Najbolje u poslu dopisnika iz strane zemlje jeste činjenica da ne morate svakoga jutra da putujete do kancelarije, prisustvujete dosadnim sastancima, da oblačite odelo – ukratko, ne ometaju vas svakodnevne obaveze kancelarijskog radnika. Loše je to što niste u neposrednom kontaktu s kolegama iz redakcije i što skoro uopšte ne možete da utičete na sudbinu svojih tekstova. Međutim, ako vam ne smeta mnogo nedostatak povratnih informacija i potpuno odsustvo kontrole, sloboda se isplaćuje u vidu velike produktivnosti i izuzetnog zadovoljstva poslom koji obavljate.

Novinarstvo, jedno od najpokretljivijih zanimanja na planeti, vas svakodnevno podseća da je posao nešto što radite, a ne mesto na koje odlazite. Poslednjih dvadeset pet godina autor ovog teksta sa zadovoljstvom je na druge načine trošio vreme i energiju koje je uštedeo jer nije morao da putuje do kancelarije.

Tokom sedamdesetih godina prošlog veka provodio je 80 minuta dnevno "pridržavajući šipku" u vozovima i autobusima. Povremeno bi na posao odlazio automobilom i tada bi potrošio jedan sat i najmanje pet litara benzina dnevno. Otkako je počeo da radi od kuće, smanjio je emisiju ugljendioksida u atmosferu za 2,5 tona za svaku od proteklih 25 godina.

I u tome nije sam. Gartner Dataquest, kompanija za istraživanje tržišta, smatra da je jedan od četvorice zaposlenih u SAD prošle godine radio od kuće najmanje jedan dan u nedelji. Preko polovine preduzeća u Sjedinjenim Američkim Državama trenutno odobrava neku vrstu rada na daljinu. Evropski poslodavci su potom pitanju još liberalniji.

Međutim, zanimljivija je druga strana medalje. U jednoj studiji, objavljenoj početkom godine, navodi se da 33 miliona Amerikanaca ima posao koji bi mogao da se obavlja od kuće. Kada bi svi tu mogućnost iskoristili umesto odlaska na radno mesto, uvoz nafte bi bio smanjen za četvrtinu a emisija ugljendioksida za 67 miliona tona. U pogledu vremena, svaki od njih bi uštedeo, odnosno dobio još 25 radnih dana za godišnji odmor.

"Eksplozija" rada na daljinu je delom izazvana brzim prodorom širokopojasne veze s Internetom, lakšim i jeftinijim oblicima IP telefonije (telefonija preko Interneta), snažnijim softverom za virtuelne privatne računarske mreže i novom generacijom moćnih prenosivih računara koji su zaista zamena za stone računare. I zaista, ta "tehnološka vuča" je prisutna već neko vreme. Ono što je danas primetno jeste činjenica da kao dopuna postoji "ekonomski podstrek" za rad od kuće, koji stiže iz samog poslovnog okruženja.

Da bi stekle i zadržale prednost u odnosu na konkurenciju, kompanije su počele da uviđaju kako u veoma kratkom roku moraju postati veoma agilne. Uspeh, po današnjim merilima, postižu oni koji smanje troškove, zaposle i zadrže najbolje radnike i obezbede kontinuitet poslovanja u kriznim situacijama.

Siguran način za uštedu novca jeste smanjenje poslovnog prostora i usluga - generalno se smatra da je to oko 10.000 dolara po zaposlenom godišnje. Rad na daljinu (od kuće) ne smanjuje sva ta opterećenja odjednom, ali lako može da ih prepolovi.

Iznenađujuće, ali u kompanijama zaključuju da rad od kuće može da smanji i troškove komunikacije. Razlog je što se veza širokog propusnog opsega u domovima - a rad od kuće je bez nje nezamisliv i nemoguć - uvek može konfigurisati kao druga (u osnovi uvek slobodna) telefonska linija kao i veza za brzo prenošenje velike količine podataka. Kompanije tako štede jer zaposlenima ne moraju da refundiraju troškove poslovnih telefonskih razgovora po visokim cenama impulsa za domaćinstva.

Druga velika ušteda potiče od smanjenja troškova radne snage. Poslodavci često zapošljavaju bolje i po pitanju plate manje zahtevne radnike od kuće i to izvan uobičajenog područja regrutovanja zaposlenih. Dodatna pogodnost je što se radnicima od kuće ne isplaćuje naknada za preseljenje iz jednog grada u drugi.

I produktivnost se povećava. Radnici na daljinu u kompaniji American Express, na primer, generišu 40 procenata više profitabilnih poslovnih aktivnosti od kolega koji rade u kancelarijama. Zaposleni u British Telecomu - njih oko 9.000 koji rade od kuće - 30 procenata su produktivniji od kolega koji rade na klasičan način.

Razlog su možda dodatni sati koje oni provode efektivno radeći svoje poslove. Radnici od kuće su poznati po tome što rad počinju znatno ranije a završavaju mnogo kasnije od svojih kolega u kancelarijama.

Međutim, kako su počele da se prikupljaju informacije i iskustva o ovakvom načinu rada, na površinu su počele da izbijaju i prve sumnje o prednostima i koristima. Na primer, Korn/Ferry, kompanija za regrutovanje ljudskih resursa iz Los Anđelesa (takozvani "lovci na glave"), zaključila je da karijere radnika od kuće stagniraju - po principu "daleko od očiju, daleko od srca".

Nezadovoljstvo je obostrano. Polovina direktora, učesnika istraživanja koje je sproveo Korn/Ferry, smatra da posao koji obavljaju zaposleni na daljinu vremenom trpi negativne posledice zbog odsustva neposrednog kontakta licem u lice s kolegama. U kompaniji IBM 40 procenata zaposlenih svoje obaveze izvršava van kancelarije, pa se nedavno upalila crvena lampica koja je odgovorne primorala da obave interno istraživanje.

Naručeno je od Džeja Maklija, marketinškog stručnjaka sa poslovne škole Severoistočnog univerziteta. U rezultatima se ističu dva specifična izazova koja treba rešiti - osećaj izolovanosti i teško postizanje ravnoteže rad/privatan život kada zaposleni rade od kuće. "Kada komunikacija licem u lice nije moguća", kaže Malki, "ljudima je potrebna zamena za nju, a glasovna pošta to nije".

Kako izgleda, tehnologija je i problem i rešenje. Ono na šta se većina radnika od kuće oslanja - e-pošta, glasovna pošta, konferencijski razgovori, trenutno razmenjivanje poruka i računari s brzom vezom s Internetom - dovoljno je da se posao završi, ali ništa više. Bez nekog oblika "teleprisutnosti" radnici od kuće koji u pižamama "udaraju" po tastaturi će uvek biti u tamnom vilajetu.

Dobra vest je da je obezbeđivanje te teleprisutnosti - vizuelnih i čujnih povratnih informacija koje obezbeđuju da se udaljeni korisnici osećaju kao da se nalaze u istoj prostoriji i neposredno razgovaraju - sada jeftinije. Cene padaju sve više i sve brže.

U zavisnosti od broja korišćenih ekrana, sistemi za video telekonferencije visoke definicije nekada su koštali pola miliona dolara i više po jednoj prostoriji. Kompanija Cisco Systems, proizvođač mrežne opreme iz San Hozea, sada prodaje slične sisteme za 34.000 dolara.

To je i za današnje pojmove veliki novac. Međutim, pošto benzin košta pet dolara za galon (a verovatno će biti dvostruko skuplji za desetak godina), treba razmišljati o mogućim uštedama. U Ciscu su izračunali da je ukupna ušteda na putnim troškovima samo u 2007. godini za 200 telekonferencijskih sistema koje su poslednjih nekoliko godina instalirali u svojim udaljenim podružnicama iznosila oko 70 miliona dolara.

Nedavno je LifeSize Communications - mala, tek osnovana kompanija iz Ostina u Teksasu - predstavila sistem za telekonferencije koji košta samo 6.000 dolara. Nedostaju mu neke funkcije i mogućnosti skupljih, profesionalnijih sistema ali je svakako dobar da dopisnik iz inostranstva bez problema u redakciju dostavlja svoje tekstove i prati šta se sa njima dešava.

Preveo: Milan Djukić