Predsednik i Vidovdan – nije smešno

Zabavlja se novinarski plebs, nek proste i novinari i plebs, smeje se urnebesnom nastupu predsednika Srbije na Gazimestanu. Kiteći svoje pisanije, ne propušta ništa. Ni „master“ ni Šešelja ni „Aleka“ i svaka je pošalica u svakom tekstu, a svi isti - za rasplakati se, prisutna. Stoje ponosne pošalice ko spomenici, veće su od Gazimestana.

Čemu se smeje srpski glasonoša koji bi trebalo da srpskom građaninu objasni šta se desilo ovog Vidovdana, a možda čak i šta je Vidovdan (ne u crkvenom kalendaru i ne s časa istorije nižih razreda osnovne škole)?

Plebs, kojem dugujemo izvinjenje, voli zabavu i uživa u smehu na račun vladara. Vazda bilo. Novinari, to su ljudi koji su nekada i negde morali da imaju makar elementarna znanja i sposobnost da razlikuju bitne od nebitnih informacija. Pokušavajući da budu, avaj pa čak i to bez uspeha, duhoviti, da podiđu plebsu umesto da ga pouče i informišu – postali su posluga tog plebsa.  Zbog toga su štetni.

Gazimestan na Vidovdan 2014.

Recimo, to što nam je predsednik bez ozbiljne škole nije ni u kakvoj vezi sa neartikulisanim ispadom na Gazimestanu. S tim ispadom je u vezi drugi jedan problem, ne vidim ništa smešno u tome. Biti napadnut na Vidovdan na Gazimestanu a biti predsednik Srba koji žive i na Kosovu, znači biti ne samo lično ponižen, to znači da je s tobom, u tom trenutku, ponižena Srbija – gde god bila. Ako je na Kosovu o Vidovdanu ponižena Srbija kao ideja, kao reč, kao stilska figura koja označava nešto što ne mora nužno da geografski postoji (nigde, pa ni na Kosovu), i ako je predsednik samo jedan eksponent, lutka, neko ko je doveden da predstavlja ideju - izviždan i oteran i ako je na sve doživeo blaži nervni slom i posvađao se s narodom koji ga neće, jer neće Srbiju koju on predstavlja – onda to, urnebesno duhoviti tekstopisci, ne da nije smešno nego zabrinjavajuće. Mnogo više, naravno, od vaše nesposobnosti da to razumete – mada ni ona nije zanemarljiva.

Predsedniku Srbije možemo da se smejemo jer je poludeo na Gazimestanu (upućeniji znaju da svakava napast ume da spopadne i jače na tom mestu) i, ukoliko mislimo da je smešno što nam je vrh vlasti sve bliži „F odeljenju“, to je OK. Ali ovde se ne radi o pojedincima koje istorija već izbacuje sažvakane, kao poplava, kao nevreme u kojem se nisu snašli, kao kapetane koji nikad nisu sami digli jedra i kad odu operativni (a odlaze) taj će se brod nasukati na prvi sprud.

Nije smešno (ako zanemarimo i onu da ničeg neduhovitijeg od sprdnje na račun sprdnje) jer je ovo godina kada – ne samo što će Srbija, simbolično se odrekavši i svoje uloge u Prvom svetskom ratu, napravivši cirkus politikanata koji se otimaju o leš Gavrila Principa, rada da prizna da je upravo ona, ili on čak, izazvala taj strašan rat, odrekla se svog antifašizma i počela da piše novu istoriju u kojoj se izvinjava što je bila nacistička – iako ne znamo nijednog čoveka kome neko nije učestvovao u ratu protiv ili stradao od tih nacista u onom Drugom ratu; ovo je godina kada će prvi Srbin staviti svoj potpis na tužni papir gde kaže, priznajemo da Kosovo nije Srbija.

Urnebesno? Al je glup taj „master“ Toma? Nije glup. Ono što se njemu desilo na Gazimestanu, desilo se Srbiji i kroz njega je, salvom gluposti koje je – izgubljen – izgovorio, možda prvi put progovorila prava, autentična izgubljena i poluluda Srbija. Ona se drala na Kosovo, praštala Kosovu jer ne zna šta čini, ona je parafrazirala i Hrista i sve loše pesnike, i lupetala o tome kako ona nosi – uprkos svemu – to Kosovo kao svoj teret.

Nezahvalno Kosovo, zapostavljeno i ljuto kad ga posetiš, iskreno Kosovo koje ti kaže „e, sad ja tebe neću!“, Kosovo kao nečista savest svih nacionalnih pregalnika i mislilaca koji su lagali ko psi i čije je laži neko morao da plati (bio doveden, prinuđen da sluša, nadao se da su možda istina... svega je tu bilo) i Kosovo kao - u etimološkom smislu, da ne ulazimo u pravoslavni misticizam (ionako ljudi brkaju misticizam s mistikom) -  vidovdanska istina.

Eto, to se desilo. Desila se istina, sve se pod nebom videlo, to je moralo biti na Kosovu i moralo je biti na Vidovdan. Da crkneš od smeha, al s tim zaista nema veze ni Toma Nikolić, nema veze ni šta je on od škole stekao, ni je li on dobar ili loš, je li kriv ili je samo morao da bude tu, da baš sada bude predsednik, da baš mora da živi svoju vlast (koju uzgred i ne živi) u vreme koje će Srbija, ako je bude, pamtiti po tome što se tada – na svim nivoima – odrekla sebe.

Njegova reakcija je samo histeričan pokušaj samoodbrane od nečeg toliko većeg od njega, kao pojedinca, i ne znam koji bi se junak snašao da tamo i tada i u ovom času bude predstavnik nečega što ni sam ne može, jer nema tog koji bi mogao, da shvati, svari, obradi, da bude na visini zadatka. Nema ni zadatka i niko ga nije pitao šta on može. Zadatak – to je upisana reč u nekoj agendi u rukama daleko od njega, verujući neka kažu „to je reč u kamenu i tako je moralo biti“, on – to je samo tužni pojedinac koji se zadesio, možemo da ga gledamo i kao slučajnog prolaznika, na suđenom mestu. I nije se vratio. Deluje kao da jeste, ali evo – ako možete da poverujete, otišao je (parafraziraću Simovića) na suđeno mesto, da se ne vrati. Nije znao i da se oprosti od ruže i ruzmarina, nije stigao.

I potpuno nebitno je li po zasluzi i je li se predsednik ikada vratio s tog mesta na Gazimestanu gde mu je rečeno da Srbija, koju predstavlja, nije dobrodošla. Ono bitno, a koje ni najmanje nije smešno i za koje smo morali znati da će biti – jeste podatak da se, manimo predsednika, Srbija s Kosova Polja nije vratila. Ostala je, nespremna i bez znanja da treba da se oprosti od „drage, sesestre i neveste“, da kaže zbogom, nije znala da odlazi na suđeno mesto – za razliku od pomenutog i mnogo smešnog Lazara, nije znala ni da je ovo taj čas. To je ta godina, taj dan, taj Vidovdan i nije trebalo biti vidovit pa znati.

Inače, sve ostalo je zaista urnebesno.