Pre 130 godina rodio se Franc Kafka...

Spada među intelektualne zvezde 20. stoleća, inspirisao je stotine umetnika, o njemu i njegovom delu držane su konferencije, pisane knjige… Knjizevnik Franc (Franz) Kafka, Jevrejin koji je pisao na nemačkom jeziku, rođen je  tačno pre 130 godina, tojest 3. jula 1883, u Pragu, u kome je živeo i radio, otvorio je novu stranicu u razumevanju položaja čoveka u savremenom društvu i načinio duboki misaoni prodor iza kulisa moći, novca, birokratije i tehnokratije u ponore ljudskog otuđenja i porobljavanja. Njegovo delo se upravo zbog svoje kompleknosti i dubine opire i danas jednoznačnim interpetacijama...   

Kafka, čije je delo u vreme njegovog kratkog života (živeo je oko 40 godina) bilo poznato samo uskom krugu posvećenih, i koji je naložio da se unište svi njegovi rukopisi, jeste i sada, posle skoro 90 godina od njegove smrti, modna ikona.

Nepoznat za života

Ovaj, jedan od najuticajniih pisaca prošlog veka, koji je obogatio rečnike izrazima kao što je, na primer, “kafkijanski”, počeo je da biva poznat u Evropi i SAD 40-ih godina, odmah posle II svetskog rata. Za života izašlo mu je samo šest relativno kratkih dela, između ostalog, pripovetke Preobražaj i Presuda i novela U kažnjeničkom logoru. Najranija dela je sam uništio, a slična sudbina bi zadesila i ostala da ih nije, uprkos izričitom Kafikinom zahtevu, sačuvao njegov najbliži prijatelj Maks (Max) Brod, pa su tako posle njegove smrti mogla biti objavljena njegova najslavnija dela - romani Amerika, Proces i Zamak. Sve što je objavljeno napisao je na nemačkom jeziku, osim nekoliko pisama Mileni Jesenskoj (koja su na češkom).

Kritičari Kafku ocenjuju s raznih aspekata: označavan je kao prorok egzistencijalizma koji je postao najpomodnija fiolozofija 50-ih, zatim analitičar apsurdnosti moći, aparata moći i raznih posledica dehumanizacije sveta, a neki su ga smatrali “Danteom 20. veka”.

Prema piscu Milanu Kunderi, Kafka je bio “prvi među velikim piscima koji je uspeo da na pirodan način prekorači granice između sna i jave, da stavi tačku iza prevaziđenog naturalizma i pokaže da je stvarnost, pri zaista poštenom pogledu, u stvari, veoma nestvarna”.  Prema njemu, Kafka je, takođe, prvi otkrio komičnost u seksualnosti.

Gugl 3. jula (Google) setio se da obeleži jubilej rođenja Kafke, motivom iz Kafkinog Preobražaja (Gregor Samsa pretvorio se u insekta)

Višak logike

Veliki uticaj je imao na niz pisaca, na primer, na Borhesa (Borges), Joneskua (Ionescu), Sartra (Sartre)... Markes je otvoreno priznao:

“Samo zahvaljući Kafki, shvatio sam da je moguće pisati drugačije”.  Fascinaciju Kafkom nije skrivao Murakami koji je jedno svoje prozno delo nazvao Kafka na obali. A prema Kamiju, nije Kafkina izuzetnost zasnovana na manjku logike, već na njenom višku...

U posleratnoj Češkoj, tj ondašnjoj Čehoslovačkoj, kao uostalom i u drugim sociajlističkim zemljama Evrope, Kafkino delo je bilo gotovo nepristupačno javnosti a oficijelna ideologija ga je odbacivala kao dekadentnog i pesimističkog. Kafkinoj rehabitaciji posebno je doprinela međunarodna konferencija, održana 1963. u zamku u mestu Liblice, nedaleko d Praga. Do kraja 60-ih izašla su gotova sva dela Kafke, a potpuno su dostupna postala posle “plišane revolucije” 89. Slično, uglavnom, važi i za ostale zemlje bivšeg socioajlističklog lagera. U Jugoslaviji je Kafka izdavan znatno ranije.

Kafka, koji je veći deo života proveo u Starom Mjestu u centru Praga, jedne od najstarijih evropskih metropola, stalno je čeznuo za “prirodnim svetom i životom”. Kao svoj zadatak je video “donošenje sveta u oblast istine” ali je istovremeno ukazivao da se “čovek mora ograničiti na  to čime bezuslovno vlada”.  “Ko traži ne nađe, ko ne traži, njega nađu”, napisao je jednom.

Osećao se gubitnikom. Ljude je izbegavao, njegovi prijatelji su bili samo Maks Brod, Feliks Veltš  (Felix Weltsch) i Oskar Baum (prema Brodu to je bio “praški krug”). Bio je vegetarijanac, nepušač, nije pio alkohol i nije jeo slakiše. Pisanje je njega bilo “spasavanje” i “rvanje s nemogućim”. Sebe nije, međutim, smatrao za psca.

“Mislim da bi trebalo da se čitaju samo takve knjige koje ujedaju i bodu. Ako nas knjiga koju čitamo ne probudi udarcem penice u glavu, kakav smisao imao čitanje”, napisao je Kafka kada je još imao dvadeset godina. “Knjiga mora biti sekira za zamrznuto more oko nas”, dodao je on.

Franc Kafka se rodio u praškoj porodici jevrejskog trgovca Hermana (Hermann) Kafke, bio je najstariji od šestoro dece, tri njegove sestre su našle smrt u nacistčkom konc-lageru. Imao je komplikovan odnos sa ocem, sklonim autoritarnosti. Kafkino neposlato i posle smrti štampano Pismo ocu (napisano 1919), u kome on pokušava da sredi račune sa ovom osobom koja nije za njega imala nikad sluha, kasnije je postalo za neke analitičare ključ za razumevanje Kafkine ličnosti i dela.

Nadgrobni spomenik Franca Kafke na Novom jevrejskom groblju u Pragu

Spoznaja robovskog položaja

Godine 1906. Kafka je okončao studije prava na nemačkom univerzitetu, godinu dana je radio samostalno kao pravnik, potom se zaposlio i godinama radio kao činovnik u osiguranju. Bio je, prema ocenama pretpostavlnenih, “sjajan činovnik” a na tom poslu je, radeći na uvođenju penzijskog osiguranja za radnike, i upoznao najtamnije strane robovskog položaja radničke klase u tada cvetajućem i ne više tako mladom kapitalizmu u Češkoj, što je svakako imalo uticaja i na njegovo delo. Prvi tekst je objavio 1908, prelomna godina mu je bila 1912. kada je počeo grozničavo da piše. Od 1910. vodio je dnevnik koji je kasnije izdat na mnogim jezicima.

Kafkini dnevnici i pisma, prema literarnom kritičaru, poznatom kafkologu, Ernstu Fišeru (Fischer), puni su gorčine i saosećanja sa samim sobom.

“Iza isticanja nedovoljnosti se krije veličina čoveka koji je razbio samog sebe da bi iz tih ruina moglo nastati umetničko delo”, napisao je Fišer.

Kafka je imao kontroverzan odnos prema ženama koje je, istina, voleo ali se bojao telesne veze. Godine 1912. upoznao se sa Felicijom Bauer, s kojom se verio dve godine kasnije. Veridbu je, međutim, poništio, potom još jednom obnovio i onda definitivno od nje odustao kada je saznao da je oboleo od tuberkuloze. Bio je veren, takođe, s Julijom Vohriškovom (Wohryzkova), važnu ulogu u njegovom životu je imala njegova prijateljica Milena Jesenska. S njim je, kao nevenčana žena, poslednjih  meseci života bila Dora Diamantova, poreklom iz Poljske. S njom je živeo u Berlinu potom umro na njenim rukama u sanatorijumu u austrijskom Kierlingu i 3. juna 1924. sahranjen je na Novom jevrejskom groblju na Olšanima u Pragu.