SAJAM KNJIGA KAO NEGACIJA SVEGA ŠTO KNJIGA MOŽE DA ZNAČI

Zvuči manje bitno, ali zapravo je od suštinskog značaja podatak da se od ove godine na sajmu knjiga u Beogradu više ni na jednom mestu ne može zapaliti cigareta. Ljudi masovno izlaze na košavu, i puše dok piju kafu iz nekih plastičnih čaša. Smrznuti su, došli su tu po poslu i jedva čekaju da zbrišu. Neko je primetio da su svi egzaltirano nasmejani i da su blago nervozni, da bi zaključio (posle diskusije o tome šta bi ta neprirodna egzaltacija mogla da znači) da se svakako radi o nervozi, lažnom smeškanju i da niko nije opušten. Gužva je, nema vazduha, mini-lokali na terasama iznad štandova velikih izdavačkih kuća liče na Mc Donalds i tu zaista ništa ne podseća na mesta na koja bi neko došao da sa uživanjem prodiskutuje o knjigama koje je kupio, video, lično potpisao ili su mu drugi potpisali. Sklapaju se poslovi, na tim terasicama naime sede samo ljudi koji su tu došli, kako rekoh, poslom, sve se dogovara jako brzo, razmenjuju se brojevi telefona i dele vizit karte.

Takve su i knjige. Kao publikacije koje možete čitati u Mc Donaldsu ili improvizovanom kafeu nekog šoping mola, a ko čita na takvim mestima? Na takvim se mestima ne mogu na miru listati ni reklamne sveščice kozmetičkih kuća, ta mesta služe da neki istrenirani svet protutnji hodnicima (koji su kao lavirinti, baš kao i sajam knjiga) i nakon kupovine pobegne glavom bez obzira. Ukoliko to nije neki svet (koji za čudo zaista postoji) koji je toliko lud da može da uživa u ovakvoj zabavi. Što se mene tiče, lepše je bilo kupovati i na ulici, cenjkati se, smejati se s prodavcima i šetati gradom, koji je bio manje uređen ali humaniji, gde je bilo manje mermera ali više ljudi i gde se na kraju, čak i noću moglo skoknuti do marketa i kupiti šnicla. A to iz ove perspektive zvuči vrlo slobodno.


Zvanično predstavljanje: počasni gost ovogodišnjeg sajma knjiga je portugalski
jezik a književnici Mija Koto (Kongo) i Svetislav Basara otvorili su 56. Sajam knjiga

Kada se više i pametnije čitalo

Kada je pre mnogo godina volšebno izgorelo Jugoslovensko Dramsko Pozorište, nestala je jedna od knjižara sa najviše duha u Beogradu, čuveni „Jugodrp“, gde su se knjige krale, pa se čak i sa ukradenom knjigom moglo sesti u kafe baš iza stakla i tamo piti kafa, pušiti i listati ulov. A to je bilo vreme kada su gimnazijalci čitali Šekspira na engleskom, krali Kafku ili Dostojevskog i slušali „Pametne i knjiške ljude“, bistreći svetska pitanja. U to, neštrebersko i vreme kada reč „duh“ još nije bila izašla iz upotrebe, više se i pametnije čitalo, kupovale su se monografije slikara i fotografa (koje su krali samo najhrabriji) i nosile su se pilotske jakne, kožni mantili i, uopšte, mnogo se pušilo i dugo razgovaralo.

Ovogodišnje učešće na sajmu knjiga izgledalo mi je kao jedan od onih ružnijih sastanaka kada čovek dođe s namerom da što pre obavi nemili posao, smeška se koliko je to u njegovoj moći, ispotpisuje šta ima u, na sreću, ograničenom vremenskom periodu i trudi se da se ne primeti previše da on zapravo jedva čeka da se cela stvar završi.

„Mi smo ovde samo zbog para“, pisalo je na čelu svakom izdavaču, piscu, prodavcu, novinaru... jedino je svet koji želi da upozna svog autora došao, i on žureći, da kaže koju reč dotičnom, pita ga za mišljenje o ovome ili onome, stegne mu ruku, dobije posvetu.

Potpuno besmislena, tuđa pravila

Jednom sam prihvatila poziv nekog od nekoliko „jakih“ preprodavaca knjiga da sedim u hodniku šoping centra „Ušće“. Bilo je strašno. Ljudi koji su došli da kupe veš, sat, farmerke ili da se mazohistički šetaju onim beskrajnim hodnicima u kome i neko ko nikada nije pomislio na to, može da dobije napad klaustrofobije, gledali su me kao eksponat, smeškali se, prilazili da pitaju šta se to prodaje „ahaaa, knjiga.... baš lepo“, kupovali i odlazili zbunjeni jer su novac namenjen za kremu potrošili na neku neplaniranu knjigu. Verujem da bih se slično osećala kada bih im zvonila na vrata stana sa Kirbi usisivačem i kada bi neko od njih, umoran ili zatečen, kupio to čudo a posle me proklinjao. Srećom knjige su mnogo jeftinije. A ja sasvim sigurno više nikada neću pristati na sličnu „zabavu“.

Ove godine na sajmu knjiga imala sam sličan osećaj. Istina je, ovaj put su došli namenski, nisu bili zbunjeni ali uzalud, osećaj da nekome nešto uvaljujem imala sam pa sam imala. I novinari koji su došli da me nešto pitaju, bili su više raspoloženi da razgovore vodimo smrzavajući se na košavi (ali sa cigaretama i kafom) nego u tom zagušljivom, bezvazdušnom prostoru koji je počeo da izgleda kao svemirski brod iz nekog prastarog filma, raskliman i glomazan, težak kao tuč, ali gde se i bez obzira na to što on svakako nikada i nigde neće poleteti, poštuju pravila. Potpuno besmislena, tuđa, ali pravila.


Knjige pod kupolom Hale I Beogradskog sajma

Savremena srpska književnost

U skladu sa izgledom i duhom sajma (estetika jeste etika) pišu se i knjige koje nazivamo savremena srpska književnost. Postoje dva glavna pravca. To je „chik-lit“ ili nekakva ženska laka literatura, gde se radi o nečemu što liči na savremene „ženske serije“ (imate neki ženski krug, to su nekakve prijateljice, one pričaju o svemu, što u prevodu znači o muškarcima i seksu, uglavnom su „solo“ i smešne su, duhovite, naravno imaju para i pripadaju u Srbiji nepostojećem srednjem sloju) ili su to „muške knjige“ politički angažovane i nadasve podobne – gde se autor ističe u što je moguće bizarnijem „kritikovanju“ ili običnom olajavanju srpskog društva, često ne shvatajući da je „društvo“ u svojim osnovnim manama svuda neutešno slično, te da ono što se kritikuje a vezano za Srbiju postoji svuda i da stvar nije lokalna, nego je univerzalna – što prestaje da bude kada se insistiranjem autora na „srpskom“ pretvori u jednu dosadnu očiglednost i predvidljivost svake rečenice koje junaci izgovaraju, a knjiga se svodi na nivo pamfleta.

I postoji još jedna zanimljiva podvrsta – knjige o raznim mrtvacima, ili vampirima, vilenjacima i drugim nadnaravnim pojavama, kojih je toliko puno da čovek uz najbolje želje ne bi mogao da razazna šta je od toga čitljivo, šta se oslanja na nekakvu slovensku mitologiju a šta budalaština koja se „šlepa“ uz ovaj veoma neobičan pravac koji je odnekuda iznikao i zauzeo sve štandove ovog ogromnog sajma, gde je više izlagača i njihovih uposlenika nego nesrećnih potencijalnih čitalaca.

Banda je rasterana već sledećeg dana

Ali, vratila bih se zabrani pušenja. Jedna izdavačka kuća prvog dana sajma napravila je presedan i na svojoj terasici – kafeu dozvolila pušenje, dočim se desila očekivana stvar. Naime, pisci su napustili tezge za kojima su sedeli i marljivo kao đaci – ponavljači potpisivali svoje knjige, za njima je krenuo izvesan broj čitalaca i naravno mnogi je zaposleni zbrisao lažući da ide u toalet, te su se svi sjatili na terasicu (koja mal' što nije pala) i pušili kao, opet, đaci – ponavljači koji su pobegli s časa. Dan kasnije ovoj kući je ozbiljno priprećeno, banda je rasterana i sve je ponovo bilo normalno – što znači, kao u tržnom centru.

A zatim bih sveopštu zabranu pušenja, koja je i zabrana slobodnog vremena, dugog razgovora koji ne mora uvek da bude na korist odnosno poslovan, koji može da bude, dakle, kao i dim cigarete sasvim beskorisan (što je suština svakog uživanja, pa i čitanja knjiga – koje je beskorisno, jer je korisnost određene radnje negacija uživanja u istoj, negacija osnovnog razloga tog uživanja, njegove biti); dovela bih, dakle, tu sveopštu zabranu u vezu sa sve manjim interesovanjem čoveka za knjigu. Nije kriv Internet ni brzo dolaženje do šturih informacija (čini nam se korisnih, mada sasvim nebitnih jer kratkotrajnih koliko je potrebno da se pročita kakva agencijska vest), niti je kriva izvikana površnost publike. Niti je publika nekada bila manje površna nego sada, niti su te brze informacije stvar koja nekoga kome one nisu posao zaista važne. Radi se samo o zabrani uživanja, o svođenju knjige na robu koja se brzo kupuje (zato se i ne kupuje, jer knjiga nije nasušna potreba poput recimo brijača) i koja bi trebalo da se isto tako brzo konzumira. Sa svim popustima koji dovode do toga da je ulaznica za sajam knjiga skuplja od mnoge knjige, ne može da se kaže da ljudi ne kupuju jer su siromašni. Brijač je recimo mnogo skuplji i od ulaznice za sajam i od mnoge knjige zajedno.

Svođenje svega na isto

Dakle, ne radi se čak ni o besparici. Radi se o obesmišljenju, i to obesmišljenje naravno nije ekskluzivno srpska bolest. Srbi su je samo, poput svih po pravilu najnegativnijih pojava, rado prihvatili i kako čisto sumnjam da se tu radi o tome da je među zahtevima EU igde pisalo „zabraniti pušenje i druženje na sajmu knjiga u Beogradu. Nije tema sajma knjiga koji je za ovu godinu pozajmio reklamni slogan „Nokia“ telefona, ali uslov da Srbija postane kandidat za kandidata za kandidaturu EU jeste da se Srbija što pre ratosilja remetilačkog srpskog faktora na severu Kosmeta. A nije da se ratosilja čitalaca knjiga i nekad davno pasioniranih posetilaca sajma knjiga. Ili je to slično. I jedna i druga stvar dešavaju se u domenu duha, a oni koji su najveći borci protiv duha ujedno su i najveći pobornici evropskih integracija. Da nisu svesni da je duh najveća prepreka jednoj sveopštoj nivelaciji, što im je jedna od dražih reči, jednog svođenja svega na isto, gubljenja svake samosvojnosti i sobstva, oni se protiv duha ne bi ni borili. Svesni su i zato prihvataju naizgled sasvim nepotrebne i besmislene modele, ti modeli završavaju jedan velik deo posla, a sve se na kraju svodi na to da se ljudi više ni oko jedne stvari (od duha) ne okupljaju u većem broju. I da, ako baš imaju potrebu da pričaju i budu beskorisni, tu stvar rade po kućama, zatvoreni i sklonjeni od pogleda poštenih građana, čime je društvo lišeno opasnosti da ga ovakve zamlate pokvare.


Boris Tadić, predsednik Srbije posetio je juče sajam knjiga (foto: Danas)

Ukoliko se stvar bude odvijala u pravom smeru, sledeće godine ćemo na TV ekranima videti sajam knjiga sa mnogo izdavača, knjiga i prodavaca, a lavirintom od hodnika tog zdanja šetaće se predsednik Srbije sa svojim telohraniteljima i ostalim članovima svite, savetovaće nepismene i zaostale Srbe da više čitaju a društvo će mu praviti počasni „otvarač“ sajma. Gost iz inostranstva nahvaliće svoj jezik (kao sada Portugalci), srpski pisci će tu i tamo u nekoj od emisija posvećenih sajmu knjiga ukazati na besmislenost pisanja na glupom srpskom jeziku i sve će biti sjajno. Bez dosadnog naroda i još dosadnijih subjekata koji bi da listaju knjige i zapitkuju gluposti.