Paljenja ambasada, lomljenje lokala i krađe bacile su potpuno u senku poruku kojom je Srbija nameravala da, na miran način, svetu kaže da joj čini nepravdu oduzimajući joj deo teritorije - Kosovo i Metohiju.

Kamere svetskih medija, umesto na 300 000 mirnih građana, usmerile su svoje "oči" ka onima kojima su od Kosmeta bile bitnije patike i onima koji su svoj "patriotizam" iskaljivali na zgradama ambasada. "Demonstranti" se nisu ni tu zaustavili, pa su svoj gnev usmerili i na novinare.

Neredi u Kneza Miloša 21. februara: pored ostalog stradali i novinari  (foto: Pres)

Za razliku od devedesetih kada su po novinarskim glavama pljuštale kamenice i bezbol palice u zavisnosti od toga za koje medije rade, u ovim, prvim ozbiljnim protestima od 2000. nije bilo te razlike. Svi su bili meta. Bilans: holandski novinar završio je u Urgentnom centru a pridružio mu se i ruski kolega. "Uspomenu" na svojim glavama poneli su kamerman RTS, novinari Glasa javnosti, Foneta, snimatelj estonske televizije... Medijsku kuću B92 (sa)čuvala je policija.

Od vremena kada su u Titovoj Jugoslaviji demonstranti iskazivali svoje neslaganje tako što su igrali "Kozaračko kolo", pa do ovih današnjih dana, prošlo je mnogo vremena. Prošlo je i dosta vremena od kada je novinarska profesija bila poštovana, a zanimanje novinar smatrano elitnom profesijom.

Novinar na dužnosti 

Žarko Trebješanin, psiholog, praveći paralelu sa nekadašnjim građanskim i studentskim protestantima, kaže da ovi današnji teško mogu da se uopšte podvedu pod pojam "demonstrant" i "demonstracije", a da je došlo vreme kada bi novinar trebalo da bude zaštićen kao policajac jer, kako kaže, to su ljudi na dužnosti.

- To je donekle i stvar neke opšte političke kulture. Država bi morala da uradi mnogo više po ovom pitanju, a ako ništa drugo, da bar prosvetli narodne mase da bi oni shvatili da su novinari - ljudi na zadatku. Naravno, to bi trebalo i zakonski regulisati, pa nikome ne bi palo na pamet da ih napada -  smatra on, dodajući da ne mogu novinari svojim ponašanjem nikako da isprovociraju nasilje nad njima.

 - Može nekome da se sviđa ili ne šta tv ili novine objavljuju. Taj neko ima izbor: možete da kupi druge ili promeni kanal na tv-u. Ali nasilje... To ne može biti opravdanje.

Trebješanin, iako se slaže da su izgrednici mladi ljudi koji su stasavali ratnih devedesetih, ipak insistira na tome da su oni, bez obzira na to, samo osobe koje su došle da ispolje svoju agresiju.

- Tačno je da je velika agresivnost u njima akumulirana u vremenima u kojima su odrastali, ali oni nemaju unutrašnje moralne kočnice i mogu biti opasni - tvrdi on.

Nepoželjni svedoci

Za razliku od Trebješanina, Milenko Radić iz Centra za razvoj demokratije, smatra da su novinari napadani samo iz jednog razloga: zato što su svedoci nedela koja određene osobe čine.

- Ne mislim da se nešto promenilo ni među demonstrantima ni u njihovim odnosu prema novinarima. Niko ne želi svedoke, a novinari su upravo to. Dobar deo onih koje smo videli da divljaju su ljudi koji su povezani sa navijačkim grupama naših fudbalskih timova. Nema to ni političku ni neku drugu dimenziju. Nisam tog ubeđenja i verujem da, za sada, nema mehanizma koji bi mogao da spreči da u velikim masovnim okupljanjima ne bude i onih koji su tu da ruše, i onih koji će napadati one koji beleže to što ovi prvi rade - objašnjava on.

Napade na novinare osudili su, kako to pravila i nalažu, pismenim saopštenjima i sva novinska udruženja u Srbiji. Za razliku od naših sagovornika, neka udruženja poput Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM), odmah su uprla prst i na “huškače”.

To je, da podsetimo onaj isti Velimir Ilić, čiji bager je rušio zgradu RTS u Takovskoj 2000. godine, na šta, da podsetimo opet, ANEM, nije imao primedbi.

Nikad više prebijanja i ubijanja

Neki dan kasnije i učesnici okruglog stola na temu "Novinarstvo bez zaštite" na kome su učestvovali Sindikat novinara Srbije, Udruženje novinara Srbije i predstavnici medija, zatražili su od sada već odlazećeg premijera Vojislava Koštunice i Vlade Srbije da osude sve napade na novinare i "što pre javno iznesu rezultate istrage incidenata u kojima su demonstranti i policija tukli novinare."

Odgovor još nije pristigao. Ali još uvek se čeka i odgovor koje ubio Slavka Ćuruviju, Dragana Panića, Dadu Vujasinović...

U 2006. godini u svetu je ubijeno najmanje 113 pripadnika sedme sile, što je najviše u proteklih deset godina, saopštili su, nedavno, Reporteri bez granica. Po njima, u zemljama tranzicije, novinari najviše ginu u Srbiji i Rusiji.

Prema podacima Nezavisnog udruženja novinara Srbije, u toku 2006. godine bilo je oko 50 prijavljenih napada na novinare. U toku 2007. statistika beleži u proseku pet do šest prijavljenih napada mesečno.

Pojedini stručnjaci skloni su i upozorenju da se Srbija vraća u stanje opšte nesigurnosti, histerije i ksenofobije koje je karakterisalo vreme vladavine Slobodana Miloševića. Oni smatraju da je za učestale napade na novinare i pojedine institucije kriva vlast koja ne osuđuje ratne zločine i organizovani kriminal, što pojedincima daje za pravo da napadaju i prete svima koji drugačije misle.

Ovo jedan od novinara, koji kaže da je više batina dobio na protestima u Srbiji nego kada je bio dete od mame i tate, i u svim školskim tučama zajedno, komentariše ovako:

- Lepo sročeno, i ne prvi put rečeno, ali ja i dalje dobijam batine!