, ali tu su još Barklis, HSBC i Nortern Rok iz Velike Britanije, BNP Pariba i Sosijete ženeral iz Francuske, nemačka IKB banka, investicioni fondovi Bern Sterns, Meril Linč i drugi, kod kojih je takođe zabeležen pad kapitala zbog čega im preti opasnost od insolventnosti.

Kao šlag na tortu došao je i kolaps institucija za osiguranje kredita, najjače i najozbiljnije podrške sistemu.

Po izbijanju krize na tržištu drugorazrednih hipotekarnih obveznica kupci su zatražili isplatu premije osiguranja. Osiguravajuća društva nisu bila u stanju da se izbore sa nadolazećom lavinom zbog čega su se našla u kritičnoj situaciji, sa zabeleženim gubicima na berzi sa početka godine u rasponu od 50% do 90%. Pad je ubrzan krajem januara da bi na kraju, po prvi put u istoriji, bio utvrđen tromesečni gubitak i dovedena u pitanje sposobnost osiguravajućih institucija da održe svoj kreditni rejting, što upravo predstavlja ogledalo poslovanja.

Predsednik španskog Udruženja štedionica (CECA), Huan Ramon Kvintas, upozorio je krajem januara da će osiguravajuće institucije sigurno ostati bez AAA rejtinga. Situacija je bila ozbiljna, jer gubitak najvećeg ranga znači da bi sve hartije od vrednosti i investicije koje su osiguravajuća društva podržala - propale, nezavisno od veličine investicije ili kompanije. Kvinta je otkrio da je u Njujorku održan sastanak na kome su prisustvovali predstavnici najvećih banaka Sjedinjenih država. Prema svemu sudeći, na pomenutom sastanku postignut je dogovor kojim bi trebalo da bude izbegnut bankrot osiguravajućih institucija. Taj dogovor, kako sam Kvinta navodi, doveo je do „pozitivne reakcije“ na berzanskom tržištu. Ipak, čuvena kompanija za kreditni rejting, Mudi, uklonila je 15. februara trostruko "A", FGIC kompaniji za osiguravanje kredita (četvrtoj po veličini na ovom tržištu), što je stavilo pod znak pitanja sve druge kompanije toga tipa. Mudi je FGIC spustio za šest nivoa i saopštio da bi kompanija mogla povratiti stari rejting u slučaju dokapitalizacije u iznosu od nekih 4 milijarde dolara. Posle samo nedelju dana agencija za utvrđivanje rizika, Fič, degradirala je solventnost Ambak osiguravajuće korporacije, jedne od vodećih u svetu. U periodu od samo šest dana MBI najavljuje pokretanje procesa kojim bi trebalo da bude povećan kapital, a kako bi se izbegla redukcija njegovog AAA rejtinga, što je od presudnog značaja za dalje poslovanje.

Prvi potez povučen nakon izbijanja krize bila je reaktivacija dobre stare kapitalne koncentracije. Baš kao što je arapski i kineski kapital bio u stanju da kupi deo bankrotiranog finansijskog sistema, osiguravajuća društva morala su da prepuste dobar deo srednje klase američkog finansijskog sistema Vorenu Bafetu, koji je kupio tri najveće institucije za osiguranje kredita u SAD za 800 milijardi dolara, kako je on lično saopštio u intervjuu datom za CNBS. „To bi moglo da ukloni najveću smetnju na tržištu“, Bafetove su reči.

Voren Bafet

Ekonomske vlasti takođe su prišle u pomoć, ali sreća im se nije osmehnula. Pre svega, novac je više puta ubrizgavan u sistem; potom su Federalne rezerve drastično smanjile kamatnu stopu sa 5,25% na 3,25% u periodu od samo jednog meseca, međutim sa zakašnjenjem i bez vidnih rezultata. „Ortodoksnim“ rešenjem Bena Bernankea samo je, zapravo, dodato ulje na vatru.


Ben Bernanke

I zbilja, globalna „finansijska inflacija“ bila je pre izbijanja krize neshvatljiva iz razloga što Federalne rezerve dve godine nisu objavljivale stvarno stanje ponude novca, a s obzirom na kreditnu ekspanziju i dvostruki deficit u SAD, zalihe američkog dolara trebalo bi da su beskonačne. U slučaju krize koja je izazvana preteranim špekulacijama, ubrizgavanje novca jednako je hranjenju osobe sa lošim sistemom za varenje. Vrednost dolara opada ne samo zbog postojanja pomenute krize i drugih faktora sa kojima ćemo se sresti kasnije, već i zbog zakona ponude i tražnje koji je dugo vremena igrao na štetu američke valute. Trenutno se u sistem ubrizgava, sudeći prema najnovijim podacima saopštenim ranije ove godine, dodatnih 500 milijardi dolara. Takođe, nepoverenje koje se oseća širom planete, uprkos niskim kamatnim stopama, prouzrokovalo je da banke više ne daju u zajam čak, da stvar bude još gora, ni jedne drugima, jer niko ne zna ko je i u kojoj meri zahvaćen krizom drugorazrednih hipotekarnih kredita, a i iz razloga što svi, barem delimično, kriju svoje gubitke. Tu se javljaju i dve dodatne tačke: kriza kreditnih kartica i sistema u Bazelu.

Federalne rezerve prijavile su 7. februara ove godine naglu redukciju upotrebe kreditnih kartica. Stanovništvo SAD imalo je u decembru prošle godine 944 milijarde duga i to uglavnom na revolving karticama, što predstavlja godišnji porast od 2,7%. Ta cifra ukazuje na vidno smanjenje u odnosu na rast od 11,1% u oktobru i 13,7% u novembru prošle godine, što je opet jasan pokazatelj smanjenja potrošačkih navika u vreme oslabljene ekonomije. Decembra prošle godine isplata nekih 7,6% pozajmica putem kreditnih kartica kasnila je 60 dana ili do nje uopšte nije dolazilo. Prošle godine u pitanju je bila cifra od 6,4%, sudeći prema podacima koje je objavila Riskmetriks grupa. Analiza je obuhvatila zajmove po kreditnim karticama u iznosu od 200 milijardi američkih dolara koji su prodati investitorima uz posredovanje velikih kompanija kao što su Sitigrup, Amerikan Ekspres i J.P. Morgan Čejs.

Konačno, tu je Drugi bazelski sporazum. Nova pravila pripremaju se da postepeno budu implementirana u Sjedinjenim državama. Glavna novina jeste pružanje veće slobode bankama koje bi trebalo u budućnosti same da odlučuju o tome koliki finansijski rizik su spremne da preuzmu, jer činjenica je da se one nalaze u znatno boljoj poziciji za donošenje takvih odluka od vladinih regulatora. Globalne finansijske turbulencije izazvane pucanjem mehura nekretnina u SAD ipak nameću pojedine fundamentalne pretpostavke o određivanju rizika, jer poznato je da su institucije širom sveta pogrešno ocenile sigurnost pojedinih investicija. Ovo se pre svega odnosi na Evropu gde mnoge banke već igraju po pravilima Drugog bazelskog sporazuma. Vol strit žurnal naveo je u svom izdanju za 5. mart 2008. godine da je kriza nastala na tržištu drugorazrednih kredita, pogotovu talas koji je pogodio evropske banke, pre svega UBS u Švajcarskoj – gde se i sam Bazel nalazi – dovela do toga da je američki Senat na neodređeno vreme zapostavio implementaciju Drugog bazelskog sporazuma. Deregulacija i bankarska samodovoljnost blokirani su udarom stvarnosti.

Sam finansijski sistem ne nagoveštava oporavak, na šta nas jasno upozoravaju gubici zabeleženi u periodu od 1. januara do 5. marta ove godine. Dau Džons beleži pad od 7,98%, Eurostoks od 16,26%, S&P 500 od 9,32%, a Nikei 15,26%.

3. Globalne posledice

Svetski ekonomski forum u Davosu predstavlja najjasniji odjek postojeće krize. Učesnici tog simpozijuma globalne ekonomske moći jasno su nagovestili da živimo u vremenu velikih promena i da je aktuelna kriza na tržištu drugorazrednih hipotekarnih kredita nastala iz situacije koja je pre nekoliko godina bila nezamisliva.

August Bebel je jednom rekao da je za razumevanje kapitalizma neophodno slušati buržoaziju. Džordž Soroš bez sumnje spada u tu grupu ljudi. Sudeći prema Sorošovim rečima, objavljenim u Njujork tajmsu 27. januara ove godine, „aktuelna kriza predstavlja kraj razdoblja kreditne ekspanzije zasnovane na dolaru kao valuti međunarodne rezerve – periodične krize upravo su činile deo procesa znatno obuhvatnijeg od proste ekspanzije i recesije, dok aktuelna kriza predstavlja kulminaciju jednog velikog buma koji je trajao više od 60 godina.“ Kako sam Soroš tvrdi, kreditna ekspanzija kao vid vađenja iz aktuelne krize jeste loše rešenje, direktni proizvod tržišnog fundamentalizma rođenog u doba predsednika Regana iliti ono što nazivamo neoliberalizmom. Danas je takva formula kontraproduktivna, jer „sa naftom, osnovnim prehrambenim proizvodima i drugim sirovim materijalima čije cene sve više rastu, kao i sa brzom revalorizacijom kineske valute juan, Federalne rezerve moraju da brinu o inflaciji. Ukoliko federalni fondovi oslabe do izvesne tačke, dolar bi ponovo mogao da bude pod velikim pritiskom, a Federalne rezerve suočile bi se sa ograničenom sposobnošću stimulacije ekonomije.“ U tom slučaju političke posledice bile bi, ili već jesu, drastične promene u korelaciji svetskih sila. Sorošov zaključak podrazumeva to da bi aktuelna finansijska kriza, „pre nego izazove recesiju globalnih razmera, trebalo da dovede do promene odnosa snaga u svetskoj ekonomiji, sa relativnim padom Sjedinjenih država i rastom Kine i drugih razvijenih zemalja sveta. Postoji realna opasnost, međutim, da bi prouzrokovana politička tenzija, ili čak američki protekcionizam, mogli da unište globalnu ekonomiju i svet dovedu u stanje recesije, ako ne i nešto gore.“

Džordž Soroš

Dakle, nakon sastanka u Davosu, Soroš je pokušao da skrene pažnju na to da je konačno došlo vreme promena kada je hegemonija dolara u pitanju. „Dolar je strašno oštećen“, rekao je Soroš za magazin Ekonomist. I mnogi se slažu sa njim. Revalorizacija evra preokreće odnos snaga u svetskom monetarnom sistemu. Tokom poslednjih sedam godina dolar je izgubio 16% svoje vrednosti u svetskoj trgovini i više od 21% u rezervama centralnih banaka sveta, mada su poslednje cifre teške za određivanje s obzirom na tajnovitost cele stvari. Od februara 2008. godine dolar je pao za 28% u odnosu na valute američkih trgovinskih partnera. Ne smemo, pritom, zaboraviti ulogu koju je euro odigrao u invaziji na Irak – Sadam je cenu barela određivao u evrima – kada je u pitanju razumevanje značaja monetarne razmene. Zemlje Persijskog zaliva izmenile su svoje rezerve počev od 2004. godine. Kuvajt je svoju valutu odredio u odnosu na „korpu“, dok je Iran doneo radikalne odluke. Od januara nafta se prodaje u evrima, a 17. februara ove godine na ostrvu Kiš određena je cena barela nafte i u rubljima i drugim valutama.

Ukoliko analiziramo tenziju koja je nastala između Vašingtona i Teherana ne smemo da odbacimo ulogu naftne berze na Kišu kao jednog od presudnih faktora. Moguće da je rast cene barela na 100 dolara u drugoj polovini februara u tesnoj vezi sa iranskom naftnom berzom. Ipak, upravo su Iran, Venecuela i Ekvador zemlje koje su se unutar OPEK organizacije zalagale za određivanje cene nafte putem različitih valuta, gde bi dolar bio samo jedna od njih.

Svi dobro znamo da Kina raspolaže sa dva osnovna oružja. Ona je, pre svega, najveći kreditor američkog duga na svetu. Dakle, ukoliko bi se Kina odlučila da proda deo duga ili sav dug, dolar bi doživeo pravi kolaps. U pitanju bi bila, naravno, čista ucena protiv koje SAD ne bi mogle ništa da urade. Poznata je, takođe, činjenica da je od 2002. godine trećina kineskih rezervi u evrima. I u njenoj neposrednoj zoni uticaja, Asocijaciji nacija jugoistočne Azije (ASEAN), situacija se takođe zakomplikovala s obzirom na to da cela regija poseduje 67% svetske rezerve dolara. Jeste da dolar održava svoju hegemoniju, ali usred opasne dvostruke igre koju svako može da napusti onda kad mu se to ćefne. Moguće da je u samu srž problema prodreo Čeng Sivei, potpredsednik Centralnog komiteta komunističke partije Narodne republike Kine, a na forumu održanom u Davosu. On je tom prilikom rekao: „Azijati štede danas kako bi sutra trošili, dok Amerikanci danas troše ono od sutra.“

Čeng Sivei ukazao je na kraju Foruma na neophodnost suštinske promene u odnosu prema Kini i drugim BRIK zemljama. Dok su ranije svi bili zainteresovani za eksplozivni rast zemalja u razvoju, danas je pažnja usmerena na Brazil, Rusiju, Indiju i Kinu (BRIK), zemlje koje nekontrolisano brzo sazrevaju. Ulogu SAD bi, na neodređeno vreme, mogle sada da ispunjavaju druge zemlje, a to bi predstavljalo veliku istorijsku prekretnicu.

Za nerazvijene zemlje, pre svega za zemlje latinske Amerike, situacija je nešto drugačija. Opšti konsenzus ekonomista jeste nastavak rasta cena osnovnih prehrambenih proizvoda, čak i u slučaju ulaska SAD u recesiju, jer hrana je uglavnom jedan od poslednjih sektora koje ekonomski zastoj zahvata. Ekonomski analitičar Piter Bućanan iz kanadske banke CIBC, naglasio je da ostatak sveta nije imun na recesiju koja je zahvatila SAD, ali njen udar nije više onolikog intenziteta kao ranije. Bućanan tvrdi da SAD danas igraju znatno manju ulogu u svetkoj ekonomiji i stavlja akcenat na novu ulogu koju su preuzele BRIK zemlje, reprezentujući 40% svetskog rasta, što predstavlja 3 do 4 puta veći doprinos od onoga koji daju Sjedinjene države. Analizirajući cene prirodnih resursa – metala, nafte, žita i drugih osnovnih prehrambenih proizvoda – kanadski ekonomista zaključuje da će one ostati visoke uprkos promenama u vezi sa recesijom u SAD. Iako SAD i dalje predstavljaju glavno naftno tržište, a ekonomija koju su vodile tokom protekle dve godine može se nazvati „pristojnom“, tražnja za naftom nije porasla u tom periodu, što opet jeste slučaj u azijskim i zemljama u razvoju. Tražnja za metalima u Kini, sudeći prema podacima koje je iznela CIBC, nastavlja da raste i pored toga što je trenutno dva do tri puta veća nego u SAD. Zavisnost Sjedinjenih država od Azije, Evrozone i Latinske Amerike opala je tokom poslednje decenije više nego u bilo kom periodu prošlog veka. Godine 2000. SAD su uvozile 17% dobara izvezenih iz Evrozone i Latinske Amerike. Ovaj procenat pao je na 13,5 tokom poslednjih 12 meseci. U slučaju izvoza azijskih zemalja u razvoju, na SAD je 2000. godine odlazilo ukupno 21%, a poslednje godine samo 16%. Tokom poslednjih 10 do 15 godina, kako Bućanan navodi, azijske zemlje pokazale su znakove „odvajanja“ u odnosu na ekonomiju SAD. Udar američke recesije iz 2001. godine na azijske zemlje bio je minimalan i počev od tada uspešno se održavala jaka tendencija ka brzom rastu, čak i po početku deflacije u SAD 2004. godine. „Tokom poslednje decenije, brz rast kineske ekonomije ukazao je na negativnu korelaciju sa ekonomijom SAD“, reči su Bućanana koji dalje tvrdi da analiza cifara kineske trgovine ukazuje na povećanje zavisnosti od domaćeg i azijskih tržišta koja sada zamenjuju američka.

Konačno, osamostaljenje latinske Amerike i drugih zemalja Trećeg sveta od pomoći Međunarodnog monetarnog fonda još jedan je faktor ekonomske nezavisnosti. Prema ekonomisti Džefu Rubinu, koji rukovodi ekonomskim odeljkom CIBC, svetska ekonomija „dramatično se usmerava“ sa Sjedinjenih država ka zemljama u razvoju i glavnim izvoznicima nafte. „Dok će se posledice recesije najjače osećati u SAD, predviđamo da će, u poređenju sa 2001. godinom, ovoga puta biti zahvaćen samo izvestan broj ključnih tržišta“, rekao je Rubin. „U Brazilu, Rusiji, Kini i Indiji postoji deset potrošača na svakog Amerikanca kome oslabi kupovna moć“, zbog posledica krize na tržištu drugorazrednih hipotekarnih kredita. Kako Rubin smatra, veliki je broj zemalja u razvoju koje dostižu nivo potrošnje zemalja Prvog sveta tako da „možete baciti kroz prozor sva ranija poređenja između američke ekonomije i prošlih krugova sektora prirodnih resursa“. Jozef Borel izjavio je 27. februara da na svetu ima toliko resursa samo da se zadovolje ukupne potrebe za pšenicom u periodu od 30 dana. Borel se nedavno u Briselu sastao sa predstavnicima agencije UN za ishranu i poljoprivredu (FAO) zbog rastuće prehrambene krize koja je dovela do prosečnog porasta cena od nekih 30%. Sa druge strane, masivna proizvodnja biogoriva takođe je povećala potrošnju pšenice. Zahvaljujućim istorijskim sušama žrtvovane su američke farme, a povećana potrošnja mesa i pojedine zdravstvene poteškoće učinili su da se svetsko tržište upozna sa neuobičajenim rastom BRIK zemalja i jačanjem trgovine između juga.

4. Nekoliko zaključaka

Kriza tržišta drugorazrednih hipotekarnih kredita, kriza dolara i globalna zaraza očekuju se da potraju neko vreme. Kapitalizam ne može i ne zna kako tome da se suprostavi, iako je stvar bila očigledna još krajem 2006. godine. Špekulacije, profit i pohlepa retko su viđani u kapitalističkoj ekonomskoj teoriji. Da li je u pitanju nebitna epizoda ekonomske istorije ili uzbuna koja oslikava pražnjenje jednog modela? Verujemo da je drugo više verovatno.

Imperijalni kapitalizam postao je žrtva svojih kontradikcija. Promovišući neoliberalizam posledice su se prvobitno osećale na jugu da se one potom raširile na ostatak sveta.

Do sada se jasno pravila razlika između finansijske i ekonomske krize u SAD i u nerazvijenim zemljama. Danas se po prvi put u poslednjih nekoliko vekova naslućuje parcijalnost krize. Latinska Amerika nije započela igru drugorazrednih hipotekarnih kredita, već je prosto proizvodila ono što je svetu trebalo, redukovala svoj finansijski sistem i prekinula vezu sa međunarodnim kreditnim organizacijama.

U međuvremenu je finansijska ekspanzija Prvog sveta završila svoj prvi krug i odala utisak da se neko vreme neće ponovo pokrenuti. Ipak, nije u pitanju samo ekonomska kriza već i kriza hegemonije. Podaci izneti u ovoj studiji ukazuju na progresivan gubitak ekonomskog prostora Sjedinjenih država, što zapravo podrazumeva gubitak moći. Moguće da obnavljanje vojne ekspanzije predstavlja samo pokušaj ubrizgavanja protivotrova.

Razvoj BRIK zemalja, i afirmacija drugih suverenih zemalja, neuključujući tu SAD, nagoveštava budućnost potpuno suprotnu od one koju smo svi očekivali. Moguće je da se krećemo ka policentričnoj budućnosti u kojoj će SAD svakako ostati velika sila, ali u kojoj će ekonomije, valute i globalna moć biti bolje raspoređene između različitih regionalnih centara.

Finansijski sistem koji poznajemo iscrpio je predatorski model, nepoznat dobrom delu svetske populacije, ali koji je opet uticao na sve, uprkos činjenici da nismo bili svesni načina na koji on funkcioniše. Za kraj reči Henrija Forda: „Dobro je što ljudi nisu upoznati sa našim bankarskim i monetarnim sistemom, jer bi u suprotnom došlo do revolucije pre nego što sutrašnji dan osvane.“

* Prof. mag. Fernando Lopez D'Alesandro profesor je istorije u Regionalnom obalskom centru, kao i u Severnom regionu Univerziteta Republike Urugvaj. Član je Asocijacije za proučavanje energetskih resursa (AEREN).

Prevela Jovana Bursać