Mediji i Država, neprekidno nas proglašavaju nepismenima

Pavle Ćosić

Zablude i mitovi u srpskom jeziku: Da je vlastima u Srbiji imalo stalo do srpskog jezika, ovolike zbrke sasvim sigurno ne bi ni bilo
(ilustracija: Da li je ovaj vozač nepismen?)

Postoji prilično raširena zabluda da se pravopis STALNO MENJA. Ovu tvrdnju neretko ćemo čuti i od onih kojima je pravopis praktično deo struke, kao što su na primer novinari i urednici. Ono što možda stvara ovakvu sliku je činjenica da se prilikom svakog doštampavanja izmenjene verzije pravopisa (a to se događa jednom godišnje) ispravljaju greške i nedoslednosti iz prethodnog izdanja.

U stvarnosti, pravopis se kod nas menja otprilike na svakih 20 godina. Aktuelna verzija pravopisa, u izdanju Matice srpske, a prihvaćena od strane Odbora za standardizaciju srpskog jezika, je ona iz 2010. Pre toga je aktuelni pravopis bio iz 1993, a pre njega onaj iz 1960... i tako dalje unazad. Dodatno zbunjuje što su u novoj, revidiranoj verziji iz 2010. (i novijim doštampanim izdanjima) potpisani isti autori kao i 1993 - Mitar Pešikan, Jovan Jerković i Mato Pižurica, od kojih je 2010. među živima ostao samo Mato Pižurica.

Ono što je u vezi s pravopisom takođe prilično česta zabluda je da se njega moramo držati u svakoj prilici, pa čak i u govornom jeziku i privatnoj ili polujavnoj prepisci. Pravopis je norma, dogovor oko toga kako treba da izgleda standard i koji se menja jer se i jezik menja, a on se pre svega menja u govoru, a zatim i u književnosti koja ga prati. Ipak, neka pitanja ne tiču se govora i samo su pitanje standarda. Upravo tu nam svaki novi pravopis po pravilu donosi dosta iznenađenja, reklo bi se nepotrebnih. Po važećem pravopisu, tako se više ne piše fotokopija ili autoput,  neogo sasvim nepotrebno foto-kopija i auto-put. Po istoj logici bi onda trebalo da se piše i auto-mehaničar i Auto-komanda, mada se ti primeri ne navode. Još veća zbrka vlada u poglavlju koje se bavi pisanjem velikog slova, mada ne zaostaje ni ono koje se bavi interpunkcijom.
Na internetu čak postoji i stranica u okviru „Srpskog jezičkog ateljea”, na kojoj je dosad pobrojano stotinjak grešaka u pravopisu iz 2010. i izdanjima iz 2011. i 2013. Te greške su uočili sami korisnici, a neretko su greške uočavane i putem jezičkih foruma i grupa. Dakle, kako da imamo poverenja u Pravopis Matice srpske kad na jednom mestu u knjizi piše ovako, a na drugom onako? Kom obliku da verujemo i kako možemo biti sigurni da nema još grešaka koje nisu uočene jer se ne pojavljuju u različitim oblicima u knjizi ili ih još niko nije prijavio? Još je čudnije što uprkos ovim uočenim greškama, nema ko da ih ispravi. Lično sam slao barem deset puta Matici srpskoj imejl (da, tako se piše) ukazujući na greške i nedoslednosti, i uvek dobijao odgovor da je ta greška ispravljena u novoj verziji, a nije. Ponekad nisam dobijao nikakav odgovor.

Da haos bude veći, 2007. godine, prvi put smo dobili normativni rečnik, takođe u izdanju Matice srpske. Pretpostavljate, ovaj normativni rečnik se po mnogim pitanjima ne slaže sa samim Pravopisom. Nešto kasnije nam je stigla i Normativna gramatika u izdanju iste institucije, na koju se može izreći najmanje zamerki.
Ni tu mukama nije kraj. Mediji, pa čak i sama Država, neprekidno nas proglašavaju nepismenima ili, što je moderniji izraz, funkcionalno nepismenima. Najpre, kako da ne budemo nepismeni kad je norma u stanju unutrašnjeg rastrojstva i ne zna ni sama šta da proglasi pravilnim a šta ne? Drugo, ko je merodavan da odlučuje o tome ko je nepismen?

Najzad, iza svega toga krije se još nešto. Naime, sam pravopis je veoma stručno napisan i prilično ga je teško koristiti ako vam filologija ili lingvistika nisu struka. To praktično ostavlja razoružanim i nemoćnim sve one koji se aktivno ne bave jezikom, a oni svakako predstavljaju ogromnu većinu stanovništva. Ovome bi pomogli jezički priručnici za laike, ali ni tu ne stojimo baš najbolje. Tu je „Rečnik jezičkih nedoumica” Ivana Klajna koji je još uvek najpoznatiji i najrasporstranjeni, ali ni nova izdanja ove knjige se po mnogim pitanjima ne slažu s Pravopisom Matice srpske.

Takođe, postoji tu i problem školstva. Gramatika i pravopis se uče samo u osnovnoj školi i to, zavisno od nastavnika ili profesora, ponekad više, ponekad manje, ponekad uopšte ne. U srednjoj školi gramatike jedva i da ima čak i u programu (ovo, naravno, ne važi za stručne gimnazije kao što je Filološka u Beogradu). Iz srpskog se uči skoro isključivo književnost, a lingvistika i teorija književnosti su dve toliko udaljene nauke da nije fer od jednog profesora očekivati da bude do tančina upoznat sa obe, pogotovo zato što na fakultetima ne postoji smer koji dovoljno ozbiljno izučava i jedno i drugo.

Na kraju, mnogo bi nam pomoglo neko internet izdanje pravopisa, i to neko koje bi trebalo da bude dostupno i besplatno za sve, jer ako je norma nešto čega se moramo držati, onda bi logično bilo da svima bude i dostupna. Ali mi to, naravno, nemamo. Umesto toga, imamo gomilu navodno jezičkih sajtova koji ne samo da odstupaju od pravopisa, nego često sasvim proizvoljno šire jezičke zablude. Ovakvi sajtovi su obično potpisani sa „Grupa entuzijasta”. Istina, ima i valjanih jezičkih portala, ali oni nisu dovoljni da pokriju ni deo ove problematike, pogotovo što ogromna većina ne može znati kojim portalima da veruje. Država je ta koja je jedina pozvana da rasplete ovo klupko, a za ovo nije potreban nikakav komentar. Da je vlastima u Srbiji imalo stalo do srpskog jezika, ovolike zbrke sasvim sigurno ne bi ni bilo.


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...