I književnost nam je prijemčiva nižim vrednostima

Nametnute „nove vrednosti“ našeg propadanja u egzistencijalni ponor okupirale su ono vreme iz mojih knjiga, kaže Maja Kaninska, književnica, keramičar, filolog, dok sedi u jednoj beogradskoj bašti, usred urbane vreve koja izbija i sa stranica njenih knjiga. Upućeni u organizovanje obeležavanja godišnjice Milanskog edikta pominju da će se i Kaninska angažovati u kulturnoj manifestaciji planiranoj za iduće leto u Nišu.

„Gde je glad, tu je i privid“, nastavlja ona u intervjuu za Balkanmagazin i pominje sate koje deo stanovništva gubi uz raznorazne TV serije, kao i književnike koji poslednjih decenija imaju prođu u izdavačkim kućama bez obzira na kvalitet štiva (čime se zatvaraju vrata nekim drugim, „nepripadajućim“, svežim piscima).

Državi, kaže, ni danas nije interesna sfera da se angažuje oko nacionalnog stava, moralnih i kulturnih vrednosti mladih, jer tu „verovatno nema profita“, ali ističe da treba odati poštovanje ne malom broju pojedinaca koji sebi nisu dozvolili da se utope u „profane i prazne profile“.

Kroz „Sergeja“ i „Malu enciklopediju straha“ provlači se duh nekog ranijeg Beograda. Da li vam se čini da su deca i mladi danas drugačiji od likova Vaših romana?

Znate, čuvam jedan isečak iz Politike, neki broj iz 1981. Tekst je bio posvećen „omladini koja nikad nije bila ovako loša“ a citirani stav mudre starine još iz vremena antičke Grčke i Rima, zatim kroz rane, srednje vekove do danas. Ne menja se ništa. Omladina će za ostarele uvek biti loša, nevaspitana, bezosećajna u svakom periodu istorije. A ona to zapravo nije. Radi se o detinjstvu koje je sasvim prilagođeno vremenu i prostoru u kojem niče, i to je jedina lepota za koju zna. Čini mi se da sam negde napisala da nema veće gluposti nego reći za svoje detinjstvo da je lepše od detinjstva nekoga iz drugog vremena ili drugog okruženja. Čitajući romane, kao što je „Lovac na zmajeve“, čitaocu je dočarano podneblje, naizgled različito od našeg, ali sam prepoznala sličnosti i bliskosti sa svojim detinjstvom, što je potvrdilo moj stav. Ne možemo osuđivati savremenost novih generacija i njihovih afiniteta i težnji zato što ih ne prepoznajemo na pravi način.

Slike beogradskog Dorćola provlače se kroz sve tri knjige, pa i “Omnibus lakih i teških priča”. Da li imate utisak da se i danas u ovom smislu doživljava grad u kojem se odrasta, ili se većina stvari uzima zdravo za gotovo?

Ja imam nešto što je moj život obeležilo od početka mračnih devedesetih u Beogradu, to mi je tada bila jedina svetlost. A to je uvek i dovoljno. U pitanju je moj sin, rođen 1994. Prošli smo zajedno kroz sve važne događaje: nestašicu mleka devedest pete, šeste, sedme, DOS demonstracije koje su trajale danima, lupanje u šerpe i lonce u vreme dnevnika i, naravno, Peti oktobar, dan kada je trebalo da otpočne novo vreme. Danas moj sin ima 18 i dobro vidim kroz njega, njegove prijatelje, kako žive i doživljavaju situacije - isto je. Voli svoj komšiluk, prodavačice u pekarama koje mu daju najlepši hleb, lokalca koji uvek sedi za istim stolom u kafanici na ćošku i priča nešto na svom „brbljonskom“. Ima tu i nekih novih momenata, koje donose savremnost i inovacije, ali to je ona stvar koja nama već uveliko promiče, jer nije više naše vreme.

U „Maloj enciklopediji straha“ obuhvatili ste nekoliko generacija koje su teško mogle da se „pomire“ u svetlu društvenih turbulencija. Da li je taj jaz i dalje izražen kao devedesetih?

Jaz je prosto prirodna pojava. On je neminovan. U ovoj našoj sredini, i jaz je nekako neprimeren svetskim standardima a veoma primeren svemu kroz šta smo kolektivno prošli. Kultura urbanog življenja od ulaza, zgrade preko ulice, vrlo malo živi. Ona više pulsira, pokazuje znake života. Tu je jaz među generacijama.

Živeli smo u onovremenom, svetovnom paklu koji nas je oštetio nepravedno, zbog nepameti i gramzivosti nekolicine i to je ostavilo duboke rane i posledice koje nikako da se regenerišu i oporave. Kada danas pomenemo devedesete, osećaj koji nosimo je monstruozna i duga tortura a, u stvari, trajalo je samo šest godina. Promenila se ljudska priroda? Nije se promenila ljudska priroda, samo su ljudi bili primorani da izokrenu svoje časne kodekse naglavačke, jer se drugačije nije moglo preživeti. U Srbiju su nadirali novi građani sa svojim navikama, koje se nisu uklapale u domaće i ovaj jaz se osećao a rekla bih da se oseća i danas borba dve-tri, pa i četiri različite kulture jedne nacije, zvane srpskom nacijom.

Rekoste da su se kodeksi „izokrenuli naglavačke“. Koje su to vrednosti koje su se, prema Vašem mišljenju, bitno promenile poslednjih decenija?

Mir i lakoća življenja tokom osamdesetih, kada je moja generacija stasavala i bila sigurna da je čeka neki bolji svet, nestali su za godinu dana. Bili smo zbunjeni a neki koji su iz nepoznatih pravaca pristigli, lako i brzo su sagledali način da se snađu. Mi smo čekali da se mrak završi pa da nastavimo tamo gde su nas zaustavili, a oni su odlično znali da se to neće desiti. Počela je prljava voda da se sliva ulicama cele zemlje. Ispostavlja se, sve o čemu čovek razmišilja da se u savremenom svetu ne može desiti kao prevaziđena pojava, upravo se događa.

Zelenašenje je bilo javno, svuda na ulicama, cenzura je ukinuta, pa od gladi i nemaštine opadao je moral, kultura je zapomagala i molila za spas od vrtloga u koji je gurnuta, a obrazovanje je postalo nebitno. Borba za opstanak je surova pojava. Ljudi su u ovoj borbi izgubili osećaj za ljude, gubili su dobrotu, poštenje i poštovanje.

Nekadašnje vrednosti odlaze za starijim generacijama. Nisu uspele da pobede u sukobu sa „vrednostima“ devedesetih na koje su se kao uspešan pelc primile neke nove, što bi rekla mudra glava, sa Zapada prispele.

Kako se to odrazilo na književnost kod nas?

Nažalost, i ovo biće se upadljivo promenilo i postalo prijemčivo novim, nižim vrednostima. Kult dobrog pisca čiji se naslovi čekaju kao hit film koji treba do dođe u bioskope, više ne postoji. Oni padovi kojima je nizvodna putanja otvorena tokom poslednjih godina prošlog veka, i dalje održavaju svoje vrednosti i ne daju mogućnost da se ovo stanje poboljša, pročisti. Danas imaju privilegiju da budu popularna prezimena, oni koji pišu ono što trenutno treba narodu, koji i dalje živi teško. To su ljudi koji ulaze lako u izdavačku kuću i objavljuju. Nije to književnost. Da ne nabrajam imena koja su preko političkih stranaka, u poslednjih dvanaestak godina objavljivala svoje naslove. Veliko je pitanje koliki profit donose, ali njima se to može. Zato nema mesta za dobre rukopise sa kojima se susrećem često, koji nude osveženje i u stilu i u tematici. Mislim konkretno na mlađe pisce koji nemaju potrebu da se podređuju aktuelnim političkim, socijalnim, LGBT temama. Poslednje što se rasprodalo, bila je knjiga režisera Emira Kusturice, što je ulilo neku nadu. Ali već sledeći Sajam knjiga je pokazao da je to bila samo jedna mala, svetla iskra. Rešenje je u vraćanju domaćim klasičnim naslovima, pa onda polako.

Da li se nazire nekakav kulturni pomak u srpskom društvu uopšte?

Pa, gledam oko sebe mlađe generacije kako se lako i brzo snalaze za neko putovanje, obilaženje drugih zemalja, drugih kultura. Koriste prednosti Interneta i nemaju interesovanja da gube vreme. Njima je mnogo toga dostupno i oni to hoće da koriste. Oni bi da daju nešto novo svom društvu iz kog potiču, ali teško je to ovde ostvariti.

Ipak, većina populacije u Srbiji ne želi da budi u sebi želju za istraživanjem, za novim. Neko će reći, a novac? Gde je glad, tu je i privid. Ne, novac ne treba za ulazak na otvaranje izložbe, promocije knjiga, za besplatne dane na Kolarcu. Jednostavno, serije po raznim TV kanalima dovoljna su kompenzacija za glad.

Ali, nedavno sam išla u Niš na premijeru novopostavljene predstave „Konstantin“. Sala je bila dupke puna. Bilo je tu starijeg sveta, vidi se - redovni posetioci. Međutim, bilo je i puno mladih u gledalištu, raspoloženih za kulturna dešavanja. Bili su većina i to je dobar znak.

Pominje se da ćete učestvovati u obeležavanju godišnjice Milanskog edikta. Na koji način?

Jubilej Milanskog edikta je za naših života jedinstveni jubilej. Sve što se radi oko pripreme, u smislu kulturnog programa, još je u početnim fazama. Nadam se da će Srbija i Niš omogućiti svojim građanima da uživaju u budućim letnjim danima. Pripremaju se razna kulturna dešavanja tokom leta. Jedna grupa umetnika se angaživala da se realizuje oratorijum o caru Konstantinu sa radnim naslovom „Raskršće“, i to bi trebalo da bude jedno lepo događanje za građane Niša i sve koji budu u ovom gradu. Nadamo se da će projekat biti prihvaćen.