MALINARSKI PROTESTI

Bacanje marice u Rzav i nekoliko razbijenih glava čini se da će jedino razlikovati ovogodišnje proteste proizvođača maline oko visine otkupnih cena u odnosu na iste događaje koji se već deceniju i više ponavljaju svakoga leta, kada dođe vreme da se ovo voće bere i predaje u hladnjače.

To da su malinari nezadovoljni otkupnom cenom, da skladištare, nakupce i tajkune (nekad se, poluglasom, govorilo kriminalce) optužuju da veštački obaraju otkupnu cenu maline ne bi li se ekstra obogatili, i da od države traže da reši sve njihove probleme i odobri im subvencije - stari su zahtevi koliko i pomenuti protesti.


Protest malinara u Arilju ovog avgusta

Vidimo se na slećem protestu

Rezultat neke ankete među stručnjacima i građanima o tome kakav će biti ishod ovogodišnih protesta, verovatno bi mogao da se podvede pod dve ocene: za sve su krivi drugi i vidimo se sledeće godine na protestu.

Ono što upada u oči i što je mnogima proteste malinara učinilo nepopularnim je činjenica da se iz godine u godinu oni ponavljaju a da se ništa po tom pitanju nije rešilo i da malinari očigledno ili ne znaju ili neće ništa da promene u svom poslovanju i pristupu tržištu. Naime, očekivati da se iz godine u godinu, pritiscima na institucije i blokadama puteva, isposluje cena koja im odgovara sada već smeta i mnogima koji su bili na njihovoj strani. U tome im je, naravno, pomagala i država ambivalentnim odnosom i nespremnošću da sistemskim merama reguliše odnose na tržištu već je ad hock merama gasila požar od godine do godine.

A seljaci, k’o seljaci. Zašto menjati nešto što daje rezultate? Protestvuješ dva tri dana, optužiš koga treba pa i, onako uz put, koga ne treba da bi izgledalo uverljivije i vlast, pritisnuta gomilom problema, napravi kompromis i izađe u susret, obezbedi jednokratne subvencije, oprosti neke kamate, reprogramira vraćenje kredita proizvođačima ili skladištarima i tako do sledeće godine.

Promene na tržištu

Zahtev malinara da im država kod skladištara isposluje garantovanu otkupnu cenu od 126 dinara, sporan je iz više razloga.

Naime, ekonomska politika države zasniva se na liberalnom pristupu -da se cene formiraju slobodno u zavisnosti od ponude i potražnje, u ovom slučaju maline.

Činjenica je da zbog loših vremenskih prilika u vreme zrenja maline kvalitet ovogodišnjeg roda u Srbiji nije najbolji. Smanjene su i količine najkvalitetnije sorte roland pa se za slabije sorte i ne mogu očekivati veće cene.

Takođe, zbog velikih zaliha prošlogodišnje maline koja i dalje stoji u hladnjačama (procene su 10-20.000 tona) skladištari uveravaju kako nemaju interesa i mogućnosti da ponude veću cenu od sadašnjih 80-90 dinara za kilogram maline.

Odličan ovogodišnji rod najkvalitetnijih sorti maline u Čileu i Poljskoj, pored Srbije vodećim svetskim proizvođačina ovog voća, dodatno je uticao na obaranje cena u otkupu. Slabiji rod prošle godine i zemljotres u Čileu zbog koga ova zemlja nije 2010. izvezla mnogo malina osnovni su razlozi zašto je ovogodišnja otkupna cena dosta manja od prošlogodišnje.

Tvrdnja malinara da im cena od 90 dinara za kilogram maline ne omogućava ni da hladnjačarima isplate đubrivo i sredstva za zaštitu koja su mnogi uzeli tokom sezone zrenja, čini se - ne pije vodu, kažu oni koji se dobro razumeju u ovu problematiku.

Ima procena da proizvodnja maline košta 1,1 evro po kilogramu. Druga je procena da ukupni godišnji troškovi proizvodnje malina na površini od jednog hektara iznose oko 7.500 evra a uz primenu odgovarajućih mera relativno lako se mogu ostvariti prinosi i od 12 tona. Posmatramo li ovu projekciju cena, ostvaruje se dohodak po jednom hektaru maline od oko 4.000 evra, odnosno dobit po jednom kilogramu proizvedene maline od 35 dinara.

Uzimajući u obzir navedene razlike u tumačenju dobiti proizvođača maline u Srbiji, najpribližnija istini je verovatno procena da se uz domaće prinose i postignute cene po hektaru zasada malina ostvaruju prihodi od oko 2.500 do 3.000 evra. A to je, opet posmatrano u odnosu na sadašnji ekonomski trenutak, dobra zarada, ma šta ko mislio o tome.

Naravno, svako može da kaže da li je time zadovoljan ili nezadovoljan, ali realno gledano, u finansijskom smislu, izgleda da malinari nemaju posebnog razloga za nezadovoljstvo.

Članovi udruženja koja zastupaju malinare oglase se, uglavnom, samo kada treba da se “utvrdi” otkupna cena malina. Činjenica je da su zarade od malina dobre. Posebno su one iznad proseka u poljoprivredi što je i navelo mnoge da se uključe u taj posao. Posledica je i rasprostranjena promena pristupa prema proizvodnji - pad kvaliteta proizvoda jer su mnogi želeli laku i brzu zaradu, dosta je mešetarenja... Zbog svega toga zarade padaju. Takođe, mnoge druge zemlje proizvode više malina nego što su proizvodile pre 10 godina, a potražnja na svetskom tržištu poslednjih godina za malinom stagnira pa čak i pada, naročito za smrznutom. Srbija, pored toga, nema kapacitete da snabdeva svetsko tržište svežom malinom u trenutku kada je potražnja za njom velika.


Kolonu malinara iz Arilja policija je sprečila 1. avgusta da podje za Beograd

Svako se bori za sebe, država “gasi požar”

S druge strane, deo krivice za pat poziciju oko otkupa maline snose skladištari i država koja i ne pokušava da sistemski uredi tržište poljoprivrednih proizvoda.

Zahtev malinara da se ustanovi kuda ide malina i gde ide novac od njenog izvoza, legitiman je samo iz razloga objektivnog sagledavanja realnog stanja na tržištu. Pitanje jednog od vođa protesta zašto pakovanje maline od 250 grama u samoposlugama košta 200 dinara, otvara ozbiljne nedoumice.

Sigurno je da i skladištari, kada već imaju priliku, koriste mogućnost da ponude cenu koja njima obezbeđuje zaradu i da verovatno nude nešto manje od onoga što bi malinari realno trebalo da dobiju. To je, medjutim, pitanje državne politike i strategije u agraru. Uspostavljenje sistena državnog regulisanja otkupnih cena podrazumeva potpuno novi koncept agrarne politike i postojanje agrarnog budžeta iz koga bi mogle da se finansiraju subvencije za proizvodnju malina. To bi svakako bio jedan od efikasnih načina da se izbegnu velike oscilacije u otkupnim cenama, ne samo maline već i drugih kultura.

Država je, istina, parcijalnim merama pokušala da utiče na tržište i subvencionisala izgradnju skladišta za maline a pošto su njihovi kapaciteti još jako mali u njima se trenutno nalazi samo oko 3.000 tona tog voća. Relativno skoro donet propis o uspostavljanju sistema javnih skladišta trebalo je i malinarima da olakša pristup hladnjačama ali je za čuvanje ove vrste robe potrebno veliko ulaganje u skladišne kapacitete.

Sistem javnih skladišta, u teoriji, pruža mogućnost poljoprivrednicima, u ovom slučaju proizvođačima maline, da robu uskladište u javno skladište nakon čega dobijaju robni zapis. Ovim dokumentom poljoprivredni proizvođač može da trguje, neposredno ili preko Produktne berze u Novom Sadu, a može i da ga koristi kao sredstvo zaloga na osnovu koga dobija kredit. U stvarnosti je ovakvo korišćenje robnog zapisa tek sporadično.

Nemogućnost države da obezbedi dovoljno kapaciteta u odgovarajućim javnim skladištima, rezultirala je nesrećnim pokušajem da se vatra gasi subvencionisanjem dela troškova skladištenja maline u privatnim skladištima. S druge strane, većina hladnjača otkup voća finansira kreditima pa ako se desi da, kao prošle godine, ne prodaju zalihe, suočene sa potraživanjem banaka, nalaze se u velikom problemu. Tada vlasnici hladnjača zavise od trgovaca koji, opet, gledaju da zadrže što veći deo kolača za sebe. U takvoj situaciji hladnjačari, i kada bi hteli malinarima da izađu u susret, nisu to u prilici. Sledeći tržišne principe, svi gledaju da finansijski prođu što bolje...

Tako dolazimo do situacije da je otkup i prodaja maline krupna i ozbiljna igra (vrednost našeg izvoza je oko 150 miliona dolara) u kojoj svaki od igrača želi da uzme što više. Koliko će koje godine kome od njih pripasti (malinarima, skladištarima, izvoznicima...) zavisi od njihove organizovanosti, snage i mogućnosti uticaja na suparnike i druge pre svega netržišne mehanizme. To je verovatno i razlog zašto su ove godine policijska vozila plivala po Rzavu i zašto su neki proizvođači umesto u malinjaku ili na barikadama završili u bolnici.

Niko pouzdano ne može da potvrdi ali ni da opovrgne tvrdnje malinara da danas nešto više od 30 tajkuna vedri i oblači na tržištu malina u Srbiji. Činjenica je da mnogi skladištari otkupljeno voće izvoze direktno. Drugo je pitanje da li neke od njih malinari smatraju tajkunima ili oni to stvarno jesu.

Stvar je slobodne procene činjenica da je za poslednjih 10-15 godina cena malina na evropskom tržištu varirala oko pet odsto, dok se u Srbiji od godine do godine razlikuje i za više desetina procenata.

Malina je specifična po tome što brzo truli, zbog čega mora da se brzo obere i preda u hladnjaču. A upravo taj process, tvrde malinari, omogućava skladištarima da ucenjuju proizvođače a zatim i izvoznicima da se tako odnose prema vlasnicima hladnjača. Da li je istina da izvoznici ne daju skladištarima da zarade više od 10-15 evrocenti po kilogramu, teško je proverljivo. Priča se da je tako.

Dok se sistemski ne reše odnosi malinari su zatražili i da im država isplati subvencije od 20 dinara po kilogramu maline. Pošto država, i pored već aktuelne predizborne trke, nema sredstava za takav zahtev, malinarima je poručeno da bi najbolje bilo da se formira stručna ekspertska grupa, sastavljena od svih koji imaju interes od izvoza maline. Takođe, rečeno im je da cena koja se obračunava prilikom predaje maline, nije i fiksna, završna obračunska cena već da ona može da se poveća s obzirom na to da se malina iz ovogodišnje berbe prodaje do juna 2012. godine i da je ponuda skladištara da se zarada od izvoza deli u odnosu 55:45 u korist malinara fer i korektna. Posebno zato što je prošle godine taj odnos bio 51:49 odsto.

I na kraju, ako se svi slažemo da malina treba da ostane jedan od strateških proizvoda Srbije, država bi trebalo što pre da stvori ambijent bez nakupaca, perača novca i tajkuna. Potrebno je da svi koji se na bilo koji način bave malinom, a posebno proizvođači, shvate da krajnju cenu ne određuju ni oni ni država već tržište. Da i narednih leta ne bi gledali proteste malinara, potrebno je povećanje prinosa i kvaliteta. Čvršće povezivanje proizvođača i otkupljivača, samo je jedna od poželjnih metoda.

Izvoz maline iz Srbije

Godina   vrednost

2005.    108

2006.    123

2007.    170

2008.    204

2009.    206

2010.    167

*u milionima dolara

Potražnja u svetu

Potražnja za malinom u svetu je oko 500.000 tona, a proizvede se ukupno oko 560.000 tona. Najveći svetski proizvođači su Poljska i Čile, koji tokom godine prvi plasiraju robu na tržište. Malina iz Čilea se po našem vremenu bere u rano proleće, dok Poljska koristi prednosti koje joj pruža članstvo u Evropskoj Uniji.