Tužni kraj ratnog izveštača praškog dnevnika

Urednik Praškog dnevnika ispi veliki vrč piva. Vrč je bio ukrašen veoma lepo, velikonamačkim trikolorom.

Ovaj urednik Praškog dnevnika bio je ratni izveštač svog lista i veoma sposoban čovek. Sedeo je u miru na prvom spratu redakcije u Panskoj ulici  u srcu Praga. Tu nisu leteli šrapneli, smihovsko pivo bilo je prave jačine, umesto pukova koji marširaju po bojištu ponekad je, kad bi više popio, viđao miševe.

Danas je razmišljao o telegramima. Bile su to vesti sa bojišta, koje su oglašavale pobede udruženih armija balkanskih zemalja nad turskom vojskom.

Otpljunuo je i počeo besno da hoda po sobi. Svakako da mu je više odgovaralo da hoda ovde po tepihu nego da se negde dole u sedlu trucka po balkanskim gudurama.

Bio je on pošten čovek. Budući da se nije nalazio na bojištu, u svojoj rubrici “Od našeg ratnog izveštača” u Praškom dnevniku nadoknađivao je to zanimljivim opisima ratnih operacija usmerenih protiv turske vojske.

Danas je primo telegram da su severnu tursku armiju zarobili Srbi i Bugari, da je Grčka zauzela Tesaliju i da su Crnogorci do nogu porazili Enver-pašu.

Urednik Praškog dnevnika otpljunuo je četiri puta. Najpre za pobedu Bugara, pa Srba, zatim Grka i Crnogoraca.

Otišao je do telefona i pozvao redakcijskog poslužitelja. Ovaj se pojavio sa slanim keksom u ruci.

Otkako je počeo rat, ovaj dobri čovek se iz očajanja hranio samo slanim biskvitima.

Pio je iz besa, a sutra bi biskvitom popravljao želudac, od toga bi ožedneo i pio bi opet. Tako se to ponavljalo, a on je bio očajan jer više nije mogao da se izvuče iz toga.

Polako ali sigurno postajao je alkoholičar. Tužno je pogledao urednika, a pogled mu je izražavao totalno beznađe: “Turci su potpuno potučeni… ja sam alkoholičar…”

“Donesite mi flašu ruma”, reče nesrećni urednik i sede važno za pisaći sto, upali stonu lampu i poče da piše:

“U Bakaršakabarčeu kod Jedrena, dana 3. oktobra. (Od našeg specijalnog izveštača.)

…Danas je došlo nekoliko turskih žena do našeg logora. Sa suzama u očima kazivale su o surovosti bugarskih vojnika…” Odložio je pero.

“Sačekaću dok se ovaj ne pojavi s rumom”, rekao je i prekrstio noge. Činilo  mu se kao da sedi na tepihu pred nekakvom turskom kafedžijinicom.

“Ja ću  ih naučiti”, pomislio je, “daću ja tim Slovenima, pokvarenjacima. Ko to može da trpi, sve same njihove pobede.”

Najzad je došao poslužitelj s rumom. “Rusija mobiliše”, zaplitao je jezikom. Bilo je očigledno da ga je mobilizacija u Rusiji potresla. Flaša je već bila otvorena. Nesrećni urednik Praškog dnevnika povuče dobar gutljaj i poče da piše.

“Kako sam juče javio, turska vojna pešadija je odnela veliku pobedu dvanaest kilometara severno od Bakaršakabarčea, gde je potpuno razbila bugarsku južnu armiju, a ostatak je zarobila. Od cele bugarske armije ostalo je samo petsto vojnika-pešadinaca, koji su pod vođstvom generala Borisova razgnevljeni neuspehom…”

Opet je potegao iz flaše…

“…počinili teške zločine. Srce se u čoveku potrese kad se seti krvoločnosti slovenskih lupeža, jer…”

Novi gutljaj… “…ne samo da nisu štedeli zarobljene turske vojnike, koje su odmah vešali, već su se bacili i na goloruko stanovništvo po turskim selima koja su zapalili. Džamiju su živu bacilli u plamen. Plač i kuknjava…”

Novi gutljaj iz flaše… “…odjekuju oko Jedrena. Osramoćenim ženama se pune ulice Bakaršakabarčea…”

“Rum je danas odličan”, promumla za sebe i nastavi da piše, te nategnu ponovo: “Baš pored kuće gde se nalazim nose uplakanih sedamsto sedamdeset nevinašaca. Većini nedostaju ruke, noge, oči, uši, odelca i glave. Bugari su poput divljaka. Pred džamijom kleči turska žena, koja je izgubila sedam sinova i osam kćeri. Ne govori, samo uzdiše, ne plače, s obzirom na to da joj je bugarska konjica odsekla glavu…”

“Aber heute ist der Rum prachtvoll.”

Za to vreme, dok sve plače i kuka, pored nas na kolima nose creva turskih oficira, čuje se topot konja. Krik užasa odjekuje do Soluna. Bugari su opkolili selo. Ogromni, prljavi bugarski divljak upravo mi je odsekao glavu sabljom. Dok pišem ove redove, bugarski oficiri seku prste s mog leša, one na kojima nosim prstenje. Opširniji izveštaj sutra…”

Nesrećnom uredniku Praškog dnevnika ispade pero iz ruke, glava mu klonu i on poče da hrče.

Na vrhovima prstiju prišao je njegovom stolu redakcijski poslužitelj, uzeo rukopis i odneo ga u štampariju. Putem je naiskap popio ostatak ruma iz flaše specijalnog ratnog izveštača…