UVOD U OSVAJANJE SREBRENICE (4)

Nedavno se pojavila u Americi knjiga pod naslovom Masakr u Srebrenici: dokazi, kontekst, politika (The Srebrenica Massacre: Evidence, Context, Politics) čiji su autori Phillip Corwin (uvodna reč), Edward S. Herman, George Bogdanich, Tim Fenton, Jonathan Rooper, George Szamuely, Michael Mandel i Philip Hammond. U deset poglavlja, na oko 300 stranica, analiziraju se različiti aspekti dogadjaja u Srebrenici.

Posle Uvodne reči Filipa Korvina (koju smo objavili u nedelju 5. juna), Predgovora (objavljen 8. juna) i Uvoda (9. juna) Edvarda Hermana, objavljujemo Poglavlje 2 ove knjige, autora Džordža Bogdanića (oprema teksta je delimično redakcijska a ovaj prevod ne sadrži dodatne napomene - fusnote iz orginala).

Od samog izbijanja rata u Bosni i Hercegovini, Srebrenica je bila pozornica tragičnih dogadjaja. Strateški istureno mesto blizu reke Drine, oko kojega su se vodile žestoke borbe, postalo je ubrzo poznato kao baza muslimanskog gospodara rata Nasera Orića. Orić i njegovi saveznici su, počevši od maja 1992, iz Srebrenice lansirali sistematske napade tipa „spaljene zemlje“ protiv civilnog stanovništva u 192 srpska sela. Napadi su nastavljeni i nakon što je, rezolucijom Saveta bezbednosti UN u aprilu 1993, Srebrenica proglašena „zaštićenom zonom“, sve dok je nije osvojila Armija bosanskih Srba (ABS) u julu 1995.

Tokom sukoba, Srebrenica će postati žiža propagandne bitke zaraćenih strana, tragedija će postati ovenčana mitom, ne samo u javnoj precepciji već i u zvaničnoj istoriji koju su pisale Ujedinjene nacije, nevladine organizacije, sudski dokumenti Haškog tribunala i mediji. Dok lokalne snage, i srpske i muslimanske, snose odgovornost za zločine počinjene u toku ratnih sukoba u oblasti Srebrenice i Bratunca od 1992. do 1995, dotle velike sile, pre svega kreatori američke politike nose značajnu odgovornost za produžavanje rata i nasilni kraj „zaštićenih zona“ i zona pod zaštitom UN u Bosni i Hrvatskoj 1995.

Odgovornost Amerike

Zauzimajući se za strane u konfliktu, Amerika je izbegavala ulogu poštenog sudije i potkopavala tri dogovora o prekidu rata postignuta pod pokroviteljstvom UN i Evropske unije koji su mogli pomoći da se rat potpuno izbegne u martu 1992. (Lisabonski plan) ili da se prekine krajem 1992. ili 1993. (Vens-Ovenov i Oven-Stoltenbergov plan). Iako je opšti utisak da je Amerika privela rat kraju, veliki broj dokaza postoji da ona snosi znatan deo odgovornosti za dužinu rata i patnje na svim stranama, pre svega zbog potkopavanja diplomatskih napora drugih. „Po mom mišljenju, efekat američke politike od proleća 1993. do leta 1995. bio je produžavanje rata, iako je nazivana „zadržavanje““, piše u Balkanskoj Odiseji Dejvid Oven, pregovarač Evropske unije. Čarls Bojd, general američkih vazdušnih snaga koji je bio zamenik komandanta NATO za Evropu i šef obaveštajne službe sve do poslednjih ratnih meseci piše: „Američki pristup ratu u Bosni bio je rastrzan dubokom kontradikcijom. Amerika kaže da je njen cilj da privede rat kraju putem sporazuma, a ono što stvarno hoće je da utiče na ishod rata u korist muslimana.“

U vreme kada je, sa propašću Sovjetskog Saveza, nestala istorijska misija NATO pakta, kreatori američke politike su se trudili da održe glavnu ulogu u Evropi, što je značilo da treba naći novu ulogu za NATO. Da je jugoslovenski sukob rešen diplomatskim putem bez Amerike, to bi dodatno umanjilo potrebe za NATO, koji bi mogao biti zamenjen Evropskim savezom (kao što je na početku predvideo predsednik Dvajt Ajzenhauer). Zaista, Francuska i Nemačka su 1992. vodile razgovore na visokom nivou o zapadnoevropskom vojnom savezu.

Suzan Vudvord piše u Balkanskoj tragediji: „Iako je Bušova administracija rešila da se odrekne vodjstva u ranim fazama jugoslovenskog sukoba, i Bušova i Klintonova administracija nisu želele da ostanu van toga i da potpuno prepuste situaciju Evropljanima. Uključivali su se kad god je razvoj jugoslovenskog sukoba pretio da ugrozi vodeću poziciju Amerike u Evropi.“

Uprkos nasilju koje je pratilo separatističke kampanje u Sloveniji i Hrvatskoj 1991. visoke diplomate su smatrale da je rat u Bosni moguće izbeći. Generalni sekretar UN Peres de Kueljar, bivši državni sekretar Sajrus Vens i pregovarač Evropske unije lord Piter Karington su svi upozoravali da bi diplomatsko priznavanje naoružanih separatističkih republika ugrozilo mogućnost mirnog rešavanja konflikta.

Amerika se u početku protivila nemačkom planu priznavanja Slovenije i Hrvatske, sve dok Nemačka nije uspela da privoli Evropsku uniju da joj se pridruži. U tom trenutku, prva Bušova administracija je, pod pritiskom Saudijske Arabije da prizna Bosnu kao buduću muslimansku evropsku zemlju, ubedila Evropljane da prošire diplomatsko priznanje i na Bosnu, 6. aprila 1992, u zamenu za američko priznanje Slovenije i Hrvatske. Kao i u slučajevima Slovenije i Hrvatske godinu dana ranije, ovo je učinjeno uprkos činjenici da nikakav dogovor nije postignut po pitanju nezavisnosti izmedju Muslimana, Srba i Hrvata, naroda koji su bili dominantni u Bosni, i uprkos činjenici da je, prema važećem ustavu, legalna secesija bila moguća samo uz pristanak ova tri naroda. Korak ka nezavisnoj državi ugrozio bi krhki konsenzus kojim je održavan mir nakon II svetskog rata, kada su hrvatski i muslimanski lideri, udruženi sa nemačkim osvajačima krenuli u kampanju istrebljenja Srba, Jevreja i Cigana, ubijajući stotine hiljada civila.

U trenutku priznanja, bosanska vlada u kojoj su dominirali muslimani kontrolisala je manje od 40 procenata teritorije. Štaviše, kako je priznao Džordž Keni iz Stejt departmenta „obaveštajne agencije su bile jedinstvene u stavu da će Bosna, ako je priznamo, eksplodirati“.

Cimerman, Izetbegović i početak rata u Bosni

Shvatajuči da priznanje bez dogovora triju strana vodi ka propasti, posrednik Evropske unije lord Piter Karington i portugalski ministar inostranih poslova Hoze Kutiljero su pokušali da umanje posledice sporazumom vodja bosanskih Srba, Muslimana i Hrvata, poznatim pod nazivom Lisabonski sporazum. Ovaj sporazum je predvidjao tri etnička polu-autonomna kantona švajcarskog tipa, pod vlašću centralne vlade. Lisabonski sporazum su potpisale sve tri strane 20. marta 1992, ali je nakon dva dana američki ambasador u Jugoslaviji Voren Cimerman ohrabrio muslimanskog predsednika Bosne Aliju Izetbegovića da povuče svoj potpis. Dve nedelje kasnije izbio je rat. Rodžer Koen iz Njujork tajmsa je primetio kasnije da je medjunarodno priznavanje u datim okolnostima bilo “onoliko blizu zločinačkog nemara, koliko to diplomatski akt može biti. Zaista, medjunarodno priznanje i izbijanje rata su se desili istovremeno. Svet je potpalio fitilj.“

Američko priznanje za muslimanskog predsednika Aliju Izetbegovića pratila je medijska kampanja koja je bosanske Srbe proglašavala agresorima, iako su se prvi napadi u Bosni, prema pisanju provladinog lista Oslobodjenje, desili 26. marta 1992. kada su hrvatske snage prešle reku Savu iz Hrvatske i napale srpsko stanovništvo sela Šijekovac kod Bosanskog Broda u severnoj Bosni. Selo je spaljeno a pet srpskih porodica pobijene, započinjući ciklus straha i osvete što se sa strepnjom gledalo širom Bosne. Prvo ubistvo u Sarajevu se odigralo 1. marta 1992, mesec dana pre zvaničnog početka rata, kada su dvojica naoružanih, musliman i Hrvat, prateći srpsku svadbenu povorku u Baščaršiji, centru Sarajeva, ubili Nikolu Garčevića, mladoženjinog oca. Činjenica da zvaničnici vladajuće Partije demokratske akcije nisu uhapsili ubice koje su bile dobro poznate, pripremila je pozornicu za bitke koje će se rasplamsati mesec dana kasnije.

„Organizujući političke partije po nacionalnoj pripadnosti, sve tri zajednice snose odgovornost za strašnu sudbinu zemlje“, navodi Miša Gleni u Padu Jugoslavije. Šablon su, medjutim, postavili muslimani koji su prvi organizovali nacionalističku partiju PDA. Trideset prvog marta 1991. PDA je osnovala Patriotsku ligu, prvu partijsku vojsku još od partija Osovine iz Drugog svetskog rata. Od tog trenutka oružje je preplavljivalo Bosnu. Jugoslovenska narodna armija (JNA) je započela prenos oružja bosanskim Srbima. Hrvatska paravojna grupa, Hrvatska narodna odbrana, je aktivno naoružavala svoje članove u Hercegovini. U jesen 1991. organizovane su muslimanske Zelene beretke. Prema Izetbegoviću, bilo ih je izmedju 35.000 i 40.000 u trenutku početka sukoba. Patriotska liga je formirana u isto vreme i u februaru 1992. postavila je plan za odbranu Bosne. Liga je, prema Seferu Haliloviću, brojala oko 120.000 do proleća 1992. Hrvatske jedinice iz zapadne Hercegovine su se, po završetku sukoba u Hrvatskoj, vratile kući predvidjajući skori početak rata u Bosni. Srbi koji su otpušteni iz JNA u Hrvatskoj vratili su se oružjem u oblast Prijedora i pored protesta gradske skupštine u kojoj su većinu činili muslimani. Prema bosanskim izveštajima, JNA je u februaru 1992. sklopila dogovor sa političkim vodjom bosanskih Srba Radovanom Karadžićem da se osnuje zajednička bosansko-srpska-JNA komanda radi koordinacije vojnih aktivnosti u Bosni. Vitomir Zepenić, zamenik ministra unutrašnjih poslova bosanske vlade, procenio je da je bilo naoružano imedju 250.000 i 300.000 ljudi, a da je oko 10.000 Bošnjaka bilo angažovano u borbama u Hrvatskoj. Novinari koji su putovali po Bosni opisivali su večeri ispunjene zvucima vatre iz malokalibarskog oružja dok su seljaci isprobavali svoje novo naoružanje.

Islamska deklaracija

I Bušova i dolazeća Klintonova administracija prikazivale su predsednika Izetbegovića kao branioca multietničke Bosne što je u suprotnosti sa njegovim snažno izraženim pan-islamističkim pogledima i delovanjem. Izetbegović je svoju karijeru započeo tako što je regrutovao ljude za SS Handžar partiju koju je osnovao vodja nacističke SS Hajnrih Himler za bosanske muslimane i koju je vodio fanatični antisemita Muftija jerusalimski. Zbog svojih netolerantnih napisa, Izetbegović je bio u zatvoru za vreme komunističkog jugoslovenskog lidera Josipa Broza Tita. Iako je u kontaktima sa zapadnim liderima u toku bosanskog sukoba gajio ton umerenosti, Izetbegović je ostao gorljivi poštovalac iranskog Ajatolaha Homeinija i čest posetilac Irana. Izetbegovićeva Islamska deklaracija koja se prvi put pojavila 1970. a štampana je 1990. na vreme za kampanju za predsedničke izbore u Bosni i Hercegovini sadrži i sledeći tekst: „Ne može biti mira i saživota izmedju „Islamske vere“ i neislamskih društava i političkih institucija...Islam jasno isključuje pravo i mogućnost delovanja bilo koje tudje ideologije na sopstvenoj teritoriji.“

Hiljade primeraka Islamske deklaracije je podeljeno pripadnicima Armije Bosne i hercegovine. Značajno je i to da se predsednik Izetbegović nikada nije odrekao stavova iz nje, za vreme i nakon rata, u toku borbe da se konsoliduje kontrola nad republikom u kojoj su Srbi i Hrvati zajedno bili brojčano nadmoćni u odnosu na muslimane koji su bili pojedinačno najbrojnija etnička grupa. U prvim mesecima rata, Josif Bodanski, šef podkomiteta za terorizam i nekonvencionalne oblike ratovanja američkog kongresa je objavio izveštaj u kome se navode detalji o pomoći koju su bosanski muslimani primali od islamističkih ekstremističkih organizacija i država, pre svega Irana.

Dva puta u toku 1994. ugledna Špiglova dopisnica sa Balkana Renate Flotau je srela Osamu bin-Ladena u čekaonici kancelarije bosanskog predsednika Alije Izetbegovića. Bin-Laden, u to vreme stacioniran u Sudanu, dobio je pasoš od ambasade Bosne i Hercegovine u Beču, kako navodi bosanski muslimanski list Dani. Bin-Laden i njegov vojni komandant Ajman al-Zavahiri pomagali su da se Mudžahedini konstituišu kao snaga u Bosni, najviše kao specijalne snage Sedmog korpusa Bosanske armije u centralnoj Bosni. Bodanski napominje da je podrška bosanskim muslimanima bila prva zajednička akcija šiitskih i sunitskih ekstremističkih organizacija.

Ipak, i pored prisustva ekstremističkih elemenata i protivljenja direktora CIA Džejmsa Vulsija, Klintonova administracija je dala zeleno svetlo za povećanje isporuka oružja iz Irana. Politiku omogućavanja ilegalnog uvoza oružja su promovisali savetnik za nacionalnu bezbednost Entoni Lejk i američki ambasador u Hrvatskoj Piter Galbrajt. Ces Vibes, univerzitetski profesor iz Amsterdama, koji je za holandski izveštaj o Srebrenici dokumentovao ulogu obaveštajnih agencija u Bosni, naveo je da je Američkoj vojnoj obaveštajnoj agenciji dat zadatak da ubrza isporuke oružja i personala iz Irana i drugih islamskih režima, od Malezije do Alžira.

Američka podrška za "bosansku stvar"

Zašto bi Amerika pribegavala merama koje su kršile rezolucije UN, udaljavale bivše saveznike kao što su Britanija i Francuska koje su imale trupe u okviru UNPROFOR-a i koje su rizikovale produženje rata? General Bojd piše: „Ključna tačka američkog pristupa bila je ideja koja je zasnovana na nedostatku informacija, da je u pitanju rat dobra protiv zla, agresora protiv napadnutog. Na bazi te premise, Amerika je podržavala rezolucije Ujedinjenih nacija i NATO zasnovanih na naizgled neutralnim uslovima – na primer da se zaštite mirovne snage – a zatim sve obrnula da bi kaznila jednu stranu i pokušala da utiče na razvoj rata. Podržavala je kreiranje zaštićenih zona i tražila njihovu zaštitu čak i kada bi se one koristile za organizovanje napada jedne strane na drugu...Podržavala je legitimitet vodjstva koje je postajalo izrazito etnocentrično u svojoj formi, jednopartijsko u svojoj vladavini i manipulativno u svojoj diplomatiji.“

General Filip Morijon, UN komandant u Sarajevu (septembar 1992. - juli 1993.) rekao je pred Haškim tribunalom: „Od samog izbijanja rata, cilj bosanskog predsedništva je bio da obezbedi intervenciju medjunarodnih snaga u svoju korist, i to je jedan od razloga što nisu nikada bili voljni da učestvuju u pregovorima.“ Morijonov prethodnik, kanadski general Luis Mekenzi, često je kritikovao Srbe zbog korišćenja teškog naoružanja oko Sarajeva. Ali kada je napustio mesto napisao je da su muslimanske snage prekršile 19 prekida vatre koje je on dogovorio „jer je njihova politika bila, a i sada je, da nateraju zapad da interveniše.“

Kako su Srbi imali početnu prednost u teškom naoružanju, u prva tri meseca rata su osvojili značajnu teritoriju koju su imali nameru da „razmene“ za mir. „Srbi misle da su već pobedili i hoće da završe rat,“ primećuje general Bojd. „Muslimani znaju da nisu i traže način da ga nastave.“

Američki državni sekretar Džejms Bejker je neizmerno pomogao strategiju bosanske vlade. On piše da je naložio svom sekretaru za štampu Margaret Tutviler da pomogne bosanskom ministru inostranih poslova Harisu Silajdžiću da iskoristi zapadne medije da bi izgradio podršku za bosansku stvar u Evropi i Severnoj Americi. „Takodje sam joj rekao da razgovara sa svojim kontaktima sa četiri TV kanala, iz Vašington posta i Njujork tajmsa.“ Džordž Keni, koji je do svoje ostavke u avgustu 1992. radio u jugoslovenskom odelenju Stejt departmenta potvrdjuje da mu je traženo da pomogne u kreiranju javnog mnjenja u korist bosanske vlade i da skicira materijale za Margaret Tutviler „koja je uvek tražila nešto što podiže temperaturu.“

Ovi napori su imali velikog uspeha i često je bilo teško reći gde završavaju saopštenja za štampu Stejt departmenta ili bosanske vlade o dogadjajima u Bosni, a gde počinju novinski izveštaji velikih medijskih kuća. Zloupotreba broja žrtava u mejnstrim medijima bila je uveliko u toku i pre dogadjaja u Srebrenici 1995. Na primer, u toku decembra 1992, najkrvavije godine sukoba, bosanska vlada je saopštila da je broj žrtava u sukobu 17.000. Dva meseca kasnije, usred zime, kad su borbe na ovom planinskom terenu skoro prestale, bosanska vlada odjednom počinje da koristi cifru od 200.000 „ubijenih ili nestalih“ koju koriste takvi reporteri kao što je Džon Berns iz Njujork tajmsa i Džon Pamfret iz Vašington posta. Nakon kratkog vremena izraz „ili nestalih“ je nestao iz novih izveštaja. Tako je broj žrtava u tvrdnjama bosanske vlade bezobrazno uvećan deset puta za dva meseca a uslužni mediji su prihvatili novi broj. Neverovatno, broj od 200.000 žrtava je ostao konstantan u sledeće dve godine rata.

Na sličan način, bosanski ministar inostranih poslova Haris Silajdžić je punio naslove novina širom sveta kada je posetio Britaniju a zatim i SAD, sredinom decembra 1992. Dok je bio u SAD, Silajdžić se sreo sa američkim predsednikom i pojavio na više TV kanala uključujući CNN i ABC-TV, gde je govorio o „logorima smrti“, „logorima za silovanje“ i „odrubljivanju glava deci“ gde je više od 128.000 ubijeno, a 30.000, pa i 40.000 žena silovano.

„Moja je dužnost i moj posao da ovo kažem,“ reako je CNN-u. Preko ABC-TV Silajdžić je poručio da niz zločina koje je naveo daju „svima dovoljno razloga za intervenciju“. Ustvari, kao što su zainteresovani novinari mogli da provere kod Medjunarodnog komiteta Crvenog krsta, zarobljenici koje su držali Srbi bili su u ogromnoj većini muškarci i nije ih bilo više od desetak hiljada pet meseci ranije, kada je broj zarobljenika dostigao vrhunac. Žerom Boni je za francuski program Specijalni izaslanik izneo svoje iskustvo u pokušaju da udje u trag pričama o silovanju:

„Dok sam bio na 50 km od Tuzle, rekli su mi, idi u dvorište tuzlanske gimnazije, tamo je 4000 silovanih žena. Na 20 km, ovaj broj je pao na 400. Na 10 km ostalo je samo 40. Kad sam se našao na licu mesta samo četiri žene su pristale da svedoče.“

Do 1993. zvanični broj žrtava silovanja je, nakon dodatnih istraga, smanjen na 2.400 na bazi 119 dokumentovanih slučajeva trudnoće kao posledice silovanja, prema izveštaju Specijalnog izvestioca UN Tadeuša Mazovjeckog. Do tada je, medjutim, utisak u javnosti već formiran i korigovanim izveštajima je posvećivano malo pažnje. U oktobru 1995. potpukovnik Džon Srej, vojni analitičar američke vojske je opisao „produktivnu propagandnu mašineriju“ koju su činile „PR firme u službi Bošnjaka, medijski stručnjaci i delovi Stejt departmenta koji su uspevali da manipulišu iluzijama zarad postizanja muslimanskih ciljeva“. Srej nastavlja:

„Još jedan stalan element propagandnih napada odnosi se na vlasništvo nad zemljom. Armija bosanskih Srba nikada nije mogla da „pregazi, zauzme i zadrži“ 70 procenata zemlje kako je to ponavljala bošnjačka propaganda. Iako su kontrolisali 70 procenata teritorije tokom većeg dela trajanja sukoba, armija bosanskih Srba svakako nije imala vojnu snagu da bi je pregazila, zauzela i zadržala. Mediji i PR firme su koristili zapaljive izraze da bi zamutili predratnu situaciju. Zbog svog agrarnog načina života Srbi su činili većinu na 64 procenata teritorije, dok su urbani poslovno-orijentisani muslimani živeli u gradovima.“

Inscenirani incidenti

Postoji značajan broj svedočanstava viših vojnih i diplomatskih zvaničnika da su muslimanske snage namerno preduzimale akcije koje bi ih prikazale kao žrtve. Lord Dejvid Oven, pregovarač Evropske unije, koji je posle Londonske konferencije 1992. nasledio lorda Pitera Karingtona, napisao je da su muslimanske snage s vremena na vreme granatirale aerodrom da bi zaustavile humanitarne letove i privukle pažnju sveta na loše stanje u Sarajevu. Oven je takodje naveo da su posmatrači Ujedinjenih nacija primetili da su snage bosanske armije ispaljivale projektile sa lokacije Koševske bolnice, izazivajući tako odgovor srpske strane koji bi pouzdani reporteri svaki put opisivali kao granatiranje Koševske bolnice.

Šablon insceniranih incidenata koji su izazivali simpatije u svetu je otkriven u tajnom izveštaju Ujedinjenih nacija i procurio je do Londonskog Indipendenta koji je pisao: „Zvaničnici UN i visoki zapadni vojni zvaničnici veruju da su neka od najgorih ubijanja u Sarajevu, uključujući i ubistvo najmanje 16 ljudi u redu za hleb –počinili muslimanski branioci, a ne Srbi koji su opsedali grad – kao zaveru za zadobijanje simpatija sveta i razlog za vojnu intervenciju...Tajni izveštaj komandantu snaga Ujedinjenih nacija (u Zagrebu) generalu Satišu Nambijaru zaključuje... da je moguće da su bombu aktivirale bosanske snage lojalne predsedniku Aliji Izetbegoviću. „Verujemo da je to bila detonacija bombe verovatno postavljene u konzervi“, rekao je tada zvaničnik UN.

Uspešni pokušaj muslimanskih snaga da bace sumnju na bosanske Srbe za inscenirane užase – što će kasnije postati poznato kao „masakr u redu za hleb“ od 27. maja 1992. – značajno je uticao na razvoj dogadjaja u sukobu jer je dao snažnu podršku usvajanju rezolucije 757 Saveta bezbednosti tri dana kasnije, kojom su uvedene medjunarodne sankcije Srbiji, najvažnijem savezniku bosanskih Srba. Sankcije je predložila Amerika da bi kaznila ostatak Jugoslavije zbog navodnog prisustva jugoslovenskih trupa u Bosni.

Ustvari, jedan izveštaj UN koji nosi datum 30.6. potvrdio je, na bazi najboljih dokaza koji su bili na raspolaganju, da se „najveći deo JNA već povukao u Srbiju i Crnu Goru“, kao što je zhatevala Rezolucija 752 Saveta bezbednosti.Nasuprot tome, izveštaj UN napominje da „što se tiče povlačenja elemenata hrvatske vojske, sada u Bosni i Hercegovini, takvo povlačenje se nije dogodilo.“

Predsedavajući Saveta bezbednosti, austrijski ambasador Peter Hohenfelner, dobio je izveštaj dva dana pre glasanja o sankcijama koje su predložile SAD, ali je ovaj izveštaj skrivan od članova Saveta bezbednosti sve do sat vremena nakon glasanja o uvodjenju sankcija Jugoslaviji. Neki delegati su se žalili novinarima da su bili zavedeni, ali Amerika je prevagnula u svojim naporima da Srbe neopozivo označi kao zločince, a muslimane ohrabri da nastave rat protiv Srba oslabljenih sankcijama.

Britanski diplomata Sedrik Tornberi, pomoćnik generalnog sekretara UN, koji je lično istraživao zločine koje su počinile sve zaraćene strane, piše:

„Do početka 1993. došlo se do konsenzusa – naročito u SAD, ali i u nekim zapadnoevropskim zemljama a naročito u zapadnim liberalnim medijima – da su Srbi jedini zločinci, širom Jugoslavije, a da su žrtve pretežno ili čak isključivo Hrvati i muslimani. Ovo stanovište nije odgovaralo percepciji niza visokih službenika UN koji su bili u dodiru sa dnevnim dogadjanjima u ovoj oblasti; kako me je jedna dobra duša u centrali UN u Njujorku, upućena u diplomatske tračeve, upozorila, potražite zaklon – neprilike počinju.“ Ove napomene opisuju političku i vojnu atmosferu dok su se dogadjaji razvijali u istočnoj Bosni, kada je Srebrenica prvi put privukla medjunarodnu pažnju 1993.

Vladavina terora Nasera Orića

Veći deo sveta je prvi put čuo za Srebrenicu u martu 1993, kada je general Filip Morijon, komandant UN u Sarajevu, bez dozvole pretpostavljenih, učinio rizičnu posetu da bi otvorio put za humanitarni konvoj ka ovom gradu u istočnoj Bosni gde su se odigravale žestoke borbe izmedju dominantno muslimanskih snaga ABM i uglavnom srpske ABS.

Uprkos Morijonovoj spremnosti da preuzme rizik da bi pomogao muslimanskim civilima koji su tražili pomoć, bosanski muslimani su komandanta UN zadržali kao taoca, da bi objavili humanitarnu krizu i prisilili Zapad na vojnu intervenciju.

„To što su me držali kao zarobljenika u Srebrenici bilo je orkestrirano iz Sarajeva“, rekao je Morijon u kasnijem svedočenju pred Haškim tribunalom. Srebrenički gospodar rata, Naser Orić, komandant 28. divizije BMA, primio je naredjenje da zadrži Morijona kao taoca.

„Naser Orić je bio gospodar rata koji je ovom oblašću i njenim stanovništvom vladao pomoću terora“, primetio je Morijon. „Nije sebi mogao da dozvoli da drži zarobljenike. Prema mom sećanju, nije se čak trudio ni da pronadje razlog.“

General Morijon je jasno razumeo da su Orićevi zločinački pohodi na srpska sela i masakri brojnih civila bili razlog što su srpske vojne snage blokirale Srebrenicu.

„Nisam bio iznenadjen kada su me Srbi odveli u selo blizu Bratunca da prisustvujem iznošenju tela stanovnika koja su bila bačena u jamu.“ I Morijon i potpukovnik Tomas Karemans koji je komandovao holandskim bataljonom UN u Srebrenici pre njenog pada, povukli su jasnu vezu izmedju ubilačkih napada Nasera Orića na civilno stanovništvo Bratunca, Skelana, Kravice, Milića i mnogih drugih gradova i sela i dogadjaja iz 1995. Sa porastom neutemeljenih medijskih optužbi protiv srpskih snaga oko Srebrenice, potpukovnik Karemans je podsetio novinare na konferenciji za štampu u Zagrebu 23. jula 1995: „Znamo da su samo u oblasti oko enklave Srebrenica sa zemljom sravnjena 192 sela, a svi stanovnici pobijeni. To je ono na šta mislim kad kažem 'nema dobrih momaka, nema loših momaka'. Što se mene tiče, oni su svi isti.“

Sudija Haškog tribunala Patrik Robinson je pitao generala Morijona: „Vi onda kažete, generale, da je ono što se desilo 1995. direktna reakcija na ono što je Naser Orić učinio Srbima dve godine ranije?“ Morijon je odgovorio: "Da. Da, Vaša visosti. Ja sam u to uveren.“

Postoje mnogi dokazi da su u žestokim borbama u istočnoj Bosni i srpska i muslimanska strana činile ozbiljne zločine. Ali u gradjanskom ratu gde strah i osveta stvaraju plodno tle za užase, surovost Nasera Orića je postala poznata u čitavoj Bosni. Izveštaj Jugoslovenske državne komisije za ispitivanje ratnih zločina iz 1993, koji je prihvaćen kao zvaničan dokument UN, opisuje šablon napada u kojima su čitava sela spaljivana, a svi civili ubijani. Medjunarodno priznati forenzičar, patolog Zoran Stanković, bivši direktor vojne bolnice u Beogradu i bivši ministar odbrane Srbije i Crne Gore, vršio je kompletne autopsije i napisao forenzičke izveštaje za žrtve iz brojnih sela u kojima su muslimanske trupe koje su vodili Orić i njegov zamenik Zulfo Tursunović masakrirali stanovnike. Tipične žrtve iz opširnih izveštaja dr Stankovića su bile starije žene i muškarci, rodjeni izmedju 1915. i 1930. Fotografije koje su pratile ove izveštaje pokazuju vratove zaklane od uveta do uveta. Neka od ovih (uglavnom ženskih) tela su fotografisana u stanju u kome su nadjena, obučena u preširoke vojničke šinjele, groteskni pokušaj njihovih ubica da prikažu kako su ove starije žrtve umrle aktivno braneći svoje domove.

Radeći za Južnoslovenski žurnal iz Londona, Džoan Filips izveštava da je posetila gradić Fakovići u istočnoj Bosni, godinu dana nakon što su ga prvi put napale muslimanske snage Nasera Orića 12. jula 1992. Isti grad je bio sravnjen sa zemljom u Drugom svetskom ratu a njegove stanovnike su pobile hrvatske ustaše.

„U ovom ratu, 5. oktobra 1992. Fakovići su ponovo bili poprište strašnog masakra u kome je pobijena četvrtina njegovog stanovništva... Pre rata je u Fakovićima živelo 115 stanovnika. Do trenutka masakra ovaj broj se smanjivao. A onda je u istom danu ubijeno njih 25 ili 26.“

Filipsova je intervjuisala jednog od onih koji su preživeli napad, Andriju Markovića, čiji je deda u Drugom svetskom ratu vodio partizanski pokret otpora protiv fašista, po okolnim brdima. Familija Marković je u tom napadu izgubila 57-godišnju Olgu Marković, 61-godišnju Slavku Marković, 51-godišnjeg Radoja Markovića 53-godišnjeg Radomira Markovića i više daljih rodjaka. Izgubivši 16 članova u prethodnom ratu, porodica Marković je izgubila još deset od strane vojnika 28. divizije armije Bosne i Hercegovine.

„Vladavina Nasera Orića podrazumevala je dobro poznavanje teritorije koju su držale njegove snage“, svedočio je Morijon. „Delovalo mi je kao da izvršava politička naređenja Predsedništva“ u Sarajevu. Orića i njegovog zamenika Tursunovića je postavila vlada Izetbegovića uprkos željama umerenog srebreničkog muslimanskog vođe Besima Ibiševića, presednika Skupštine građana, koji je pokušavao da uspokoji Srbe. Sam Orić je priznao Oslobodjenju da je morao da se skriva po šumama zajedno sa svojim saveznicima i da krišom nalazi hranu zato što većina muslimanskih građana nije delila shvatanje ekstremista koji će preuzeti vlast. Od kraja 1991, međutim, Muslimanski nacionalni savet je opremao oružane pobunjenike puškama i uniformama i počeo da pregrupiše teške kriminalce da vrše dužnost paravojnih snaga, taktika koju su kasnije koristile srpske i hrvatske vođe.

Rođen u obližnjim Potočarima, Orić je radio u Beogradu kao policajac i dve godine kao lična zaštita srpskog predsednika Miloševića, ali je bio otpušten 1991. zbog krađe i vratio se u Bosnu. Tursunović je bio u zatvoru u Zenici, usred izvršenja petnaestogodišnje kazne za ubistvo troje muslimana 1986, kad ga je pustio predsednik Izetbegović krajem 1991. i postavio za glavnog komandanta u Srebrenici. On i Orić su se ušunjali u Srebrenicu u proleće 1991. Napadi na Srbe su gotovo odmah počeli. Šestog maja, obližnja srpska sela Gniona i Blječeva su spaljena i opljačkana. Sledećeg dana sedmoro Srba koji su pokušali da pobegnu iz Srebrenice su bili napadnuti iz zasede i ubijeni. Osmog maja ubijen je i sudija Goran Zekić, predsednik srpske stranke SDS i poslanik u bosanskoj skupštini, izazvavši masovni beg preostalih 1.500 Srba u Srebrenici. U tom trenutku, dan nije prošao bez napada sa paljenjem sela i gradova kao što su Sikirići, Konjević Polje, Glogova, Zalužje, Fakovići, Kaludra, Loznica, Agoni, Brežani, Krnica, Zagoni, Želazije, Orliće, Ještica, Biljaka, Crni Vrh, Milići, Kamenica, Bjelovac, Kravica, Skelani i Zabokvica...

Masakr nad Srbima u Kravici, koji je tipičan za ove napade, postao je poznat samo po tome što se desio na pravoslavni Božić, 7. januara 1993. Ukupni broj ubijenih je nepoznat, ali je Stanković pregledao 48 tela ljudi koji su ubijeni na svoj najvažniji praznik. Prema Džoan Filips, do kraja marta 1993, 1.200 Srba je ubijeno a 3.000 povređeno dodajući da „Danas skoro da više nema Srba u Srebreničkoj opštini. Od 9.300 Srba koji su tu nekad živeli, ostalo je manje od 900. Od 11.500 koji su nekad živeli u opštini Bratunac, više od 6.000 su pobegli. U opštini Srebrenica ostalo je samo tri sela a oko 26 sela je uništeno; u opštini Bratunac, oko 24 sela je sravnjeno sa zemljom. Poslednja velika srpska sela u okolini Bratunca i Skelana su napadnuta i uništena 7. januara 1993.“

Dok je američki Stejt department izbacivao saopštenja za medije i brifinge, navodeći muslimanske izveštaje o srpskim zločinima, vladavina terora Nasera Orića se uopšte nije pojavljivala na konferencijama za štampu i u izveštajima o ljudskim pravima. Na sličan način, Madlen Olbrajt, u to vreme američki ambasador u Ujedinjenim nacijama, od 1993. pa sve do kraja rata u Bosni, stalno je podržavala rezolucije i izveštaje koji su kritikovali srpske zločine, ali je koristila pravo veta kada je trebalo osuditi muslimanske zločine, kako navode predstavnik Velike Britanije ser Dejvid Heni i ruski, Jurij Voroncov.

Orić je jasno razumeo da može nekažnjeno delovati, s obzirom na nekritičku podršku koju su SAD pružale Izetbegovićevoj vladi. Čak je snimao neke od svojih zločina, uključujući odrubljene srpske glave, i ove snimke je pokazao Džonu Pamfretu iz Vašington posta i Bilu Šileru iz Toronto stara. Šiler piše da je Orić bio „najkrvožedniji ratnik koji je hodao bojnim poljem“ a onda opisuje svoju posetu kući ovog gospodara rata u januaru 1994:

U hladnoj, snežnoj noći, sedeo sam u njegovoj sobi i gledao video verziju onoga što bi se moglo nazvati „Najveći hitovi Nasera Orića“. Bilo je kuća u plamenu, leševa, odrubljenih glava, ljudi koji su bežali...Smeškao se sve vreme, diveći se svom delu. „Zaskočili smo ih iz zasede,“ rekao je. Sledeća sekvenca je pokazivala tela ubijenih eksplozivom: „Ove smo lansirali na mesec,“ hvalio se. Kada se pojavio avetinjski prazan grad sa tragovima projektila po kućama, ali bez vidljivih leševa, požurio je da najavi: „Ovde smo ubili 114 Srba.“ Kasnije je bilo slavlja, sa pevačima koji su mu nesigurnim glasovima pevali hvalospeve.

Mnogo govori činjenica da, uprkos brojnim i detaljnim dokazima o zločinima Nasera Orića, Zulfa Tursunovića i drugih komandanata 28. divizije, Haški tribunal nije Orića optužio sve do 2003, a i tada samo po relativno beznačajnim tačkama optužbe vezanim za nekoliko ubistava, surovo postupanje sa zarobljenicima, uništavanje imovine i, pre svega, za to što nije uspeo da obuzda vojnike pod svojom komandom. Da sistematski pokolj srpskog civilnog stanovništva zapadno od Drine od strane Nasera Orića nije kvalifikovan kao zločin protiv čovečnosti, odslikava političke ciljeve sponzora Haškog tribunala, pre svega američkog ambasadora Madlen Olbrajt koja je organizovala postavljenja glavnih tužilaca i ključnih figura vezanih za Tribunal. Šerif Basiuni, vodja ekspertske komisije UN, egipatski stručnjak za islamsko pravo koji je predavao na pravnom fakultetu univerziteta DePol u Čikagu, nije ni pomenuo Orićeve ubilačke napade na okolnu populaciju u završnom izveštaju ekspertske komisije iako je na raspolaganju imao forenzičke dokaze iz obimnih izveštaja dr Stankovića.

„Dobar politički rezultat“

Nasuprot tome, odluka da se za genocid (medju ostalim tačkama) optuže lider bosanskih Srba Radovan Karadžić i general Ratko Mladić za dogadjaje u Bosni iz 1992. doneta je manje od dve nedelje nakon što su bosanski Srbi zauzeli Srebrenicu i poslužila je za diplomatsku izolaciju bosanskih Srba. Glavni sudija Haškog tribunala Antonio Kaseze je hvalio brzo podizanje optužnice kao „dobar politički rezultat“ i primetio da „ova dva gospodina neće moći da uzmu učešća u mirovnim pregovorima“ – strogo politička izjava koja, medjutim, nije uspela da diskredituje Tribunal u očima sveta.

„Shvatio sam da je Tribunal za ratne zločine jako vredno orudje“, izjavio je BBC-u američki pregovarač Ričard Holbruk. „Koristili smo ga da dva najveća ratna zločinca u Evropi, Karadžića i Mladića, držimo van Dejtonskog mirovnog procesa i da opravdamo sve što je usledilo.“

Ćutanje Basiunijeve komisije o Oriću i šablon optužbi pred Tribunalom odslikavaju političke ciljeve Amerike koja je dominirala u Savetu bezbednosti po pitanju problema Bosne i koja je Tribunal smatrala još jednim oružjem koje se može mobilisati u korist bosanske vlade, a ne nepristrasnim sudskim telom. Pošto su SAD i druge stalne članice Saveta bezbednosti imale pravo veta, rad Tribunala je bio inherentno politički, pa su čak i najbesramniji zločini muslimanskih jedinica imali nizak prioritet. Zvaničnici Tribunala su dozvolili da se istrage protiv bosanskog predsednika Izetbegovića i hrvatskog predsednika Franje Tudjmana razvlače godinama sve do njihove prirodne smrti. Glasnogovornici Tribunala su jednostavno obznanili da se nikakve informacije o istragama i optužbama protiv njih neće obelodanjivati jer oni nisu u prilici da se brane.

Orićevo uništavanje srpskih sela je stvorilo dva velika problema za njegove trupe u 1993. Srebrenica je, što se hrane tiče, zavisila od opljačkanih srpskih sela, a ti izvori su uništeni. U medjuvremenu, Srbi koji su preživeli masakre duž muslimanskih linija snabdevanja su dali sve od sebe da blokiraju konvoje medjunarodne pomoći. Muslimanske izbeglice su se žalile da je hrana uvek dospevala do Orića koji je organizovao unosnu crnu berzu. Medjunarodni zvaničnici su ohrabrivali izbeglice da izaberu svog čoveka koji bi organizovao distribuciju hrane, ali je on ubijen dan nakon što je izabran.

Drugi Orićev problem je nastao kada su bosanski Srbi, nakon masakra u Kravicama na pravoslavni Božić 1993, formirali Drinski korpus za zaštitu preživelih srpskih stanovnika i za uništenje Orićevih snaga. Posle poraza kod Cerske i Konjević Polja Orić je bio potisnut nazad u Srebrenicu.

„Da nije bilo zalaganja trupa Ujedinjenih nacija“, pisao je Džon Pamfret u Vašington postu, „Orić bi bio mrtav, zarobljen, ili bi živeo po šumama.“ Umesto toga, gospodar rata je sada mogao da koristi kao štit srebreničke civile koji su zavisili od njega.

Manipulacija zaštićenim zonama

Oriću je omogućeno da ostane u Srebrenici zato što je, kako kaže lord Oven, „Savet bezbednosti doneo kobnu odluku da Srebrenica i okolina budu smatrane za zaštićenu zonu, oslobodjenu oružanih napada a da pritom nije izvršena ni demilitarizacija niti su odredjene granice ove zone“. On dodaje: „Osnovna greška koncepta „zaštićenih zona“ prema mišljenju snaga UN bila je u tome što je muslimanima dozvoljeno da izbegnu razoružavanje, što je čitav koncept učinilo nebezbednim.“ Bosanska vlada je odmah srušila sporazum kojim je očuvana muslimanska kontrola nad Srebrenicom i kojim je omogućeno stanovnicima da primaju humanitarnu pomoć.

U delovima knjige Lukava strategija bosanskog generala Sefera Halilovića iz 1998, koji su čitani u toku sudjenja generalu Radislavu Krstiću, saznajemo od samog generala Halilovića da se on „obratio štabovima i izdao naredbe za Srebrenicu i Žepu da nijedan ispravan komad oružja ne sme biti predat, nijedan upotrebljivi metak. Posle toga se video sa Izetbegovićem koji mu je čestitao.“ Ovo je potvrdjeno u posebnoj izjavi Nasera Orića, citiranoj u svedočenju istog dana. „Kad je izdata naredba za demilitarizaciju samog grada“, izjavio je Orić, „komandant mi je objasnio da treba da predamo samo neispravno naoružanje, teško naoružanje, oružje koje ne možemo da sakrijemo, i ja sam to učinio. Ostali smo duž linija i još uvek smo imali oružje uz sebe.“ Halilović precizira da je 28. divizija u Srebrenici imala 5.803 borca.

Svedočeći kasnije istog dana, general Halilović je priznao da je koristio helikoptere da ponovo snabde i dodatno naoruža „zaštićenu zonu“. Opomenut da je sporazum o zaštićenoj zoni naročito zabranjivao letove iz Tuzle za Srebrenicu i Žepu za vojno snabdevanje, Halilović je drsko svedočio: „U redu je što sam poslao osam helikoptera sa municijom, i da sam mogao, poslao bih i 180!

Uprkos činjenici da Srebrenica nije uspešno demilitarizovana, Savet bezbednosti je proširio koncept zaštićenih zona na Sarajevo, Goražde, Bihać, Žepu i Tuzlu sa okolinama. Naravno, ove „zaštićene zone“ nikada nisu pružale zaštitu srpskim stanovnicima. Kako pokazuju mape UNHCR, većina Srba je proterana iz ovih zona do leta 1992, kao što su muslimani proterani iz gradova sa hrvatskom ili srpskom većinom. Sarajevski Srbi su držali delove grada sve dok nisu stavljeni pod kontrolu vlade posle Dejtonskog sporazume.

Militarizacija zaštićenih zona, kršenjem proklamovane politike UN, nije mogla biti vršena bez pomoći SAD. Dejvid Hekvort, ratni dopisnik Njuswika, kaže da su SAD pomagale ilegalni transport oružja iz Irana i drugih islamskih zemalja na tuzlanski aerodrom pomoću transportnih letilica Herkules C-130, transport koji je imao regularan red letenja. Prekidi u radarskom nadzoru pomoću AWAC-a planirani su uvek u vreme ovih letova. Pojačani dotok sofisticiranog naoružanja i jasna podrška SAD ulili su samopouzdanje bosanskoj vladi da može da produži rat i vojno prevagne uz pomoć i Amerike i svojih islamskih saveznika.

Petog februara 1994, u Sarajevu se dogodio još jedan krvavi inscenirani incident koji je omogućio Americi da izvrši pritisak na UN da prihvate sistem zamki po kome bi svaki napad Srba na zaštićene zone mogao da izazove vazdušne udare protiv njih. Ova promena politike se desila posle smrtonosnog granatiranja kojim je ubijeno 49, a ranjeno 200 ljudi na pijaci Markale. Stejt department i američki ambasador Madlen Olbrajt brzo su osudili Srbe za eksploziju, a muslimanska strana je pokušala da prekine pregovore. Ali tog puta je general ser Majkl Rouz, tadašnji komandant UNPROFOR-a u Sarajevu (januar 1994. – januar 1995.), napisao tehnički izveštaj u kome su za ovo krvoproliće optuženi muslimani i otišao kod predsednika Izetbegovića i zapretio da će objaviti izveštaj ako se muslimani ne vrate za pregovarački sto. Lord Oven, koji je znao za izveštaj, priznao je da je pomogao da se on sakrije zbog toga što bi pojavljivanje „i najmanje sumnje da su muslimani krivi“ učinilo da bosanski muslimani napuste pregovore.

Sedmog februara 1994, komandant UNPROFOR-a Fransis Brikmon je izvestio šefa civilne misije UN Jasuši Akašija, da „bosanska armija u Sarajevu svakodnevno provocira Srbe. Od sredine decembra, bosanska armija je pošla korak dalje koristeći tešku artiljeriju protiv srpskih predgradja Sarajeva“. Brikmon dalje opisuje šablon manipulacije kome se pribegavalo u Goraždu, Bihaću i Srebrenici: „Bosanska armija napada Srbe iz zaštićenih zona, a kada Srbi odgovore, uglavnom na liniji sukoba, bosansko predsedništvo napada UNPROFOR da ih ne štiti od napada Srba i poziva na bombardovanje srpskih pozicija.“

Dva meseca kasnije, posle napada muslimanskih jedinica na srpska sela u okolini Goražda, bosanski Srbi su počeli da granatiraju muslimanske jedinice unutar Goražda. Novinski izveštaji su citirali vladine tvrdnje da je ubijeno 700 a ranjeno 2.000 ljudi, kao i da je bolnica u Goraždu uništena. Američki zvaničnici su zahtevali vazdušne udare NATO, a general Rouz je naredio mali napad na srpske položaje. Kada je Rouz, medjutim, stigao u Goražde, video je sasvim drugačiju realnost. Njujork tajms je izvestio da su „viši zvaničnici UN ustanovili da je bolnica, opisana kao skoro potpuno unuštena ustvari potpuno funkcionalna sa samo jednim tragom od pogotka na krovu. Nije bilo dokaza o 700 leševa“. Ukratko, „izveštaji o Goraždu su bili namerno predimenzionisani kako bi se svet ubedio da nešto učini... Opasno preterivanje je uskomešalo strane prestonice. Priče o široj upotrebi snaga NATO za bombardovanje skladišta municije i infrastrukture otišle su preko granice posle koje se snage UN pretvaraju u borbene trupe.“

Visoki zvaničnik citiran u ovoj neuobičajeno iskrenoj kritici manipulacije UN i medija od strane muslimana i kreatora američke politike, je svakako general Rouz koji je iste ideje izneo Džonu Simpsonu iz BBC-a na kraju svog mandata u Sarajevu. Ali je muslimanska vlada bila ohrabrena svojim uspesima u izazivanju napada NATO na Srbe, ma kako ograničenih.

Slična strategija je bila primenjena u Bihaću u novembru 1994, kada su vladine snage koristile svoj status zaštićene zone za organizovanje napada i okupaciju Srba koji su živeli u oblasti zaravni Grabež. Kada su Srbi odgovorili, dovodeći svoje na snage na rub zaštićene zone, bosanski ministar inostranih poslova Haris Silajdžić je na zapanjujućoj konferenciji za štampu u Sarajevu izjavio da je „situacija u Bihaću dramatična“ i da su „Akaši i Rouz odgovorni za smrt 70.000 ljudi.“ Kako su borbe jenjavale a general Rouz i oficiri UN doputovali u Bihać, bosanska vlada je smanjila broj svojih žrtava na 14.000. Džon Simpson iz BBC-a je izvestio da su muslimanske snage pretile smrću oficirima UN koji su govorili o manjem broju žrtava, ali su UN procenjivale da je manje od 1.000 ljudi stradalo u borbama oko Bihaća, borbama koje je inicirala muslimanska strana.

Priprema za žrtvovanje

Neuspeh koncepta zaštićenih zona je do 1994. postajao je sve očigledniji za zvaničnike UN koji su učestvovali u naporima za posredovanje izmedju zaraćenih strana. Krucijalno pitanje je bilo: Hoće li se sudbina ovih zona razrešiti vojnim ili diplomatskim sredstvima? Političkom i vojnom podrškom muslimanskoj vladi, Amerika je stalno umanjivala efeakt napora da se rat završi pregovorima pa su Evropska unija i Ujedinjene nacije pozvali SAD da se dublje uključe u pregovore kroz Kontakt grupu u kojoj je učestvovala i Rusija. Diplomatija je, medjutim, imala malo uspeha, uprkos naporima američkog izaslanika Roberta Frejžera, jer su bosanski muslimanski lideri postajali sve uvereniji da će vojno prevagnuti, velikim delom zahvaljujući američkoj podršci.

Vodja bosanskih Srba, Radovan Karadžić je predložio bosanskom predsedniku Aliji Izetbegoviću zamenu Vogošće, predgradja Sarajeva koje su držali Srbi, za Srebrenicu. Na kraju su posrednici prihvatili ovu ideju. „Postojao je konsenzus medju posrednicima (američka administracija, Ujedinjene nacije i evropske vlade) da je nemoguće održati tri muslimanske enklave i da one treba da budu zamenjene za teritorije u centralnoj Bosni“, piše Karlos Martin Branko koji je radio u sekretarijatu UN u Bosni. „Madlen Olbrajt je u brojnim prilikama predlagala Izetbegoviću ovu razmenu na bazi predloga Kontakt grupe... Istina je da su se i Amerikanci i predsednik Izetbegović prećutno složili da nema smisla insistirati na održavanju ovih izolovanih enklava u podeljenoj Bosni... U junu 1995, pre vojnih operacija oko Srebrenice, Aleksandar Veršbou, specijalni pomoćnik predsednika Klintona, izjavio je da „Amerika treba da podstakne Bošnjake da razmišljaju o oblastima sa većom teritorijalnom koherentnošću i kompaktnošću.“

Problem za Izetbegovića je bio u tome što nije mogao javno da prizna ove ideje da ne bi izgubio podršku tvrde linije koja ga je dovela na vlast. U intervjuu iz 1998. sa novinarom muslimanske publikacije Dani, Hakija Meholjić, saradnik Nasera Orića i bivši šef srebreničke policije, se seća da je na Bošnjačkoj konferenciji u Sarajevu 1993, Izetbegović rekao da je sa predsednikom Klintonom razmatrao različite scenarije za Srebrenicu.

Meholjić: Primio nas je predsednik Izetbegović i odmah posle dobrodošlice nas upitao: „Šta mislite o razmeni Srebrenice za Vogošću?“ Nastala je tišina a onda sam ja rekao: „Gospodine predsedniče, ako je to gotova stvar, onda nije trebalo da nas pozivate ovde jer treba da se vratimo i suočimo se sa narodom i lično prihvatimo težinu takve odluke.“

Novinar: „Dakle odbili ste Izetbegovićevu odluku?“

Meholjić: "Odbili smo je bez diskusije. Onda je on rekao: 'Znate, Klinton mi je u aprilu 1993. ponudio da četničke snage udju u Srebrenicu, pobiju 5.000 muslimana a zatim da usledi vojna intervencija.'“

Meholjić je i kasnije dao intervju o ovoj zapanjujućoj Izetbegovićevoj izjavi za jedan holandski dokumentarac koji je prikazan kao dokaz pred Haškim tribunalom. Ovde Meholjić objašnjava da je Izetbegović rekao srebreničkoj delegaciji da je „saznao da je vojna intervencija moguća, ali samo ako Srbi upadnu u Srebrenicu i ubiju bar 5.000 njenih stanovnika“. Prema ovom dokumentarnom filmu predsednika Izetbegovića su ispitivali islednici UN o ovim navodnim izjavama. On je porekao da ih je dao i izjavio da je prihvatio mišljenje delegacije o razmeni teritorija.

Nema dokaza niti postoji bilo koji način da se potvrdi da je predsednik Klinton stvarno dao takav predlog Izetbegoviću, koliko god hipotetički, ali ima bar osam preživelih svedoka koji potvrdjuju šta je Izetbegović rekao srebreničkoj delegaciji. Niti bi bilo u neskladu sa Izetbgovićevim karakterom da odobri plan kojim bi se žrtvovali životi njegovih gradjana zarad višeg cilja ili da preuveliča broj žrtava u isprovociranim sukobima sa srpskim snagama. Kad je reč o prebrojavanju žrtava, zamenik komandanta NATO Bojd je primetio da „bosanska vlada ima interese da ove brojeve predstavi što većim“. Analitičar američke armije potpukovnik Džon Srej je primetio da su inscenirani incidenti, kao onaj na Markalama, imali dozvolu sa najvišeg nivoa: „Imajući u vidu koliko su Markale bile blizu Predsedništva (bosanska Bela kuća), ko je dao dozvolu da se lansira tako brutalan i suludi napad? To je sigurno morao biti predsednik Alija Izetbegović ili potpredsednik Ejup Ganić.“

Pre svoje smrti u saobraćajnojh nesreći, američki izaslanik Robert Frejžer je radio na diplomatskom rešenju kojim bi se izvršila razmena takozvanih zaštićenih zona Srebrenice, Žepe i Goražda za predgradja Sarajeva koja su držali Srbi. Ali je ista ona čvrsta američka struja koja je organizovala ilegalno snabdevanje muslimana oružjem, uspela da uništi Frejžerovu diplomatsku inicijativu u proleće 1995. Tako je, prema generalu Bojdu, Amerika „sa odobravanjem gledala na početak muslimanskih ofanziva, iako su ovi napadi uništavali prekid vatre koji su SAD podržavale“. Kako će kasnije primetiti izaslanik Evropske unije Karl Bilt:

„Nije moglo biti mira u Vašingtonu dok nije bilo rata na Balkanu.“

Umesto diplomatskog rešenja, do promene mapa koje je Vašington tražio za sporazum u Hrvatskoj i Bosni će se doći vojnim sredstvima i pretvaranjem u izbeglice stotina hiljada ljudi. U novembru 1994, SAD su ovlastile privatnu vojnu firmu Military Professional Resources, Inc. (MPRI) koja je angažovala „penzionisane“ visoke generale da pripremi i organizuje hrvatsku armiju za napade na zaštićene zone UN u Hrvatskoj gde je živelo oko 250.000 etničkih Srba. Za razliku od zaštićenih zona u Bosni, koje su služile za organizovanje napada na oblasti koje su ih okruživale, zaštićene zone UN u Hrvatskoj su uglavnom ostale mirne, izuzev više napada hrvatske vojske protiv njih u 1993. Uzdržanost nije, medjutim, spasla krajiške Srbe od hrvatskih vojnih napada iza kojih je stajala Amerika, „Operacije Bljesak“ u maju, i „Operacije Oluja“ u avgustu 1995, pri čemu je ova druga predstavljala najveću kampanju etničkog čišćenja u ratovima na Balkanu, stvorivši preko 200.000 srpskih izbeglica.

Efekat pritiska koji su vršili američki pregovarači postao je očigledan za upućene posmatrače kada se vojska bosanskih Srba povukla iz gradova zapadne Bosne kao što su Bosansko Grahovo i Glamoč, ostavljajući srpsko stanovništvo zapadne Bosne na milost i nemilost hrvatskim i muslimanskim napadima. Ova mesta su uskoro postala oblasti za pripremu „Operacije Oluja“, hrvatskog napada na susednu oblast Hrvatsku Krajinu i kasnije zajedničke hrvatsko-muslimanske kampanje proterivanja srpske populacije iz oblasti Bosanske Krajine.

U isto vreme, mesec dana pre nego što će Srbi osvojiti Srebrenicu, bosanska vlada je naglo povukla 18 svojih visokih komandanata iz Srebrenice. General Halilović je potvdio da je lično predsednik Izetbegović ubedio Nasera Orića da sa svojim komandantima napusti Srebrenicu zbog navodne obuke u Zenici. U okviru svog svedočenja pred Haškim tribunalom, Halilović je potvrdio da je vlada „trebalo da bude svesna posledica takvog poteza, tj. da će borbena gotovost... i odbrambena sposobnost Srebrenice biti značajno umanjene.“ Da je bosanska vlada odlučila da brani grad, 5.500 naoružanih boraca bi bilo više nego dovoljno da odbije 200 vojnika bosanskih Srba sa četiri tenka, kojima je bilo omogućeno da zauzmu grad 11. jula. Prema britanskom vojnom analitičaru Timu Ripliju, holandske trupe su kasnije „videle bosanske trupe kako napuštaju Srebrenicu prolazeći pored njihovih osmatračkih punktova, noseći potpuno novo protivtenkovsko naoružanje još uvek neraspakovano". Ovaj i drugi slučni izveštaji podstakli su sumnjičavost oficira UN i stranih izveštača.

Nakon odlaska 18 komandanata, Glavni štab bosanske vojske naredio je 28. diviziji da izvrši seriju napada kojima bi uvukli Srbe u sukob. Kako je svedočio general Halilović: „Tih dana je bilo mnogo naredjenja za sabotažu iz zaštićenih oblasti.“ To je uključivalo i vojno besmislene napade na strateški nevažno obližnje selo Višnjicu. Konačna operacija je bio napad na jedinice armije bosanskih Srba na putu južno od Srebrenice, samo nekoliko dana pre nego što su Srbi zauzeli skoro nebranjeni grad.

Ibran Mustafić, vodja muslimanske partije SDA u Srebrenici, koji se sukobio sa Naserom Orićem i bio teško ranjen u dva pokušaja ubistva reako je za Slobodnu Bosnu:

„Scenario za izdaju Srebrenice bio je pažljivo pripreman. Nažalost, bosansko predsedništvo i komanda armije su bili uključeni u to.... da sam dobio naredbu da napadnem srpsku vojsku iz demilitarizovane zone, bez razmišljanja bih odbio da izvršim to naredjenje i tražio bih od onog ko je izdao naredjenje da dovede svoju porodicu u Srebrenicu pa bih mu dao pušku da organizuje napade iz demilitarizovane zone. Znao sam da takvi besramni, proračunati potezi vode moj narod u katastrofu. Naredjenje je došlo iz sarajeva i Kaknja.“

Britanski potpukovnik Džim Bakster, pomoćnik komandanta UNPROFOR-a Ruperta Smita (januar-decembar 1995), rekao je Timu Ripliju: „Oni (bosanska vlada) su znali šta se dogadja u Srebrenici. Siguran sam da su odlučili da je vredelo žrtvovati je.“