Umro češki pisac Ludvik Vaculik
Od nekadašnje čuvene češke prozaističke petorke - Hrabal, Lustig, Škvorecki, Vaculik i Kundera, živ je još samo ovaj poslednji...
(foto, Vaculik Ludvik)
U Pragu je preksinoć, u 89. godini života, umro jedan od najznačajnih čeških prozaista posle II svetskog rata Ludvik Vaculik. Najširoj javnosti je poznat je, naročito, kao autor legendarnog manifesta-apela “2.000 reči” iz 1968, upućenog radnicima, službenicima i svim drugim “običnim ljudima”. Od 1969. tj po vojnoj intervenciji Varšavskog pakta u tadašnjoj Čehoslovačkoj pa sve do “somotske revolucije” iz novembra 1989, objavljivao je isključivo u samoizdatu.
Od čuvene češke petorke prozaista (tu su još Bohumil Hrabal, Jozef Škvorecki, Arnošt Lustig i Milan Kundera) u životu je sada još samo Kundera koji u dubokoj povučenosti živi već decenijama u Francuskoj, a sada piše samo na francuskom jeziku i smatra se “francuskim piscem češkog porekla”.
Vaculikov najpoznatiji roman “Sekira” objavljen je kod nas u prevodu Jare Ribnikar, a manifest “2.000 reči” preveo je Aleksandar Ilić.
Ludvik Vaculik je rođen 23.jula 1926. u Vlaškom Brumovu, u porodici tesara, tokom II svetskog rata radio je fabrikama Bata u Zlinu i, istovremeno, pohađao obućarsku i spoljno-trgovinsku školu.
Posle rata stupio je u Komunističku partiju i završio Visoku političku i socijalnu školu. Po povratku sa služenja vojnog roka radio je kao novinar u partijskom organu Rude pravo, a zatim na radiju i u Lidovim novinama. Vremenom je bio sve više razočaran time kako je komunistički režim zloupotrebljavao idealizam svojih privrženika. Njegov kritički odnos je kulminirao 1967. kada je na IV Kongresu pisaca istupio sa veoma oštrom kritičkom analizom posleratnog razvoja Čehoslovačke. Ubrzo zatim bio je isključen iz KP ČSSR.
Tokom 1968. bio je izrazito angažovan u političkom životu i tzv Praškom proleću, juna te godine objavio je pomenuti apel „2.000 reči“. Posle avgustovske vojne intervencije Varšavskog pakta bilo je mu je zabranjeno svako objavljivanje i istupanje u javnosti.
Nije otišao u emigraciju, kao što je to učinilo ne malo oponenata komunističkom režimu, već je osnovao samoizdat ediciju Petice (Peticija) i posvetio se izdavanju dela zabranjenih autora. Bio je jedan od prvih potpisinika čuvene Povelje 77, stožernog dokumenta češkog disidenstkog pokreta. Pored „Sekire“, najpoznatija su mu dela „Zamorčići“, „Češki sanovnik“ i „¨Kako se pravi dečko“. Posle „plišane revolucije“, novembra 1989, vraća se u javni život u kome je imao veoma slušani glas. Gotovo do same smrt pisao je veoma čitanu kolumnu u najuglednijem češkom listu „Lidove novini“.
