Komunizam i nacizam: poređenja i kontrasti

Na potpuno različite načine svi su bili podjednako loši i zli - tri monstruma Evrope 20. veka. Neobična, ali kontroverzna ocena. O Hitleru se gotovo univerzalno govori sve najgore; Lenjin o(p)staje na Crvenom trgu kao najomraženiji mrtvac Rusije, a moderna Rusija blagonaklonije gleda na Staljinov život i delo.

Robert Gelateli elegantno kritički izlaže razlike među njima i ističe sličnosti. Svu trojicu postavlja u kontekst Evrope uzdrmane i razorene Prvim svetskim ratom. "Pre 1914. godine, oni su bili marginalne ličnosti, bez imalo nade da će ući u politički život." Vrtlog razaranja koji je započeo 1914. godine pretvorio je njihove fantazije o rasnoj čistoti i diktaturi jedne klase u stvarnost, uz ljudske žrtve u razmerama nepoznatim u istoriji čovečanstva.

Svi koji i dalje veruju i mit - koga su dosledno širili Sovjetski savez i njegovi obožavaoci - o "bogu Lenjinu" zaključiće da s nelagodnošću čitaju ovu knjigu. Autor izuzetno jasno i temeljno izlaže Lenjinovu surovost, njegovo ilegalno i brutalno preuzimanje vlasti, njegovo zlonamerno zadovoljstvo koje je osećao dok je naređivao masovne egzekucije, instituciju masovnog terora kao sredstva političke kontrole i stvaranje prvih logora u onome što je kasnije postao gulag. "Daleko od izobličavanja ili potcenjivanja Lenjinove zaostavštine, kao što se ponekad pretpostavlja, Staljin je bio Lenjinov logičan naslednik", piše Gelateli.

On razbija još jedan mit: da je i Hitler na vlast došao silom i širenjem straha. Kombinacija antijevrejske i antiboljševičke retorike dobro je primljena u nemačkom narodu. Ljudi su se osećali poniženim zbog poraza u ratu i osiromašeni zbog ekonomske recesije, a Hitler je za to okrivljavao Jevreje.

Hitler je gotovo s prezirom gledao na sovjetske metode. Njegov model je bio ono što Gelateli naziva "konsenzus diktatura": opreznost i predviđanje, osluškivanje javnog mnenja i promena kursa kada je to potrebno. Za razliku od Staljina, Hitler nije imao naviku da ubija svoje najbliže saradnike. Nacistička partija nije iskusila ritualna pročišćenja koja su bila uobičajena u sovjetskoj Komunističkoj partiji za vreme Staljinove vladavine. Hitlerovi oponenti su bili toliko demoralisani prividnim uspehom njegovog režima da ih je malo pružalo sistematičan otpor. Tek kada je poslednjih meseci rata poraz Nemačke postao neumitna činjenica, obični Nemci su osetili zvaničnu paranoju koja je bila svakodnevna u SSSR tokom 25 godina.

Lucidna proza i životni primeri čine ovu knjigu neodoljivo pristupačnom za obične čitaoce. Istovremeno se, međutim, ona stručno uključuje u jednu od najžešćih istoriografskih bitaka proteklih decenija - Historikerstreit, kako se naziva na nemačkom. Da li je virus totalitarizma koji je inficirao Nemačku nastao u Rusiji? Neki nemački istoričari, među kojima se najviše ističe Ernst Nolte, tvrdili su da su Hitlerovi zločini bili izvitoperena kopija zločina već počinjenih pod komunistima i, do određene granice, odbrambena reakcija na njih. Slikovito rečeno: Nemačka je objavila rat Jevrejima pošto su Jevreji (barem komunisti među njima) objavili rat Nemačkoj.

Gelateli nema razumevanja za Noltea, koji je - kako Gelateli kaže - kriv zbog "izuzetne i nasilne replikacije nacističke retorike". Samo zbog toga što su mnogi komunisti bili Jevreji istovremeno ne znači da je bilo ičega makar naizgled racionalnog u Hitlerovoj stalnom isticanju "jevrejskog boljševizma". Nacistički antisemitizam, insistira Gelateli, bio je "duboko ukorenjen u nemačkom nacionalizmu".

Argumenti o korenima nacizma će se i dalje pojavljivati i o njima će se i u budućnosti voditi polemike. Međutim, skoro da nema opasnosti od rehabilitacije Hitlera u Nemačkoj, čak i u najakademskijim krugovima istorijske teorije. Nasuprot tome, u Rusiji se bude i osvežavaju uspomene na Staljina. U novom priručniku za nastavnike istorije Staljin se opisuje kao "najuspešniji vođa" Sovjetskog saveza; priznaje se u njemu da je bilo "političke represije" ali se kaže da je ona korišćena "da bi se mobilisali ne samo obični građani već i vladajuća elita". Predsednik Vladimir Putin, koji je podržao objavljivanje priručnika, uporedio je Staljinov Veliki teror iz 1937. godine sa savezničkim bombardovanjem Hirošime. Bilo bi zanimljivo slušati ili čitati debatu s istorijskog aspekta o Staljinovoj eri između predsednika Putina i gospodina Gelatelija.

Gelateli postavlja visoke standarde za sve koji pišu o diktaturama i diktatorima savremenog sveta. Možda će neki budući naučnik, koji će moći da parira Gelatelijevom poznavanju nemačke i sovjetske istorije ali i sa podjednako velikim znanjem o komunističkom režimu u Kini, napisati kompletniju knjigu o strahotama 20. veka, uključujući u nju i monstruma koji nedostaje - Mao Cetunga.