Loša beskonačnost

Knjigu „Loša beskonačnost: prilozi sociologiji srpskog društva“ sociologa Slobodana Antonića čini šest socioloških studija koje je ovaj autor objavljivao u prethodnih pet godina, a nit koja ih vezuje je srpsko društvo. Na početku, kako je Antonić u predgovoru objasnio, naslov „Loša beskonačnost“ potiče od Hegelovog „rđavo-beskonačno“ odnosno pomeranje granice horizonta koja se nikada ne dostiže. U slučaju Srbije to je dva veka modernizacije i integracije u središte svetskog kapitalističkog sistema koja i dalje ne uspeva, a elite i dalje objašnjavaju da je narod za to kriv.

Napuštanje modernizacijske dogme

Antonić je na predstavljanju knjige u izdanju Službenog glasnika priznao da je u ovoj knjizi došlo do promene njegove teoretske pozicije, napuštanjem modernizacijske paradigme koja je i danas mejnstrim u srpskoj sociologiji, kako smatra autor.

Slobodan Antonić

„Iz te pozicije izgledalo je da će posle petooktobaske revolucije Srbija iskoristiti šansu, ali pri kraju decenije ispostavilo se da je Srbija sve dalje od centra svetskog sistema i sve više kolonija, iako su srpske elite bile izuzetno saradljive, u svakom pogledu. Ja sam krenuo da napuštam tu poziciju i to je naišlo na kritiku među kolegama“, rekao je Antonić.

Studija koja čini prvu glavu Antonićeve knjige „Postoji li u Srbiji transnacionalna kapitalistička klasa (TNKK)“ naišla je na osporavanje već u samom uvodniku zbornika naučnih radova u kom je objavljena i to od rukovodioca projekta. Druga karakteristika ove kritike je da je na idejno političkom nivou, iako je reč o naučnom radu i naučnom zborniku. U tom predgovoru autor je ocenio Antonića kao etnokulturnog nacionalistu i da je napustio „treći put“ kao put globalizacije, evropskih integracija i tržišne ekonomije.

Đorđe Vukadinović, glavni urednik Nove srpske političke misli, primetio je da optužba za etnokulturni nacionalizam „žulja Antonića i ona je nepravedna, gledajući njegov ukupni opus, ali ukazuje na provincijalnost onih koji ga optužuju“.

Vukadinović ističe i besmislenost pozivanja na „treći put“ krajem 2000-ih godina, više od decenije posle nastanka te ideje i u sred svetske ekonomske krize, suštine neoliberalnog imperijalizma.

„Sa zakašnjenjem od desetak godina objavljuju svoju platformu sa koje kritikuju samo par svojih kolega i to sa teorijskog stanovišta. To je žalosno provincijsko stanje naše intelektualne misli koja kaska deceniju, dve za idejama koje su i u nastanku bile problematične. „Treći put“ bi trebalo da bude srednji put između socijaldemokratije i neoliberalizma, ali već je demokratija srednji put između socijalizma i neoliberalizma“, objašnjava Vukadinović.

Đorđe Vukadinović

Olako odbačeni marksizam

On ukazuje i da je Antonić, u jednom trenutku, prerano odbacio marksističku paradigmu iz koje je nastao i u kojoj je obrazovan, ali i da je posle ponovo prihvatio izmenjen, veberovski marksizam.

„Olako je prihvatio liberalne ideje, koje su bile moda u to vreme“, kritičan je Vukadinović uz pohvalu da je Antonić jedan od retkih intelektualaca koji sam otvoreno pristaje na samokorekciju.

Ipak, Vukadinović napominje da Antonić nije uspeo da se oslobodi ljušture u kojoj razmišlja i odoli modernizacijskoj pradigmi i tranzicijskom rečniku, dodajući da peti oktobar nije samo propuštena šansa nego je to od početka bio ćorsokak, pod „firmom onih koji vrše kolonizaciju i kulturno misionarenje“.

Antonićev popis i opis naših stradanja

Jovica Trkulja, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i bivši urednik biblioteke „Politika i društvo“ u Službenom glasniku u kojoj je ova knjiga i objavljena, otkrio je i da je bilo problema u objavljivanju Antonićevog dela.

Jovica Trkulja

„Rukopis je završen u januaru 2012. godine, a ja sam ga odobrio za objavljivanje u februaru. Tada su nastali problemi u Službenom glasniku, a rukopis je faktički bio zabranjen do početka ove godine“, rekao je Trkulja.

On se osvrnuo na život i rad Antonića, podsetio da je još 1979. godine ostao bez posla zbog ideja o političkom pluralizmu, da je 1994. godine učestvovao u osnivanju Srpske političke misli koja je kritikovala vlast, da bi zatim bila ugašena, kao i da je posle ponovo izgubio posao u Institutu za političke studije.

Trkulja se posebno zadržao na četvrtom poglavlju knjige „Transnacionalne strukture i srpsko obrazovanje“ u kome je Antonić dao analizu obrazovanja, pre svega visokog, čija se reforma povodila za stranim, pre svega američkim uzorom, a napustila tradiciju. On je istakao da se deca u školi više uče igrama nego gradivu, tako da kasnije generacije koje su učile posle reforme iz 2002. godine nemaju šanse da magistriraju, doktoriraju ili da se takmiče sa inostranim naučnicima.

„Knjige Slobodana Antonića sadrže opis i popis naših stradanja i nadanja u poslednjih 20 godina. Malo ko od naših duhovnih delatnika je zastao da vidi šta smo uradili u poslednjih 20 godina. On je među malim brojem intelektualaca koji nisu izdali svoj poziv, nije pristao da pljuje po svom narodu i, po cenu pritisaka, časno obavljao svoj poziv“, zaključio je Trkulja.