Svetski majstor ironije, skepse i paradoksa napunio 85 godina

Život najznačajnijeg živog pisca češkog porekla Milana Kundere i jednog od kultnih savremenih pisaca među intelektualcima širom sveta, pun je preokreta. Od lirika socijalističkog graditeljstva preobratio se cizelira romana, sa pisanja na češkom prešao je na francuski jezik, iz Brna je preko Praga stigao u Pariz... Neka svoja rana dela više i ne pominje, faktički ih se odrekao. 

Povukao se iz javnih foruma i diskusija, hoće da svetu govori samo preko svojih dela. To mu, ipak, nije nikad sasvim uspelo, mada je sada bliži tome.

Ovaj “francuski pisac češkog porekla”, kako glasi ustaljena oznaka za Kunderu, rodio se na jučerašnji dan, tačno pre 85 godina.

“Na svet sam došao 1. aprila, to ima svoje metafizičko značenje”, rekao je jednom prilikom on. Jer, njegovo delo je duboko povezano sa smislom za ironiju, apsurd, paradoks...

Pisac koji je, po ugledu na Flobera, „hteo da nestane iza svog dela i da se odrekne uloge javne ličnosti“, odbija od kraja 80-ih razgovore s novinarima. Ipak, prošlost ga je stigla ujesen 2008. Tada je praški nedeljnik Respekt objavio članak o tome kako je 1950, kao student-komunistički zanesenjak, on navodno denuncirao jednog zapadnog agenta. Kundera je to odlučno negirao i tražio izvinjenje od časopisa koji je to odbio. Kundera je, ipak, odustao od najavljene tužbe. U novembru te godine iza Kundere je stalo 11 svetski poznatih pisaca i osudilo „kampanju difamacije“, navodno, vođene protiv njega.

Ambivalentna sudbina pisaca i njegovog dela je intrigantna. Negde je veličan, drugde kritikovan ili čak ignorisan, ovo drugo mnogo češće u zemlji u kojoj je rođen a koju je napustio na sredini životnog puta. Njegova dela ne spadaju u jednostavna: autor u njima vešto obrađuje teme iluzivnosti života i politike, gubljenja korena, relativizacije i manipulacije, dihotomije lakoće i težine ljudskog života...  

Ovaj zaljubljenik u ironiju i skepsu („Skepsa menja svet u pitanje. Zato je skepsa najplodnije stanje koje znam.“) i esejista majstor je kompozicije romana koji promišljeno razlaže i, slično muzičkim delima, deli na rečenice. Često se poigrava s dva ili više dešavanja istovremeno, s guštom ponavlja motive, u njegovom delu se stalno oseća napetost ali i igra s rečima i motivima...

Debitovao je sa 24 godine zbirkom pesama staljinističke inspiracije i širokog lirizma („Drugovi moji, ja bez vas, ja bez vas, nikad više!“) koja je ušla u čitanke. Sam Kundera je, naravno, kasnije rekao da je to bila „slaba poezija“. Njegova ekskurzija u poeziju završava s „Monolozima“ (1957). Od tada njegovo književno ime postaje sve poznatije u Čehoslovačkoj, na sam vrh se ispeo već 1964. kada je za dramu „Vlasnici ključa“ dobio državnu nagradu Klementa Gotvalda (Gotwald). Većinu dela iz tih vremena je ovaj dvostruki član komunističke partije (1948-1950 i 1956-1970)  kasnije odbacio a svojim prvim, pravim delom je označio zbirku priča „Smešne ljubavi“ (1963-1968).

Ove priče unose u češku literaturu izrazit skeptički ton koji je još jači u romanu iz 1967. „Šala“, koji s „Kukavicama“ Jozefa Škvoreckog i „Sekirom“ Ludvika Vaculika iz tih godina spada u ključna dela poratne češke književnosti. Bilo je ocenjeno kao „izuzetno uspešna kritika kulta ličnosti“.

Kundera postaje poznata javna ličnost koja se izjašnjavala o svemu i svačemu – poznata je, na primer, njegova polemika iz 1968. sa Vaclavom Havelom o okupaciji. Godine 1970. Kundera gubi posao i počinje da živi od honorara za strana izdanja svojih dela. Odlazi u Francusku 1974, već 1975. odlučuje da se ne vrati. Posle objavljivanja romana „Knjiga smeha i zaborava“ (1979) u kojoj je predsednika Gustava Husaka označio za „predsednika zaborava“ a pevača Karela Gota (Gott) za „idiota muzike“, oduzeto mu je državljanstvo Čehoslovačke, francusko jer dobio dve godine potom.

Pre toga je već objavio „Život je drugde“ (1973 - sarkastično razračunavanje sa lirskim vekom), zatím crnu komediju kojom predviđa oproštaj s domovinom „Oproštajni valcer“. Potom, 1984. objavljuje svoje remek delo „Nepodnošljiva lakoća postojanja“ koje je, uz Hašekovog Švejka, bez sumnje najpoznatije u svetu češko književno delo, i 1990. roman „Besmrtnost“, poslednji  koji je napisao na češkom jeziku.

Potom je na francuskom objavio četiri romana „Sporost“ (1993), „Identitet“ (1998), „Ignorancija“ (2000)  i „Svečanostbeznačajnosti“ (2013). Zbog autorove opsesije kvalitetom prevoda, ova dela nisu još izdata na češkom jeziku (Kundera ne dozvoljava drugima da ga prevode na češki, a on sam nema vremena, a  možda ni volje, da to učini). To na svoj način podržava mišljenje da je Kundera ostao u sukobu sa svojom nekadašnjoim sredinom u kojoj je, po odlasku, bio samo jednom i to inkognito, kažu, prerušen, s lažnom bradom i brkovima. Taj sukob se još više produbio sa denunacijantskom aferom u novinama iz 2008.

Kako ulazi u duboku starost Kundera živi sve izolovanije i samozatajnije u Parizu, sa svojom ženom Vjerom. Njegov broj telefona imaju samo možda dva-tri Čeha, a verovatno ni mnogo više Francuza. 

U međuvremenu, napiše po neki esej, na primer, o Francu Kafki, koga izuzetno ceni kao pisca. I sve više uspeva u onome u čemu mu je Flober bio uzor – da samo njegovo delo govori u njegovo ime... A to što govori, čuje se sve dalje i šire. Na primer, u Kini je poslednjih godina postao najčitaniji strani pisac, „tukao je“ pre nekoliko godina po prodatim knjigama čak i Džoanu Rolings, kad je bila na vrhuncu slave...