GNOSTICIZAM KAO PRIBEŽIŠTE?

Živimo u vremenu novih otkrića drevnih rukopisa koji nikako ne prestaju da nas iznenađuju, iako moramo biti svesni da su to samo fragmenti onoga što je nastajalo u prvim vekovima hrišćanstva, a nije kanonizovano, a o čemu, kao o korpusu, nemamo gotovo nikakvih informacija. Preostaje nam da se nadamo da će većina nalaza i u budućnosti biti autentična, da će proći proveru savremenih metoda datiranja, kao što se to, relativno skoro, desilo sa Jevanđeljem po Judi, na radost čitave internacionalne naučne javnosti. Iako nas, sasvim nezavisno od nauke, televizijski kanali, već neko vreme, zasipaju jednom senzacionalističkom vrstom istorije, ili istorije religije, još uvek ozbiljne, ali pristupačnijim jezikom pisane studije, prate dinamiku otkrića nalazeći im paralele u onome što već poznajemo, u Bibliji i apokrifnim spisima koji su, mahom čudnim putevima, prkoseći ilegalnom tržištu antikviteta, do nas stizali u poslednjih pedesetak godina. Tu spadaju i Gnostička jevanđelja.

Još od vremena kada je prvi put objavljen prevod knjige Elen Pejgels pod istim naslovom (1981), koja je kasnije doživela još dva izdanja, Izdavačka kuća RAD objavljuje njene studije, od kojih se na Gnozu odnose dve knjige: S one strane vere (2005) i Jovanovo jevanđelje u gnostičkom tumačenju, kao ovogodišnje izdanje u ediciji Pečat. Ovaj niz radova na izuzetan način dopunjuju i dve prevedene knjige Karen King: Šta je gnosticizam (2005), i Jevanđelje po Mariji iz Magdale (2005).

Objavljivanje pet knjiga iz te oblasti, u samo dve godine, kod samo jednog izdavača, navodi nas da se ozbiljno zapitamo ko su, na našem terenu, konzumenti ovakvih sadržaja, nečega što se, bez obzira na privlačnost teme i stila pisanja, ne može uvrstiti u kategoriju literature „za pred spavanje”. Da li je moguće da, ipak, pomalo okrećemo leđa svakojakim Dojyest verzijama, ili nekakvim komercijalnim zloupotrebama teme i čitaoca za koga se, a priori, smatra da nije poznavalac ni samih biblijskih tekstova, i da mu uvek treba ponuditi interpretaciju interpretacije, a ne izvornik, ili tumačenje izvornog teksta.

O čemu god da se radi, ova nas izdanja, makar u mislima, vraćaju u rane osamdesete godine, u vreme izdavačkog „buma” ozbiljnih naučnih studija, koji se, nažalost, nikada više nije ponovio. Tada su, u istoj godini, 1982, na primer, objavljeni, u prevodu i tumačenju Eugena Verbera, Kumranski rukopisi (BIGZ, Beograd), i Talmud (“Otokar Keršovani”, Rijeka). U godinama koje su usledile, topio se entuzijazam, ali je Umetničko društvo Gradac ipak objavilo još dva tematska broja časopisa “Gradac”, od kojih je jedan bio posvećen Gnosticizmu (1986), a drugi Kumranskim rukopisima (2000-2001). I to bi bilo sve, ako ne uzmemo u obzir i teoretske tekstove koji su sporadično objavljivani u periodici.

U čemu je, onda, danas privlačnost ovih knjiga, za koje naša čitalačka publika kao da nije dovoljno pripremljena? Verovatno u činjenici da je izvorni tekst atraktivan, na onaj način na koji je to i arheološki materijal, kada se muzeološki dobro prezentuje. Knjige Karen King i Elen Pejgels ne nude nam samo ono što je sačuvano od gnostičkih tekstova, kao ogoljen rebus koji ne bismo bili u stanju da rešimo, one nam pomažu da otkrijemo i najtananije značenjske nijanse, različitosti u odnosu na biblijski tekst. A to je neophodno, jer su gnostička jevanđelja sačuvana u fragmentima, nekad i u paralelnim verzijama različitih sekcija, oprečna su u odnosu na biblijska jevanđelja, zastupaju jedno drugo hrišćanstvo, prema kome je ono zvanično bilo nemilosrdno, možda baš zbog privlačnosti gnostičkih učenja.

U svom predgovoru prvom prevodu Gnostičkih jevanđelja Elen Pejgels kod nas, prevodilac Zoran Minderović je napisao da „gnosticizam odbacuje hrišćansku divinizaciju čovekovog destruktivnog i gramzivog naličja, i na nebo projektuje ideju o Bogu naklonjenom čoveku”, da se ovde radi o jednoj „pozitivnoj teologiji u kojoj ni čovek ni Bog nisu mrtvi”, na osnovu koje „gnostička poezija i filozofija grade svet pravde i dobrote koji će čovek moći da nazove svojim domom”. Gnosticizam, dakle, može biti pribežište, i za modernog čoveka, kao i za drevnog. U osnovi učenja je, između ostalog, i to da ne postoji nikakva provalija između čoveka i njegovog Tvorca, ono govori o Prosvetljenju posle kojega Isus učeniku više nije duhovni učitelj, nego oni postaju isti. U gnostičkom Jevanđelju po Tomi Isus kaže: „Ko pije iz mojih usta, postaće ono što sam ja: ja ću postati on, i ono što je skriveno biće mu otkriveno.” U Jevanđelju po Mariji iz Magdale, koje je, nažalost, dosta oštećeno, i sačuvana je polovina prvobitnog teksta, apostol Petar izriče neverovatan sud: “Sestro, znamo da te je Spasitelj voleo više nego sve druge žene.” A nama je poznato šta je naše vreme napravilo od ovih dragocenih fragmenata, uz dodatak nekih drugih – zbrku u kojoj više ne znamo ni šta je jedan genijalni slikar naslikao na zidnoj slici u Milanu, koja je, između ostalog, oštećena kao i samo jevanđelje o kome govorimo.

I kao što se za kumranske rukopise smatralo da će ugroziti „lik Hrista”, tako je i gnoza ugrožavala zvanično hrišćanstvo, da bi, na koncu, nestala iz istorije na toliko godina. Svih pet knjiga iz ove serije mogu se čitati i kao kriminalistički romani, u delovima koji govore o otkrivanju tekstova i njihovoj zamršenoj sudbini. Ali je mnogo uputnije čitati ih kao paralelu Bibliji, bili oni to ili ne. Ono što time dobijamo svakako jeste, pored ponovnog čitanja teksta kanonizovanih jevanđelja, što je uvek radost i izazov, i lagano sticanje predstave o jednom vremenu kada su hrišćani bili progonjeni, kada su postojale različite skupine hrišćana, različite zajednice koje su, izgleda, često za jedini imenitelj imale samog Hrista, a prenosile su njegova učenja, za koja su sve tvrdile da su autentična, na često sasvim različit način. Učile su i propovedale učenje koje još nije bilo oformljeno, okamenjeno u svojoj formi. Za sve one koji su radoznali, vole ono što bi se moglo nazvati uporednom religijom, uživaju kada zarone u stare tekstove, stare jezike i pisma, ove su knjige izuzetno privlačne. Oni drugi čitaju Da Vinčijev kod. Doživljavajući ga kao otkrovenje, ili kao šok. Drže se fikcije.

Ne znamo šta nam je tačno uradilo ovo naše vreme, ali Juda iz Jevanđelja po Judi uveliko šeta televizijskim ekranom u autentičnoj odeći i mizanscenu. Jedino što sigurno znamo jeste da su ekranizacije dobrodošle neupućenijima. Dovoljan je pritisak na dugme, i niko više neće morati da čita Bibliju, ili, možda, čak i gnostička jevanđelja. Upoznati smo sa svim i svačim, snimljen je film o Isusu na aramejskom jeziku. Najbolje je da samo uzmemo kokice, i sednemo u prvi red.